VLADIMIR AVATKOV: UKRAJINA, CENTAR SLOMA SVETSKOG PORETKA

Definitivno se ruši poredak Jalte i Potsdama Posle raspada SSSR nisu se stišavale raspre...

Definitivno se ruši poredak Jalte i Potsdama

Posle raspada SSSR nisu se stišavale raspre o tome kakav li će biti svet posle nestanka jednog od polova bipolarnog sistema; da li se došlo do novog svetskog poretka – i kada će…

Očigledno da promena sistema odnosa među državama podrazumeva slom postojećih političkih sistema i institucija. Rusija se tokom poslednjih godina aktivno upinjala da leči „samrtnika“, umesto da oformljuje novu, proaktivnu politiku usmerenu ka budućnosti. Ona se na uobičajeni način „koncentrisala“, a svet se u međuvremenu svakodnevno menjao, javljali su se i utvrđivali principi novog poretka u kome se ruskoj državi namenjivala sve manja i manja uloga. Danas se u Ukrajini predstavnici SS (Spilьna Sprava, Opšta Stvar) i Desnog sektora ne bore samo za „evropski izbor“, za stvaranje novog modela nacional-državne ideologije; oni – mada to i sami ne shvataju, uz pomoć Zapada definitivno ruše Jaltsko-potsdamski poredak. Zapadni političari doleću u Ukrajinu, izdvajaju im novac, ubacuju lobije, obezbeđuju rad NVO, sreću se sa predstavnicima raznih interesnih grupacija, ne ustežu se da otvoreno podržavaju bandite – a uz to uvek spremaju i rezervne varijante.

A, Rusija? Ona, začuđeno zinuvši, gleda svoju braću, priziva ih osvešćivanju i izražava protest za protestom, ali se i dalje drži politike nemešanja. To ona čini i tada kada je politika nemešanja već mrtva, upokojena zajedno sa Jaltsko-potsdamskim sistemom međunarodnih odnosa, nad kojima se i dalje leprša zastava OUN. Sve svetski značajne i regionalne države pokušavaju da deluju na druge države uz pomoć NVO, javne diplomatije, otvorenog i prikrivenog mešanja. Rusija može protestovati, zapadni lideri će se slagati da sve to ne može tako, itd… Međutim, oni će delati, polazeći od svojih interesa, samo po malo uzimajući u obzir uzajamne odnose sila i interesa koje su u prošlosti toliko naglašavali. I Rusija ima svoje vrednosti i interese, i vreme je da ih preciznije formuliše i da počne da ih primenjuje, koristeći višeslojne strukture, a ne samo oslanjajući se na svega nekoliko poludržavnih fondova-organizacija.

Neophodno je raditi i sa vladama i sa opozicijom – i to, kako sa legalnom, tako i sa ilegalnom. I to – raditi tako, da uvek, u svakoj situaciji postoji mogućnost da se na nekoga osloniš – a ne da se samo u čudu dižu ruke, posmatrajući kako do zuba naoružani momci grabe vlast, totalno se ne obazirući na zakon, pravo i svetsko društvo, koje i inače često greši i stupa u „minhenske sporazume“ u nadi da  će smirivati i upravljati. Posle se rađaju paktovi Molotov-Ribentrop, a zatim – rat.

U nastaloj situaciji, ma kako to bolno može biti da se prizna, Ukrajina postaje moneta potkusurivanja svetske politike. Nikada i ne stekavši potpunu državnost, ona – pošto je veštačka tvorevina – sada puca po svojim šavovima. Zapadne oblasti, znatno ostrašćene, teže Poljskoj, Mađarskoj, Slovačkoj. Jugoistok – Rusiji, a oko centra se vodi ideološki, politički – i fizički rat. Kijev, odakle je potekla Zemlja Ruska, plamti – u njemu se progoni ruski jezik, pred cevima pištolja se obavlja nova svetska politika – a Rusija poziva sve da se ne mešaju…  Janukovič je, kao i cela Ukrajina, između dve vatre i slab, a za to vreme istok zemlje saziva kongres koji bi mogao mnogo da doprinese, ali Rusija opet poziva na nemešanje i mir, ne shvatajući da teče rat, u kome će u Ukrajini pobediti najjači (u svakom smislu te reči) – ili neće niko pobediti, jer će ta država nestati sa geografske karte. A – Rusija mora da se sprema na sve moguće scenarije, da analizira svaki od njih i da se trudi da stvori uslove, pod kojima će – ma koliko to cinično može zvučati –  u najvećoj meri biti zadovoljeni njeni interesi. I to – tako, da se ne bi čule izjave kakvu je izneo Janukovič 22. februara. Kada mu je vlast već bila preoteta, on je podvukao da će činiti sve kako bi očuvao jedinstvo države – ali samo ne zna kako.

Potpisivanje Moldavije i Gruzije Sporazuma o asocijaciji sa EU, ustanak u zapadnim oblastima Ukrajine koji se prebacio na centar zemlje – sve su to uzastopne i jasne demonstracije da je bivši poredak mrtav, da je došlo vreme da se sedne za pregovarački sto i oforme nova pravila igre koja bi na ovaj ili onaj način svima odgovarala. A – u što većem stepenu budu odgovarala – duže će i poredak trajati. Rusija ima šanse da zauzme vodeće pozicije u tom procesu, nastupajući uz događaje u Ukrajini i sa uspesima u Siriji u svojoj pozadini. Bez obzira na sve, Rusija pobeđuje u Sočiju: junačine su i sportisti  i organizatori. Važno je, uz gordosti na olimpijske i političke pobede (kao u Siriji), ne gubiti vezu sa stvarnošću koja je okrutna i ne da se ukloniti.

Što se same Ukrajine tiče, ne smeju se zaboraviti reči Bžežinskog o njenom značaju po Rusiju, mada je u mnogim pogledima kasno da se na to drže zdravice uz vino. Izraslo je tamo novo pokolenje vaspitavano na antiruskoj propagandi, istrenirani su borci Desnog pokreta, investirane velike pare, stvorena ideološka osnovica – Kijev je pod kontrolom njihovih crno-crvenih zastava. Istok Ukrajine je pasivan, ne preduzima aktivna dejstva i ograničava se samo na antimajdansku propagandu. Samo jedna mala činjenica izaziva umereni optimizam: u politici ne postoji ono:  „kasno je“. Sutra je novi dan, a on će biti vedar ako ga danas osmisliš i polaziš od toga da je najbolja odbrana u napredovanju.

Preveo Vasilije Kleftakis

Izvor Reks.ru/Stanje stvari 24. 02. 2014.

 

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u