Menu
RSS

МОМИР БУЛАТОВИЋ: "ПОПУЛИЗАМ" ЈЕ ОПАСАН ЗА ЕЛИТЕ, НЕ ЗА НАРОД

Momir BulatovicКоме, стога, овакав вид „популизма“ представља опасност? Народу свакако не!

Прије тридесетак година, причало се, Тодор Живков, тадашњи лидер комуниста и шеф државе Бугарске, држао је ватрени говор о путу којим бугарски народ иде у социјализам, као предворје комунизма. Из непрегледне масе се, неочекивано, зачуо глас: „Сакамо (хоћемо) хлеба“! Времешни визионар је наставио говор, али када се исти глас чуо и трећи пут, морао је да каже: „Шта вам је бре људи? Зар не знате да није пристојно да се једе када се путује“.

Успомену на ову анегдоту вратило је актуелно „дуго путовање у Јевропу“ које је захватило тзв. регион Западног Балкана. Између ова два процеса, нажалост, има и превише забрињавајућих сличности. У наступима званичника и медијима главног тока, Европска унија се и даље приказује као својеврсни рај и, стога, као коначни циљ вјечитих „реформи“ по грбачи обичног свијета.

Да би се илузија одржала, не смије се указивати на појаве које се дешавају пред очима свих, а које најављују да би циљ могао да нестане у имплозији, прије неголи тркачи дођу на његов дохват.

Пажљиво се прећуткује да и оне нове чланице које су успјеле да доврше трку, самим уласком у ЕУ нису ријешиле ниједан од проблема које су донијеле са собом. Сасвим супротно. Неријетко им је био изручен пакет нових невоља, које ниједан од лидера није слутио, или барем није упознавао своју јавност са могућим расплетима.

Европску стварност ваља погледати широм отворених очију. Без идеолошких и интересних заблуда. Онда би се могло видјети да је идеја европског јединства и братства народа на овом континенту, попут комунизма, веома лијепа, али у основи тек једна велика илузија. И код ње се између племенитих идеала и све суровије свакодневнице налази много „ситница“ у којима игра коло пуно ђавола сваке врсте.

Либерални капитализам је обећао крај историје и благостање за све. Трасирајући даљи пут Велике Британије, након разлаза са ЕУ, Тереза Меј, британска премијерка, недавно је поновила: „Економија слободног тржишта је, без сумње, најбољи, заправо једини одрживи начин да се побољша животни стандард свих људи у земљи“. Истина, то је рекла пред руководством Енглеске банке. И они су јој, разумије се, повјеровали. Али, огромна већина других, управо оних на које се односи ово обећање побољшања животних прилика, знају да то није истина. Посебно не послије више од двије деценије понављања и након искустава сталног личног осиромашења у таквом систему.

Таква се већина буни, бијесна је и тражи правду и заштиту. Захтијева да се њен глас чује и зато га поклања оним политичарима који обећавају да ће заступати њихову вољу. Не у Бриселу или Вашингтону, гдје столују ММФ и Свјетска банка, већ у њиховим кућама. У њиховим националним државама.

А, да би то били у прилици, морају да поврате значајан дио националног суверенитета. Посебно оне надлежности којих су се њихови претходници одрекли у име обећаног „бољег живота за све“.

Стога ЕУ ври у политичком и сваком другом смислу. Сваки се избори претварају у догађаје судбинских размјера и шире страх од „популизма“. Посебно оног „десног“ (ма шта то значило), који може да прерасте у фашизам – што сви знају шта значи.

У свим државама свијета, слободно изражена воља грађана, уз релативно фер изборне услове, увијек ће дати предност странкама које се залажу за већу социјалну правду, опорезивање богатих и стварање институција на које ће они сами имати утицаја. То је садржај самог појма демократије.

Коме, стога, овакав вид „популизма“ представља опасност? Народу свакако не! Али, самопроглашене елите, ни од кога биране структуре моћи у Бриселу и Вашингтону, имају дебелог разлога да се уплаше. И да страх за судбину своје неограничене и бескрупулозне моћи (и свог новца) представе као општу опасност.

Фашизам је ужасно зло против којег се мора борити стално и на сваком мјесту. Ако он пријети Европи, треба бити нарочито пажљив и сасијецати га у коријену. Под условом да се зна који је коријен прави. „Популизам“ којим пријете угрожене елите то, засад, није. Фашизма, као стварне пријетње, не може бити без чврсте спреге са крупним, наднационалним капиталом.

Стога, они који се боре против њега, морају бити на другој страни фронта. Али, они који оваквом капиталу омогућавају да достигне неслућене нивое моћи, посебно кроз разарање националних држава, осиромашивање стотина милиона људи и уништавање сваког вида човјековог идентитета, ако већ не могу бити названи правим фашистима, несумњиво су његови колаборационисти.


Извор Спутњик, 30. новембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.