Menu
RSS

КАКО ПРЕГОВАРАЈУ ПУТИН И ЕРДОГАН?

erdoКада преговарају Путин и Ердоган, унапријед се зна да се разговара „мушки“, отоврено, конкретно – без „фига у џепу“

Јучер је у руском Сочију одржан разговор између предсједника Русије Владимира Путина и турског вође Реџепа Тајипа Ердогана. Разговарало се о разним темама, од трговинских и билатералних односа, изградње прве турске атомске централе „Акују“, куповине руских протузрачних сустава С-400, војних односа, па до Сирије. А разговор двојице државника о тој земљи бит ће предмет данашње анализе јер је управо он изазвао највећу позорност свјетске стручне и шире јавности. Свакако не без разлога, јер двојица вођа, уз иранско државно водство, данас вуку кључне потезе који се тичу укупног стања на сиријском терену али и будуће политичке конструкције те земље, што изазива велику нервозу Сједињених Држава али и њезиног кључног еуропског савезника – Велике Британије. Јер на Блиском истоку се пред очима свијета одвија потпуни крах америчке (а онда и британске) стратегије који пријети да Запад, након готово 300 година доминације, буде одстрањен с тих простора као доминантан политички и војни чимбеник. Наравно, за Запад је то потпуно неприхватљиво јер се ради о кључној свјетској регији не само по питању енергетских ресурса, већ и због њезиног кључног геопрометног положаја. Лондон већ у прекјучерашњем годишњем извјешћу о вањској политици премијерке Терезе Меј, уз очекивану оштру критику руске вањске политике, истодобно најављује и посјет свог министра вањских послова Бориса Џонсона Москви (не треба заборавити да је управо Џонсон у ожујку одгодио свој посјет Русији због њезине улоге у Сирији, и по том питању затражио конзултације с еуропским партнерима како би се извршио додатни притисак на Москву, не само гледе захтјева да Русија усклади своју сиријску политику с оном Западном, него и да се одрекне Крима и напусти политику дестабилизације Украјине). Наравно, ништа се од тога није догодило, а премијерка Меј ипак шаље свог првог дипломата на „ходоћешће к Путину“ (то већ дуже вријеме чине и многи други еуропски дужносници). Лондон је једноставно свјестан погубне америчке политике на Блиском истоку, коју није успио редефинирати нити нови амерички предсједник Доналд Трамп, и више не жели чекати и ствари препустити случају већ ће настојати поправити што се поправити може гледе очувања својих кључних интереса у блискоисточној регији. Регији, у којој и најближи амерички савезници, попут Турске и однедавно Саудијске Арабије, такођер задовољење својих националних интереса све више траже кроз сурадњу с Москвом, а не у конфронтацији, при чему Вашингтон перципирају као „нужно зло“ с којим се због његове конфузне вањске политике мало о чем конкретном може договорити, а да то у коначници и резултира очекиваним исходом.

Рзговори између Владимира Путина и Реџепа Ердогана с правом изазивају позорност међународне заједнице јер се ради о државницима који превише не маре за ПР и остале помодне пропагандно–медијске трице, које су већ одавно нагризле цјелокупни западни политички устрој до те мјере, да на његовој сцени већ дуже вријеме не постоји нити један истински каризматични вођа. Када преговарају Путин и Ердоган, унапријед се зна да се разговара „мушки“, отоврено, конкретно – без „фига у џепу“. Уколико се при таквом ставу постигне било какав договор, зна се да он вриједи, а уколико не – не догађа се ништа драматично, а ставови се настоје приближити у наредним састанцима на нижим разинама. Они се не прекидају, а зашто и би? Чему због евентуалних нових несугласица поништити све до сада корисно учињено – логика је данашње руске и турске државне политике унутар међусобних односа. При том се ради о међусобном уважавању, а не проматрању било кога с позиције доминације, наметања својих ријешења или „сољења памети“ попут мантри о људским правима, слободи говора и тд., а чега се је у недавном посјету Кини одрекао чак и амерички предсједник Доналд Трамп (осим бесмисла политике „сољења памети“, Трумп је вјеројатно итекако свјесан какво је стварно стање слободе говора тј. медијског простора и у његовом дворишту).

Што се тиче четверосатних разговора Путин–Ердоган у Сочију, према медијским информацијама по питању Сирије није било важнијих новости. Коментара о тој земљи готово да и није било. Али ми ћемо се ипак усудити ући мало дубље у руско-турске односе по питању те земље, гдје двије стране (+Техеран) активно сурађују у оквиру Астанских преговора, од којих је највеће достигнуће, свакако, прекид сукоба између сиријске војске и тзв. умјерене опорбе и успостава тзв. зона деескалације. Она посљедња – четврта, која се настоји оживотворити у сјеверо-западној регији Идлиб, уз границу с Турском, тренутачно је једно од питања око којих нема потпуне сугласности између Москве и Анкаре, о чему мало више касније.

Али ипак ћемо се најприје осврнути на изјаву предсједника Ердогана, након што су Путин и Трамп у Вијетнаму срочили заједничко приопћење о Сирији, у којем су казали како се тај проблем не може ријешити војним путом и да се мора постићи политички договор кроз преговоре у Женеви, сукладно резолуцији ВС УН-а бр. 2254. Након тог приопћења, у понедјељак, уочи пута у Сочи, Ердоган је у Истанбулу изјавио слиједеће: „Мени је тешко разумијети такве изјаве. Али, ако војно ријешење није излаз из ситуације, тада они који говоре о томе морају повући своје војске из Сирије“. Међутим, већ након састанка с Путином Ердоган је био пуно боље расположен и на конференцији за медије рекао, како придаје велику важност заједничком приопћењу Путина и Трампа о Сирији на самиту АPEC-а у Вијетнаму. Дакле, Ердоганово „неразумијевање“ трајало је свега два дана, а у међувремену се трансформирало до разине „високе потпоре“. Путин је очито добар учитељ.

Али шалу на страну. Нагла промјена расположења Ердогана вјеројатно је резултат задовољавајућих резултата његових разговора с Путином о Сирији, потпуно супротно разочарењу Анкаре резултатима прошлотједног боравка турског премијера Биналија Јилдирима Вашингтону, када се двије стране нису успјеле договорити нити о једном кључном питању (инфо: амерички „Стратфор“), прије свега гледе наставка америчке потпоре сиријским Курдима.

Два су главна оптерећујућа питања гледе Сирије у руско-турским односима. Као прво, стање око курдске енклаве Африн на граници с Турском (сјеверозападно од Алеппа), у којој дјелује руска војна полиција у својству мониторинга, а та мала постројба спрјечава турску војну интервенцију и сламање тамошњих курдских снага које дјелују под водством странке Демократског савеза. Та симболичка војна назочност у Африну Москви је достатна за управљање ситуацијом тј. ограничавање турског утјецаја у том дијелу Сирије, повезаног с обвезама Анкаре за регулирање стања у сусједној регији Идлиб, засићеној исламистима, прије свега онима из терористичке организације „Џабхат ал Нусра“ које се Турска баш и не жури неутрализирати. Руска војна назочност у Африну одговара и Американцима јер би се, у случају турске војне интервенције, курдске снаге унутар проамеричких Сиријских демократских снага (СДФ) (које су сада стациониране на истоку регије Деир ез Зор и у граду Раки), пребациле на своје стварне етничке просторе и отвориле сукоб с турском војском на сјеверо-западу Сирије. Тиме би, осим што би отвориле простор за даљње напредовање сиријске војске и источно од ријеке Еуфрат, створиле опасно стање отпочињања међусобног сукоба једине проамеричке војне снаге на сиријском тлу и једне од кључних америчких савезница у НАТО-у, Турске. Дакле, Москва сигурно по питању Африна неће ићи на уступак Турској, осим у случају крајњег заоштравања својих односа с Вашингтоном – до чега у Сирији највјеројатније неће доћи јер то никоме није у интересу. Осим тога, Москва чувањем енклаве Африн задржава утјецај и на сиријске Курде, који су, и то треба подсјетити, недавно зауставили своје напредовање низ лијеву обалу Еуфрата и освајање стратешки важног града Абу Камала препустили сиријској војсци (вјеројатно и уз благослов САД-а који није могао рискирати отворени сукоб с Русима за тај град). С друге стране, назочност СДФ-а у арапским просторима истока Сирије прије или касније довест ће до сукоба курдских санага и арапског становништва, што је Москви у већем интересу него турско-курдски рат на сјевероистоку Сирије којим би било тешко управљати.

Дакле, по том првом проблематичном питању рускотурских односа у Сирији, највише што је Путин могао дати Ердогану је руско јамство да с територија Африна Курди неће вршити никакве непријатељске активности у односу на турски териториј и протурске постројбе у сусједној регији Идлиб.

Друго кључно питање је судјеловање представника сиријских Курда у било каквим преговарачким форматима о будућности Сирије. При том треба нагласити како и Москва и Вашингтон желе укључити Курде у те разговоре, прије свега у односу на дефинирање њиховог статуса у јединственој сиријској држави за коју су се на самиту у Вијетнаму заложили и Путин и Трамп. Међутим, таквим настојањима оштро се противе Анкара и Техеран, али и Дамаск, и по том су питању Турска и Иран заправо највећи савезници. Морамо нагласити како је због спора Москве и Анкаре око тог питања, заустављена и руска иницијатива о одржавању Конгреса сиријског националног дијалога у Сочију, који се требао одржати овог мјесеца и на који су били позвани и Курди. Анкара је једноставно блокирала долазак протурских представника којима она управља на терену, чиме је и изгубљен смисао одржавања конгреса, усмјереног на постизање свеопћег консензуса прије коначног политичког договора под агендом УН–а. Зато је у разговору Путина и Ердогана Москва по овој тематици вјеројатно изишла у сусрет турским интересима, а је ли то уистину тако, најбоље ће се видјети кроз чињеницу, хоће ли се споменути конгрес одржати или не. Москви инзистирање на курдској назочности може доњети само штету у односима с Анкаром и Техераном. А с друге стране, Курди су ионако кроз своју доминантну политичку странку ДС потпуни савезници америчке политике, а њихове су војне снаге већ дуго једина полуга за повлачење потеза од стране Пентагона. Зато је њихово (макар и привремено) жртвовање Москви у овом тренутку вјеројатно боље ријешење него инзистирање на курдском судјеловању у преговорима.

У разговору између Путина и Ердогана ипак је остало нејасно, је ли Москва успјела скренути турски интерес с Курда на колосјек обвеза Анкаре гледе стабилизације стања у зони деескалације у Идлибу. Конкретно, је ли Путин успио стимулирати турски државни врх на коначни почетак проведбе активније политике према уништењу џихадистичких снага у Идлибу, а што од њега, сукладно Астанским споразумом, очекује и Техеран. Јер до сада је Анкара, унаточ очекивању, преферирала дијалог с тамошњим исламистима о подјели зона утјецаја (иако за сада безуспјешно), што никако није у интересу Русије и Ирана, а наравно, ни сиријске владе у Дамаску, која турску војску у Сирији и без тога сматра окупацијском.

Аутор Зоран Метер


Извор geopolitika.news, 15. новембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.