Menu
RSS

ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА РЕГИОНАЛНА ВРЕЋА ЗА УДАРАЊЕ?

izetbegovickolindaИзетбеговић сад „таласа“, и то ће можда радити неки други регионални политички лидери да за то добију зелено светло

Ситуација у БиХ је стално под тензијама, експлозивна је и никад не знамо шта тамо може да се догоди. Ту земљу држе странци, али не може Бакир да призна Косово нити то може да уради бошњачка политичка елита без представника РС и без Срба, оцењује за Спутњик Јелена Вукоичић, политиколог.

Изјава Бакира Изетбеговића о Косову подигла је велике тензије у региону. Колико је она заиста опасна за ово поднебље?
— Не сматрам да је опасна, али јесте провокација, јер је Србија значајна за унутрашњу стабилност БиХ као један од гаранта Дејтонског мировног споразума. Српски званичници, а не само ова власт него и све претходне, инсистирају на томе да Србија поштује легитимитет и суверенитет БиХ, иако истовремено има посебан однос са Републиком Српском, што је, опет, последица Дејтона. То је на једној страни, а на другој Изетбеговић изјављује да би, да се он пита, сутра признао Косово и да би то била добра ствар. То је недипломатски, некоректно, дрско, безобразно. Ову изјаву видим као део његове политичке промоције, као део предизборне кампање.

Због чега је та изјава дата баш у овом тренутку?
— На његову изјаву могло је да утиче неколико фактора. Следеће године биће одржани општи избори у БиХ. Предизборна кампања сваке четири године тамо траје годину дана и можемо да чујемо запаљиве, политички некоректне и дрске речи. Ова изјава има везе и са рејтингом СДА, која није прошла баш најсјајније на претходним изборима. Изетбеговић је и даље, појединачно, најмоћнији политичар у бошњачком националном корпусу, али није недодирљив. Има оних који би желели да се нађу на његовој позицији и имају добре шансе за то, тако да он националистичким изјавама покушава себи да подигне рејтинг. Можемо да чујемо, а постоји шанса и да је тако нешто тачно, да ово не долази само од њега, већ и од других фактора и да можда има везе са западним притисцима на Србију, везано за Косово и Метохију. Он сад „таласа“, и то ће можда радити неки други регионални политички лидери да за то добију зелено светло од неких фактора из међународне заједнице, који на тај начин покушавају да изврше притисак на Србију.

Да ли Бакир Изетбеговић пре доласка почетком децембра у Београд треба да се извини председнику Србије?
— Треба, а вероватно неће. Као што је и председник Вучић рекао, нажалост, Србија јесте врећа за ударање за велики број регионалних политичара. Они за то имају прећутну подршку Брисела и Вашингтона, који воде главну реч на Балкану. Могу да парафразирам председника Вучића — да је он нешто тако изјавио везано за независност РС, био би у Хагу. Можда не би био тамо, али би се сигурно дигла прашина. Сам долазак у Београд јесте непријатна ситуација. Није лако ни онима који га примају када знају како размишља и када виде како се понаша. Србија се труди да одржи стабилност, јер је ситуација увек на ивици конфликта.

Шта је он то толико другачије рекао од наших суседа који су већ признали Косово, а то су и Црна Гора, Македонија, Хрватска?
— Нас боли што је то урадила Црна Гора и што је урадила Македонија, невезано за то под којим су притисцима биле да ураде тако нешто, али у случају БиХ је нешто специфично. Бакир Изетбеговић, односно бошњачка политичка елита, има власт на 23,4 одсто територије БиХ, тамо су Бошњаци апсолутна већина, он не влада ни у Бањалуци ни у многим другим градовима те земље. Република Српска јесте половина БиХ, она није држава дејуре, али дефакто јесте. Они се некоректно односе према држави која има добру вољу, а шта ако ми сутра признамо Републику Српску?

Председник Србије је боравио ове недеље и у седишту НАТО-а, где је наглашено да обе стране желе да сарађују. Какве бенефите има НАТО од сарадње са Србијом?
— САД и НАТО–у није довољно да доминирају на Балкану, они желе апсолутну доминацију и крајњи им је циљ да у потпуности потисну Русију са овог поднебља. Може Србија вечито да буде војно неутрална, опет ће бити окружена НАТО државама. Алијанса нема опасност од Србије, али овде преко 80 процената људи воли Русију, и због тога се Србија посматра као латентна претња, као руски савезник. То је један историјски начин гледања на ствари, и НАТО-у је циљ да што више неутралише, сузбије тај руски утицај.

Колико они могу да натерају Србе да промене мишљење, поготово после 1999. године?
— Стално добијамо информације да Американци, Брисел, НАТО, разноразне западне структуре улажу нека средства управо у то како би променили јавно мњење, однос народа према Алијанси. Они су то и досад, на неке врло контрапродуктивне начине, покушавали да ураде преко неких невладиних организација, које су можда само још више створиле тај анимозитет становништва према Алијанси. Сумњам да би нека кампања могла значајно да промени свест људи. Међутим, оно што је вероватније су притисци и субверзивне политичке методе којима се Запад служи, а знамо како то изгледа. Американци увек могу на неки начин да покушају да промене власт, као што су то и радили – од Украјине до Либије. То је латентна опасност која увек постоји.

Јенс Столтенберг је рекао како је њима потпуно свеједно шта ће Београд одлучити у вези са Руско–српским хуманитарним центром, да они не врше никакве притиске. Колико верујете таквим изјавама?
— Апсолутно не верујем. Да се вратим на господина Брајана Хојта Јија, који је био наш гост, који је изнео америчко виђење, то како Америка види да би Србија требало да гради, односно, прекида односе са Русијом. После су он и амбасадор Кајл Скот давали неке изјаве које су ишле у правцу овога што је изјавио шеф НАТО-а, да је то погрешно протумачено, да Хојт Ји није рекао рекао да Србија седи на две столице, да Београд има право да води своју политику, а да је он само давао добронамерне савете. Колико смо могли да видимо, из прилично непријатног разговора, он је отприлике Вучићу рекао следеће: „Чуо сам вас, ја сам рекао шта Американци мисле. Пренећу оно што се овде дешавало, а ви одлучите“. Кад Американци кажу „ви одлучите“ то је отприлике — ако хоћете да нас послушате, океј, ако нећете, ми имамо други начин. Те изјаве су део дипломатског протокола, али иза сваке западне изјаве, онда када нису задовољни оним што су чули од свог саговорника, увек постоји могућност да дође неки дипломатски, па онда политички, па онда неки трећи притисак, и ми смо се на то навикли.

НАТО је и даље, бар декларативно, против трансформације косовске војске без промене Устава. Да ли треба да му верујемо?
— У овом тренутку све је неизвесно. Очигледно је да је све везано за ту одлуку негде замрзнуто. Постојале су неке индиције да би тај процес могао да иде много брже, али је сада статус кво. Циљ Американаца је да се Косово заокружи као држава, да добије пун државно-правни легитимитет и столицу у УН, а не може да постане држава ако нема своју војску. То што се тренутно војска Косова гура у други план, не значи да они неће поново изаћи са том идејом за годину-две.

Они никад то неће постати, уколико Србија не стави потпис.
— Тако је, и зато ми трпимо притиске. Србија никад не мора да призна Косово, а Косово може да постане држава, уколико Србија не затражи од Москве да стави вето на покушај нечега таквог у УН. Ту све зависи од Москве. На Русију нико не може да врши притисак, на Србију може и ми смо сведоци те ситуације.

У ком светлу видите сада прекид односа Српске листе са Хашимом Тачијем?
— Ако погледамо ток бриселских преговора, видимо да је српска страна испунила све, па и више од онога што се од ње очекивало. Оно што је Србима омогућавало минимум гаранција за опстанак, Заједница српских општина, није ни близу формирања, а Брисел на то не реагује. Преговори су такви да Србија ради све што се од ње тражи, да Приштина не ради ништа и да представници власти косовских Албанаца непрекидно изјављују да је њима само циљ да се ти преговори заврше и да Србија призна Косово. Посебна информација јесте да су Американци званично Београду дали 18 месеци да се бриселски преговори приведу крају и да би после тога требало да уследи нека међународна конференција, а опет нико не помиње чињеницу да Албанци нису испунили ништа. Реакције представника Срба са Косова су покушај да се ситуација помери са мртве тачке, јер нико не реагује, то је једна једна пат-позиција.

Можда Србији у овом тренутку и одговара замрзнути статус?
— У овом тренутку одговара. Америчка нервоза због Косова се појачава. Прогласили су независност пре десет година, али нису ушли у УН, што значи да Американци и њихови велики европски савезници нису успели да их угурају у међународне институције. Нама више одговара да се ти преговори замрзну, да добијемо на времену. Можда ће се променити прилике на међународној политичкој сцени које ће нам ићи у корист. Америка је доста слабија него што је била пре 10 година, а много више него што је била пре 20. Можемо само да претпоставимо како ће се ствари одвијати следећих пет или десет година. Истовремено, Србија је под притиском, јер они увек могу да покушају да дестабилизују простор КиМ.

Медији пишу да се у Србији појачала активност америчких и британских обавештајних служби. Да ли то баш иде у прилог вашој тези да су нервозни и да због тога овде вршљају?
— Нервозни су и вршљају све време. Ми имамо један прегломазан западни невладин сектор, ја мислим да 95 процената невладиних организација добија тај новац са Запада. То су они које ми колоквијално називамо „сорошевци“. Има их у институцијама система, присутни су на универзитету, научним институтима, у медијима и политичким странкама. Разлог за њихову нервозу је страх да ово може да остане замрзнут конфликт јако дуго и да Косово не уђе у УН. Ту постоји паралелан процес српских евроинтеграција. ЕУ не може од Србије да захтева да призна Косово, када га није признало пет чланица Европске уније, али Брисел захтева да на крају тог процеса Београд потпише некакав споразум о нормализацији односа са Приштином. Нико не зна како би то тачно требало да изгледа и шта би требало да значи. То је један додатни проблем који компликује ову, иначе већ компликовану ситуацију.

Колико је одржив споразум Путина и Трампа договорен у Вијетнаму ако је Пентагон одбио да сарађује са Русијом и Сиријом у гранатирању преосталих терориста, припадника ДАЕШ–а?
— Мислим да није. Било би добро када би Руси и Американци могли да се сагласе око важних питања, али је очигледно да тако нешто није могуће, јер су то потпуно супростављене политички парадигме. Руска интервенција у Сирији потпуно је легитимна зато што тамо делује на позив сиријског руководства. Оно што се Американцима десило у Сирији говори о глобалном опадању њихове моћи. Потиснути су из Сирије, нису успели да склоне Башара ел Асада и да загосподаре тим простором, спречили су их Руси. То се не би десило пре деценију или две. Они не могу да сарађују, јер су Нусра фронт и ДАЕШ заправо били сарадници САД. И то није први пут, Американци су сарађивали са екстремистима и у Авганистану, Босни, Ираку, Либији. Свуда су рушили умерене лидере управо уз помоћ оних најекстремнијих исламиста.

Аутор Наташа Милосављевић


Извор Спутњик, 19. новембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.