Menu
RSS

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: СВЕТ СЕ КРЕЋЕ КА ИДЕАЛУ ЈЕДНОЧЛАНОГ ДОМАЋИНСТВА

Branko Milanovic 1Бити сам, то је наша жеља али и одговор на свет компетиције, комодификације и растућег дохотка


Последње четири године у Њујорку сам углавном био сам и најмање 400 пута сам сâм изашао на вечеру, па ми то даје право на мишљење о томе како најбоље организовати такве изласке и о томе шта нам они откривају о свету у коме живимо. Недавно сам прочитао да је то град са највећим бројем места у ресторанима резервисаних за госте самце. То није случајно и чини ми се да тај број у последње време расте.

Шта су предности изласка на вечеру без друштва? Прво, оне очигледне: можете сами одлучити када и где ћете изаћи; не морате да размишљате о томе како ћете поделити рачун; можете да останете колико год желите. Такође, доста ћете научити о људима са којима живите. У свакодневном животу смо превише заузети да бисмо обратили пажњу на окружење: подземна железница, радно место, колеге, пријатељи приближно истих година, то је све што познајемо. Када вечерате сами, немате шта да радите осим да посматрате људе око себе и слушате њихове разговоре. Примећујете њихов говор тела, колико им је угодно или неугодно у друштву у коме се налазе, да ли мушкарци заиста причају више него жене, ко се хвали, а ко ћути, ко на крају плаћа рачун. Чујете њихове разговоре: притужбе на посао, планове, политичке ставове, љубавне јаде. Постоје и негативне предности: не морате да трпите досадне сабеседнике или да се претварате да вас занимају теме за које немате интересовања.

Шта су недостаци? Та сазнања су увек фрагментарна и посредована. Сазнајете понешто, али не из директног излагања о догађајима, већ из делића разговора које чујете успут и могуће је да их нисте добро разумели. Тако нећете упознати нове људе, а они које срећете (бармени) налазе се ту по службеној дужности и плаћени су да вас слушају и служе.

Питате се шта нам такви изласци могу рећи о начину на који живимо? Верујем (прилично неоригинално) да је живот у једночланом домаћинству последица распада традиционалне породице и веза у заједници. Том тренду доприноси покретљивост радне снаге и подстичу га виши дохоци. Ипак, рекао бих да у начелу не примећујемо колико му доприносе хиперкомпетиција и све израженија комодификација наших живота.

Хиперкомпетиција поставља високе захтеве у погледу времена и енергије. Како се увећава број људи са којима се надмећемо, не само да имамо све мање времена, већ постајемо и свеснији да сваки чин, свака реч, сваки коментар морају бити добро одмерени и контролисани да једнога дана не би били употребљени против нас. Самоћа је добродошао тренутак опуштања и одмора од притиска да се прикажемо у најбољем светлу и пројектујемо слику коју захтева наш јавни или пословни живот.

Интензивирање комодификације значи да велики делови нашег личног простора и приватних пројеката постају потенцијални генератор прихода. Рођенданске забаве, прославе јубилеја, излазак у позориште, све су то прилике за сусрете са људима који би могли бити корисни као део наше социјалне мреже. (Музеји отворено рекламирају отварања изложби као прилике за повезивање.) Наши „мртви капитали“, приватно време и куће, постају могућност за комерцијализацију: можемо таксирати својим колима или изнајмљивати стан за новац.

Да ли је живот у коме се људи „сами куглају“, сами једу, сами вежбају, сами одлазе на концерте и сами живе наш коначни циљ? Рекао бих да јесте. Просечна величина домаћинства опада са растом дохотка. Не само да богатије земље имају ниже (или негативне) стопе раста становништва, већ су им и домаћинства мања. Коначни циљ је да живимо у свету у коме ће свако домаћинство чинити једна особа. Данска, Норвешка и Немачка су тај циљ готово оствариле: просечна величина њихових домаћинстава је 2,2 (Сенегал и Мали имају просечна домаћинства са 9,1 и 9,5 чланова). Јапан остварује визију друштва ултракомпетиције и усамљености.

Не треба да нас изненађују такви исходи. Живот у заједници са другима увек је имао одређене економске предности: трошкови су мањи када се поделе; деца су нам потребна да нам помажу у старости, а супружници да плаћају део рачуна. Али са растом прихода и удела радно ангажованог становништва можемо приуштити себи скупље комуналије и осигурати пријатну старост у удобном старачком дому (какве данас свуда рекламирају). Наша деца (ако их имамо) налазиће се превише далеко, тамо где их однесу хиперкомпетиција и понуда послова, да би се старала о нама.

Бити сам, то је наша жеља али и одговор на свет компетиције, комодификације и растућег дохотка. То нови свет у настанку не чини дистопијом. Биће то Утопија, али са необичним обртом:

„То неће бити планетарни концентрациони логор, јер у њему неће бити зверстава. Неће изгледати умоболно, јер ће све бити уређено, а сјај метала и стакла ће сакрити све трагове људских страсти. Нећемо имати шта да изгубимо, нити добијемо. Наши најдубљи инстинкти и најскривеније страсти биће анализирани, публиковани и експлоатисани. Награда ће бити испуњење свих жеља. А највећи луксуз у том друштву техничке нужности биће бонус беспредметног револта и осмеха покорности“ (Џакес Елул, Технолошко друштво, 1954).


Извор Global Inequality/Пешчаник, 11. новембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.