POHVALA DEFORMITETU ILI NEŠTO ĆE OPET MORATI DA GORI

MILE MILOŠEVIĆ Sa zapada dvostruko ne možemo očekivati rešenje: jer ga oni nemaju, i...

MILE MILOŠEVIĆ

Sa zapada dvostruko ne možemo očekivati rešenje: jer ga oni nemaju, i zato što se njihovo rešenje na nas ne odnosi

Jedna od suštinskih osa jeste ona formirana na pitanju da li su se u mandatu poslednje vlade vodile u osnovi dobre ili loše politike. Ali ona se ne određuje po tome šta će kazati političari, prikazati mediji, statistički iskazati zavodi, pa čak ni šta će reći građani, nego po tome kako su se ona reflektovala po dubini društvene svakodnevnice. A tu imamo osu opšteg slabljenja države, društva i ljudi. Registrujeemo očitije provale anarhije, kao osnovne osobine, svida, uključujući institucije. Trend planiranja zvaničnih obmana, kao što su računi za struju, zakon o radu, ali i institucionalnih, kao sa sudstvom koje više nema čak ni sposobnost da sudi za saobraćajne prekršaje, posebno članovima poznatih i imućnih porodica. Sve do ubistava iz nemara očigledno obesnih. Najzad, Niš se zbog toga podigao potvrđujući tu osu, ma koliko da je sistem robustan da trpi svašta.

Jasan je rast prilika negativnog konsenzusa u kompleksnim kapitalističkim društvima, ali, kako društvo nije pojam koji se može zanemariti, već je osobina celine koja nas stalno sustiže, koliko god da ostaje nevidljiva na našem horizontu nužnim posredovanjem i kroz forme opšte medijacije. Društveni događaji se, koliko god daleki, svakodnevno akumuliraju određujući ponašnje ljudi – njihovu životnu pismenost, kojom se iscrtava naše prilagođavanje stvarnom svetu društva u kome živimo, a ne nekom hipotetičkom pukom parolom i demonstrativnim gestovima. Samim tim i zaključak je jasan u oceni politika koje su vođene, zbog čega danas pre svega prisustvujemo ukidanju same politike samopodrazumevanjem na koje političke izjave apeluju. Ali ništa se ne podrazumeva osim očiglednosti provale samovolje, samoživosti, ispraznosti i anarhije – one su jedino očekivane. Koliko onda može vredeti policijsko-medijski pi-ar sa hvatanjem otmičara supruge vlasnika firme kojoj inspekcije ne smeju na vrata. Koliko se to tiče naroda, kad su njegove žrtve sad već krvne, a koliko je već golim okom vidljivo okoštavanje mentaliteta sluganjeranja u duboko podeljenom društvu, gde poslovi jedino i opstaju na ovim razlikama.

TROŠENjE PROŠLIH RESURSA

Morali bismo biti ljudi u posebnom stanju kad smo se u svemu tome našli. Dok već četvrt veka jednako živimo čekajući, isključivo trošeći prošle resurse i prošle institucije. I ne znamo kako iz toga sami da izađemo, kao iz pustinje, jer pre svega najviše lutamo noseći se u zajedničkim nedaćama sa svojim priviđenjima i međusobnim zađevicama. Naš indentitet na kraju uspešno je sveden na ogoljavajuće materijalne interese i pretežno prostu zabavu.

A kakvi su ljudi za drugačije potrebni? Kakvi ljudi moramo postati – još uvek će se na kraju nekih hitrih mudrosti reći da i ne zavisi od nas. A i šta nam fali, sem boljih uslova? Zato se onda u medijima licitira sa investitorima, i zato su mediji podobna forma jer oni po formatu nisu sposobni za stvaranje i vođenje strateške politike, već za lidere zvezde i isključivo upojedinačene prezentacije, a ne celinu i procese. Ne za dobre i loše strane, nego isključivo medijsko jednodimenzionalno redukovanje sveta života na intenzitet istrgnutih pojedinačnih slika iz kaleidoskopa, koji ostaje negde izvan, drugde.

Zato, prvo moramo uvažiti činjenicu da samo parazitski živimo od resursa i institucija koje pripadaju stvarno isključivo prošlosti; da su ove generacije jalove već četvrt veka; i još da ih ne čuvamo, nego svaki dan oštećujemo i umanjujemo. Toliko o našem znanju da bi bilo kad moglo biti nagrađeno bilo čim. Umesto toga, reč je o životnoj površnosti, a ne stvaralačkoj pismenosti, koja svakodnevno propada; kao i o našem nepoštovanju vrednosti. Reč je o našoj nacionalnoj igri površne olakosti, bahatosti i pohlepi u svetu koji ni za sebe ne razumemo, a pogotovo ne za sve, u čemu se šupljnoom koju nose više ističu naši političari. Imena nisu potrebna jer se odnosi na skoro sve naše političare i njihove skutonoše, advokatske i sve one posebno diskurzivne koalicije gutača sujeta, položaja, grantova, koji se ubiše da nam objasne kako je politika toliko najstariji zanat da oni potonji prodaju samo sebe, a ovaj sve nas, pa da je zato i samo kap prisebnosti, mudrosti i dobrote od njih velika žrtva. Zato u savremenoj srpskoj politici treba računati na nepristojne ljude, neznalice, sinkretičare novinskih naslova i kurseva, a obavezno isprazne, zadojene isključivo svojim ambicijama. I to je današnje meso svih stranaka, sa tek na prste prebrojivim pojedincima koji odudaraju od ovog proseka srpske politike i njihovih liderskih zvezda.

Pa opet dopušteno je slutiti kako se neki među nama mogu pribrati i pretvoriti sve ovo lutanje u putovanje. Neko bi ipak morao da usni san, a da drugi požele da ga čuju i žive. Kriza na Zapadu, međutim, pokazuje nam dve stvari: prvu, da nema opšte samoregulacije i, drugu, da samim tim nema ni govora o evoluciji. Loše biva samo gore, dok politike propadaju pred silom deformacionih procesa koji obuhvataju ideje, organizacije i ljude. To se vidi u dinamici predaje tržištu svih socijalnih relacija zarad supremacije kapitala i interesa elite u globalnom procesu, u kome narastaju i konkurišu za samostalnu moć drugi centri u svetu. Pa se, sa jedne strane, manifestuje u krizi veći rast udela nacionalnih bogatstava u rukama sve očitije manjine iako očigledno nema novih vrednosti. Nema dakle nove tehnologije u Kondratijevljevom smislu ciklusa u kapitalizmu, dok se, sa druge strane, dokazuje da moderna društvena organizacija sama pogoduje ovim procesima održavajući privid, umesto da koriguje.

mileilustracija

Prost dokaz je neuspeo švajcarski referendum o ograničenju raspona primanja. Očigledno je kako ova dinamika vodi od društvenih naprslina ka zjapećim pukotinama, koje se uporno leče funkcionalnošću svega dva trajna rezultata: smanjenja prava i vrednosti rada i prirasta osiromašene mase, koja je pripremljena pre da postane topovsko meso nego bilo šta drugo. Prvi na mestu događaja, mediji potvrđuju kako nema ni društvene svesti – odgovornosti, jer sami po sebi ne reflektuju pojave i javnost o njima. Zauzeti su svojom agendom interesa, uklapajući je pre svega sa interesima elite i svojom logikom koja zbog formata, tiraža i gledanosti rado reklamira svaku pohvalu deformacije, jer se od skandala i spektakla najbolje živi.

OŠTRE GRANICE

Ko onda da to koriguje? Političi sistem sa svim svojim strankama, sindikatima, organizacijama, civilnim sektorom, demokratskim institucijama – zar ne? Zar ih nismo gledali na delu u Grčkoj, Španiji i drugde. Čak ni u jednoj Francuskoj nije uspeo protest protiv homoterora nad prirodnošću društva; nije uspelo protivljenje gubitku sposobnosti ljubavi i poštovanja života, što je u temelju svake kuće. Umesto toga, prepustili smo se mentalitetu sindikalca – svojevrsnom tehno-urbanom zombizmu. Prilježnošću, kao da je ponovo u modi spaljivanje veštica, za svakog koji dovede u pitanje homoseksualizovanu pohvalu deformacije etike i estetike društava, iako se ona sve otvorenije raspadaju – što smo videli tokom uličnog zombi- mahnitanja u Londonu pre neku godinu. Dok se Vašingtonski Obama kao popartistička reklamna inscenacija njuejdž vudu vrača, preteće nadvija nad protivnike u ovom karnevalu smeha sveuobičavanja prestabilizovanja veštačkog. To jedino medijska smena slika može da prikaže, ali i da režira. Znači, više od jedne stvari se istovremeno odvija na destruktivan način, pre svega zahvaljujući medijaciji društva – potvrđujući je na veštački, tehnološki indukovani način, a ne zato što je ona svojstvo, već štoo je marketing. Tako se vrši drobljenja same biologije socijalnih veza, kao svega drugog kako bi ostale samo tržišne čestice, naplative umesto ljudski vredne, potrebne, moralne.

Od te i takve atlantske Evrope sve očiglednijih deformacija Srbija odavno ne može očekivati pomoć, još manje izlaz iz svog lutanja. Uostalom, oni uvek oštro povlače svoje granice, kako istorijske, posebno diskurzivne, još izrazitije mentalne Evrope. Nas Srbe i Ruse ne vide kao svoje, kao ni Grke, jedva Špance. U tome je cela stvar – tako i jedan od autora u zborniku o Evropskim vrednostima, nabrajajući evropske narode, završava na jugoistoku sa Hrvatima, a na severu sa Poljacima. Posebnu „evropsku racionalnost“ on rezerviše za te narode – utvrđujući tri presudna pravila: korisnost, materijalnost i praktičnost. Kad samo ova tri pravila regulišu njihov algoritam, a to je mahom slučaj, i kako nemaju moralno ograničenje – nešto će opet morati da gori. A kako nas ne ubrojavaju u svoje, od njih dvostruko ne možemo očekivati rešenje: jer ga oni nemaju, i zato što se njihovo rešenje na nas i ne odnosi.

Ništa se tu ne menja. Mi uz njihove deformacije možemo uvoziti samo kolonijalnu zloupotrebu –tako su izabrali da se ponašaju. I to neobuzdano hvalimo, kao inače svaku deformaciju sa kojom se srećemo, umesto mere ozbiljnih ljudi koji razumeju iskustva svog naroda, ne smatrajući da sve počinje od nas, pa da je sve tu samo zarad naših niskih strasti.

Svaka pojava sistema sasvim prirodno ima dobru i lošu stranu – svetlu i tamnu – uvek su u paru, takva je stvarnost. Međutim, mi odavno ne baratamo stvarnim kategorijama, nego se gušimo u deformaciji stvarnosti. U skrivanju – lavirintu ličnih interesa, kao i organizacija, a koje nisu ni društveni interesi ni državni, već interesi samopreživljavanja. Štaviše, danas sve manje možemo računati na korektivnu funkciju sredine u odnosu na odluke velike vlasti, bez čega ne bi opstali i na šta nas je Patrijarh Pavle podsećao opomenom: „Iako smo Srbi, budimo ljudi“. Podsećao nas je na ljudsku toplinu, koja nas je uvek znala spasavati i unositi svetlo korektivne pravednosti na često pogrešne namere vlasti, podsećao nas je prosto da svi ne potonemo u prizemnu lukavost pogrešnog činjenja samo zato što je probitačno.

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u