Menu
RSS

ДЕЈАН ЈОВИЋ: ХРВАТСКУ ТРЕБА ОСЛОБОДИТИ ОД ОСЛОБОДИТЕЉА

Dejan JovicОви нови „створитељи“ себе виде као власнике Хрватске и траже да само они о и у њој одлучују. Но, тиме је своде на предмет. А предмет није суверен


Рат и мит – Политика идентитета у сувременој Хрватској“ нова је књига Дејана Јовића, професора на загребачком Факултету политичких знаности. Аутор расправља, дискутира и полемизира о створеном наративу, утемељитељском миту, о хрватској државној самосталности и Домовинском рату, заправо не доводећи у питање постојање и могућност постојања тог и тако интерпретираног мита, него изражавајући своје дубоко неслагање и забринутост тиме што је тако интерпретиран утемељујући мит једини допуштен. Посљедица тога је, у коначници, смањење слободе, а управо је слобода централни појам и централно питање о којем Јовић пише у књизи.

Главна теза књиге је да је мит о Домовинском рату главна пријетња слободи у Хрватској и за њене становнике, у већој мјери за припаднике мањина, али не нужно само мањина. Зашто је он пријетња слободи?
— Сваки је мит пријетња слободи говора, истраживања, мишљења и нарочито слободи јавног изражавања мишљења. Наиме, митотворци нам још некако, великодушно, и дозвољавају да мислимо што хоћемо, али у своја четири зида – не у јавности. Дакле, допуштају да људи мисле што желе све док не постоје у јавности. Мит је пријетња слободном формирању и исказивању идентитета, посебно оних који су друкчији од доминантног или пожељног, и које се зато што су друкчији ставља, практички, у кућни притвор. Тиме се слобода ограничава само на приватну сферу, а у јавности је нема. То је, уосталом, своједобно најавио Томислав Карамарко, кад је рекао да ће се у четири зида смјети све, али у јавној сфери то неће бити случај. У истом је духу и приједлог суца Турудића да треба размислити о кажњавању појединих тумачења карактера Домовинског рата. А да не говорим о разним самопроглашеним „створитељима Хрватске“ који си узимају за право да одређују што би се у Хрватској смјело а што не би смјело рећи у јавном простору…

Ако се нетко доживљава као створитељ, онда се доживљава и као власник.
— Да, у Хрватској се развио државни креационизам, као да је повијест почела 1991, а претходно није било ничега. Парадоксално је да је то у тоталном нескладу с изворишним основама устава, у којем се говори о дугом континуитету хрватске државности – и то се чини, такођер на митски начин. Митови су понекад сасвим контроверзни сами у односу на себе. Ови нови „створитељи Хрватске“ себе виде као власнике Хрватске и траже да само они о и у њој одлучују, јер им припада власничко право на њу. Но, тиме Хрватску своде на предмет. А предмет није суверен. »Створитељи« заправо негирају хрватски суверенитет, јер се постављају изнад Хрватске. Негирају и демократски карактер власти, јер одузимају народу право да одлучује. Кад народ одабере некога тко им се не свиђа, они ту власт прогласе ненародном, питајући само: гдје си био 1991…

ЦРНО-БИЈЕЛО, БЕЗ ДУБИНЕ
То је речено за Милановићеву владу и Јосиповића као предсједника.
— Да – и још успут су им најавили да ће проћи као два непријатељска зракоплова који су срушени оружјем. За мене је то био позив на насиље и на рушење демократски изабране власти. Нисам сигуран ни како гледају на премијера Пленковића, иако им и он – као што су и Милановић и Јосиповић – покушава удовољити, умјесто да ради оно што је премијерова дужност, а то је да штити суверенитет, демокрацију и слободу од оних који их угрожавају. Они који тврде да легитимитет произлази из судјеловања у рату, а не из статуса држављана онемогућавају Хрватску да постане довршена и демократска држава.

Тврдите и да тај мит ограничава развој неразвијене земље. Чиме би ограничавао развој земље?
— Тај мит ограничава слободу, а без слободе нема стабилности ни напретка. Друштво које није слободно, у којем се не допушта алтернатива и гдје је од све производње најпрофитабилнија производња страха и мржње, дугорочно је нестабилно јер разара себе изнутра. Ако желимо напријед, не можемо стално гледати уназад, а нема дана кад се у политичком простору не бавимо више претходним ратовима него развојним питањима.

Мит би у овом случају био нешто попут службене интерпретације?
— Мит је конструкт који није исто што и лаж, него у себи има и понешто истине – или чак и више од тога – али је једнодимензионалан и врло селективан. Све се представља у црно-бијелој техници, нема нијанси ни сјена, и нарочито нема дубине. Притом се игнорирају оне чињенице које нису „корисне“. Службене интерпретације често могу бити то исто, али – као што сам рекао раније – ако се тренутна власт не уклапа у визију оних који творе мит, митотворци ће је прогласити нелегитимном. Питање је, наравно, тко је „газда“ у дому: они који су га „створили“ или они које је народ изабрао.

Спомињете да постоје теоретичари који се позивају на утемељујући мит као конструктивни дио демокрације. Готово свака еуропска држава, ако не и све, има утемељујући мит, било у неком догађају, обично рату, било у уставу гдје изворишне основе или темељне вриједности попримају митску функцију у смислу друштвеног уговора. Хрватска по томе није посебна.
— Само по томе што има утемељивачки мит није, али је посебна по томе колико митотворци желе имати утјецаја на сфере које су у другим демократским и слободним земљама аутономне. Посебна је и по томе колико се труди спријечити сваку алтернативну интерпретацију прошлости. Она секуритизира питања која немају везе са сигурношћу. Управо је обрнуто – без слободне дискусије нашу земљу претварамо у поље непрекидног ратовања, а то је опасно. И Велика Британија, у којој сам живио, студирао и радио 16 година, има своје утемељивачке митове, али је простор слободне дискусије далеко већи. Рецимо, смије се довести у питање и сам опстанак државе – као што смо видјели приликом шкотског референдума. Постоје и тамо табуи. Али, писање повијести није посао никаквих комисија нити политичара и њихових декларација у парламенту, а посебно не самопроглашених „створитеља“ и „домољуба“. У либералном, слободном друштву увијек мора постојати могућност алтернативне интерпретације. Бит слободе је у постојању најмање двију опција, и у могућности да бирамо између њих. Најчешће бирамо помало из једне, а помало из друге, али морамо бирати слободно. Без алтернативе нема слободе. Коју точно алтернативну интерпретацију рата из 1990-их наши „створитељи“ допуштају?

Посљедица тога, а што се може закључити на темељу читања књиге, је да Хрватска данас није либерална демокрација.
— Мислим да није. Чини ми се да можемо рећи да 25 година након међународног признања Хрватска није довољно слободно друштво. Није се довољно напредовало у слободи, а нема правог разлога за то. Страх од слободе је почетак ауторитарности, а понекад и тоталитаризма. Моја књига је позив на истицање алтернативе како бисмо размислили и потом сами одлучивали, а не да нам други намећу „државно“ или неко друго митско „сјећање“ насупрот нашем особном животном искуству и памћењу. Она је и позив да створимо плуралистичко друштво у којем ће се говорити, а тиме и живјети, с далеко мање страха, ако је страх већ немогуће потпуно уништити. А не да онога који каже нешто друкчије проглашава рушитељем државе и непријатељем Хрватске…

Или Србином.
— Или Србином, или – још горе – Југославеном.

Користите појам „етнототалитаризам“. У том поглављу наводите да из визуре етнототалитариста Хрватска није суверена, док постоји и један други или другачији, а истовремено етнототалитаристи би изгубили разлог постојања ако не би било бар једног другог или другачијег.
— Ту имамо опет један парадокс. „Створитељи“ стварају Србе и Југославене јер им требају непријатељи и јер желе да живимо у перманентном изванредном стању, да се спремамо за нови рат. С друге стране, они нису задовољни резултатима претходног рата јер све док у Хрватској има и један једини Србин или Југославен, тај, тврде они, представља пријетњу. Тоталитаристи гледају на домовину као на дом – зато и користе ту ријеч тако често – а дом није наш ако у њему имамо макар сувласнике који „држе“ седам и пол посто власништва. Етнототалитаризам не допушта рату да икад заврши, то је рат након рата, то је покушај да се број оних других смањи или да их се потпуно уклони, ако може. Уклањају се, притом, њихови идентитети – кроз асимилацију, политику игнорирања, кроз de facto забрану истицања њихових симбола, кориштења писма које је за њих специфично итд. Треба створити непробојну границу између „нас“ и „њих“, па се проводи политика језичног пуризма. У сфери интерпретације прошлости, као што је рекао Владимир Шекс, битка за интерпретацију Домовинског рата је саставни дио, трећа фаза, самог рата. Постоји и етнототалитаризам свакодневице, који је суптилнији облик овог процеса. Но, резултат је исти: претварање већине у цјелину, а тиме и истискивање свих мањина – најприје из јавне сфере, пребацивањем само у четири зида, а потом и из свих сфера. Хрватска је, због рата, имала приличног успјеха у томе. Ниједна земља у Еуропи није након 1989. тако драстично редуцирала број припадника мањина као она. Са 22 посто пали су на седам и пол, а тренд смањивања се наставља. Но, то је био и циљ етнототалитаризма, а не његов успутни и случајни производ.

НАЦИЈА ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВЕ
Споменули сте Шекса, сама чињеница да постоји борба за интерпретацију значи да постоји и страх од пораза. Повлачите паралелу, а то је нешто што је Добрица Ћосић волио цитирати говорећи о Србима, о побједи у рату, поразу у миру. Дакле, страхује се од пораза у миру и пораза интерпретације, а то би могло довести до пропасти Хрватске.
— Они страхују од пропасти Хрватске. Наиме, знају – иако не желе прихватити – да се 1991. распала и Хрватска, а не само Југославија. Иако мит данас каже да су 1991. сви били јединствени, и нуди нам ту „јединственост“ као путоказ у будућност, Хрватска је 1991. била распаднута земља. Страх од распада држава је оправдан, посебно овдје гдје су се државе распадале често и увијек насилно. Али, ако се од Хрватске не жели створити нову Југославију, зашто користе исте или врло сличне матрице стварања митова које је користила Југославија? Јер, и Југославија – и то и она из 1918. и она из 1945. – је градила „јединство“ на митовима о ратовима, искључујући притом алтернативне интерпретације и забрањујући или обесхрабрујући све који су доводили у питање „државну истину“. Па су се на крају, унаточ свему томе, ипак распале. Они који смањују слободу и зазивају репресију кад се ради о идентитетским питањима, раде против стабилности Хрватске. Они, заправо, нису домољуби. Домољуби су они који желе слободно друштво и који раде на томе да живимо у слободи.

Колико су се у посљедњих четврт стољећа промијенили хрватски национални идентитет, а колико национални идентитет Срба у Хрватској.
— Идентитети су јако флексибилне категорије. Митомани и националисти сматрају да нису, него да постоји дуги континуитет једно те истог. Тврде да тисућу година сањамо увијек само један те исти сан – сан о држави. Али, у књизи показујем да су чак и етнички идентитети – можда управо највише они – подложни драматичним промјенама. Рецимо, у Црној Гори је у задњих 20 година 20 посто људи промијенило етничку припадност: прије су рекли да су Црногорци, а сада кажу да су Срби. Некадашњи Муслимани су промијенили име – у Бошњаци, али не без унутарњих „раскола“ на Бошњаке и Муслимане, посебно изван саме Босне и Херцеговине. У Хрватској је „нестало“ 380 тисућа Југославена, колико их је било на попису 1981. године. Срби и Хрвати су преживјели Југославију, а Југославени нису. Та чињеница да је могуће промијенити властити национални идентитет ствара нелагоду код митотвораца и националиста. Јер, ако нека друга нација може тако нестати, онда можда сутра може и наша. Они зато покушавају утемељити нацију у крви и тлу, а не у слободној вољи. Из хрватства се, у тоталитаристичком концепту нације, не може изаћи нити се у њега може ући. Наравно, то је насиље над слободом избора. Но, још су веће промјене кад се ради о садржају појмова као што су „Србин“, „Хрват“ или „Југославен“. Ту тек постоји велика промјена. У Југославији се сматрало да је могуће имати два идентитета: национални и опћи, југославенски. Хрватство и југославенство могли су коегзистирати, па смо имали наратив о „двије домовине“: ужој и широј. Мене су тако учили у школи, као и све друге ђаке моје генерације. Нормално је било имати двије химне: и „Хеј Славени“ и „Лијепу нашу“. Данашњи службени наратив не допушта ту могућност. Преферира се монизам, и у вертикалном и у хоризонталном смислу. Рецимо, пописи становништва не допуштају да имате два национална идентитета, иако се неки од нас осјећамо припадницима двају народа истодобно. Ја као Србин и као Хрват, а не само као једно или само као друго. Али, за државу – држављанство може бити вишеструко, али националност не. А то само показује да је онима који обликују службени идентитет важнија нација од државе.

Њих називате етнонационалистима. Зашто би они, ако говоримо о хрватским етнонационалистима, одустали од тога. Из њихове визуре ствар по питању остварења циљева функционира. Створена је суверена, самостална држава, постала је чланицом ЕУ-а и НАТО-а, а број Срба у њој је знатно смањен.
— Неће они одустати од тога, али је питање хоће ли се њихов наратив успјешно пренијети на нове генерације. Идентитети нису уписани у камен, они су промјењиви, а кључни момент је у преласку с једне генерације у другу. Они су свјесни тога. Предајем генерацији која је рођена 1995. и има 23 године колико су 1968. имали они рођени 1945. У шездесетосмашкој генерацији је било људи који су почели постављати озбиљна, и за генерацију својих родитеља неугодна питања. Неизбјежно је да ће до тога доћи и код нас. Зато се митотворци толико труде да спријече јавно постављање таквих питања. Али, у томе једноставно не могу успјети. Нове генерације имају право на свој идентитет.

УМЈЕРЕНИ ОПТИМИСТ
Централно питање књиге је питање слободе. Јесте ли ви што се тиче Хрватске, неке нове генерације, ако смо сада у некадашњој 1968, па генерације која би дошла послије ње, у некадашњу 1989-1990, а што би била њена рецимо 2040. година, оптимист или песимист?
— Хрватско друштво је у овим питањима дубински подијељено, а нормализација се може догодити само ако слободно говоримо и дјелујемо. Погрешно је сву Хрватску сматрати митотворачком и антилибералном: постоји и отпор тренду ширења неслободе. То ће се наставити. Нитко не мора пристати живјети у неслободи. Многи су већ отишли из земље због тога што не желе живјети у таквом друштву, али слобода се не може трајно суспендирати. Иако сам у књизи навео стотињак примјера покушаја да нам се ограниче мисао и говор, ипак сам умјерени оптимист. Можда стога што вјерујем у снагу разума и у то да нитко не жели живјети у неслободи. Иако, као политолог, наравно знам да је жеља за сигурношћу, па макар и под цијену редуцирања слободе, такођер врло снажна. Међутим, слободно је друштво за своје грађане уједно и најсигурније.

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ОСЛОБОДИТЕЉА
Споменули сте генерацију која је постављала питања. У Хрватској је актуално питање »гдје си био '91, а у Њемачкој је '68. било актуално питање „што си радио у рату, тата“.
— Некад изгледа да се државе и друштва која су изгубила рат развијају много успјешније од побједника. Њемачка и Јапан изгубили су рат веома драматично, а након тога су постале много боља и слободнија друштва, либералнија чак него што је британско које је добивало ратове и живјело на старој слави. Побједе могу бити Пирове, а поразе се може користити – ако се то жели – за изградњу бољег, према миру и развоју усмјереног друштва. Посебно онда кад нема других могућности, јер постоји чврст вањски надзор који спречава слављење рата.

Кад се земља већ нађе у рату, мислим да је боље побиједити.
— Мора се побиједити да се не би изгубило, да парафразирам Алана Форда. Али, побједа носи са собом одређене ризике. И након Првог и након Другог свјетског рата морали смо се ослобађати од ослободитеља, који су нас ослободили, а потом – у великој мјери – заробили.

Аутор Тихомир Понош


Извор novilist.hr, 05. децембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.