ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Hakovanje sajtova i ulične revolucije odavno nisu oružja Davida protiv Golijata, već tehnike na koje Golijat gotovo da ima monopol
Dragi prijatelji, poštovani čitaoci,
Novi Standard je ponovo pred Vama. Poslednjih nedelja, slično kao uoči izbora 2012. godine, odolevali smo brojnim hakerskim napadima. Najjači, sa jednog servera smeštenog u Nemačkoj usledio je u utorak 18. februara uveče. U toku noći, kada je napad izveden sa 400 kompjutera, zapretio je da uništi server na kome smo bili smešteni i sve ostale sajtove koji su se nalazili na njemu. Uprkos svojoj zaštiti, sajt je bio prilično oštećen. Uspevali smo da ga skrpimo i svakog od narednih dana pokušavali da ga vratimo, ali napadi su se svaki put ponavljali jednakom silinom.
Ovo što je danas pred Vama nije „Novi“ Novi Standard, već nedorađena verzija našeg novog izgleda, koji smo pripremali od polovine decembra. Na njemu ćete naći samo najnovije tekstove, jer smo želeli da se što pre ponovo pojavimo pred čitaocima. Više od 20 hiljada tekstova iz arhive imaćete pred sobom narednih dana, kada ćemo imati vremena da se pobrinemo i za to. Pred Vama je i dugo planirano ćirilično pismo, dok ćemo narednih nedelja, kako budemo utezali sajt, omogućiti i opciju na latinici za one koji više vole tako.
* * *
1.
Kad je sajt oboren, nisam želeo da se obraćam javnosti, da izdajem saopštenja, nisam upirao prstom u krivce, nisam slučaj prijavili policiji. Zbog toga što nam je onemogućeno pravo da radimo, nisam ni pokušavao da stvaram moralnu paniku u javnosti. Zašto?
Zato što nismo hteli da budemo deo opšteg zagađenja srpskog javnog prostora, čija se celokupna dinamika, sem nešto časnih izuzetaka, svodi na rečenicu Ivana Karamazova da će “jedan gad (će) ubiti drugog gada”. Koliki je samo novinarski ološ proteklih godina i meseci zakukao u tom javnom prostoru kako mu je onemogućeno pravo na rad, kako ga onoliki centri moći u Srbiji sprečavaju da građanima saopštava istinu? Koliko je samo tog polusveta, tvrdeći da mu prete zato što “ruši tabue” (njihova omiljena sintagma), dobilo policijskog obezbeđenja i počasti u Srbiji, u kojoj se javna priznanja uglavnom dodeljuju na sramotu ne onih koji su njima obasuti, već nas koji to gledamo.
Nisam želeo da stojimo u tom redu, niti sam bio spreman da tražim tu vrstu empatije, niti bih je – da budem sasvim pošten – dobio. Zato smo trpeli, radili i ćutali, plaćajući cenu naše odluke da se ne mešamo u taj vladajući diskurs. Ćutali smo i kada je u aprilu 2009. presuđeno štampanom izdanju Standarda na ručku u jednoj beogradskoj diplomatskoj rezidenciji, na kome je uvek spremna srpska politička i poslovna elita negodovanje ambasadora jedne moćne zemlje na pisanje Standarda protumačila kao presudu, njima datu da je izvrše. Standard je tada ostao izvan opšte medijske euforije koju je izazavala poseta Džozefa Bajdena Beogradu, pokazujući skepsu prema njegovoj tadašnjoj ideji da se SAD i Srbija „slažu da se ne slažu“ o Kosovu i Metohiji. Vlast je tada poverovala, ili se bar pretvarala da izgleda tako, kako je pronašla formulu za dobre odnose sa Amerikom, mediji su podelili njeno oduševljenje, Standard je javno posumnjao da je to tako, i preko noći ostao bez oglašivača. Tako je nastao Novi Standard, manji od Standarda taman za onoliko koliko kompromisa nije bio spreman da napravi.
2.
Kada je Boris Tadić pao sa vlasti, odbio sam nekoliko manje ili više primamljivih ponuda da obnovimo štampano izdanje. Računao sam i, nažalost, bio u pravu da još nije vreme, i da mera slobode u Srbiji ne prevazilazi veličinu Novog Standarda sa mimimalnim brojem angažovanih ljudi i njegovih 15 hiljada čitalaca dnevno. Da li sam pogrešio? Da li je Novi Standard ipak prevazišao meru slobode koja je moguća u srpskim medijima? Ili je on ostao isti, a mera slobode se ponovo smanjila?
3.
Odgovarajući na to, odgovoriću i na pitanje koje, pretpostavljam, najviše intrigira čitaoce Novog Standarda? Ko se angažovao i zašto da nestanemo sa mreže? Vlast? Da, bila je to vlast, ako pod tim podrazumevamo one koji zaista upravljaju Srbijom i njenim javnim prostorom, ne izlazeći na izbore. Ne, to nije bila vlast, ako pod time podrazumevamo nekolicinu likova koji se pojavljuju na televizijama i slikaju za novine, koji izlaze na izbore i koje neupućeni doživljavaju kao svet koji vlada Srbijom.
Može li to da se odredi konkretnije? Može, ali – pošto je cela stvar, kako Novi Standard već duže vreme nastoji da ukaže, mnogo suptilnija i opasnija od one koju vidimo golim okom – to će čitalac morati da osvoji celu priču.
4.
Naime, rušenje Novog Standarda događa se u trenutku kada u Kijevu započinje finale nasilnog uličnog raspleta. Gotovo svi srpski mediji o tome izveštavaju jednim glasom, sramno dezinformišući građane o tamošnjim događajima. Tako na srpskom čitamo da u Kijevu ginu samo mirni demonstranti (uostalom, kako se to naoružani ljudi koji pucaju na policiju zovu demonstrantima). Među novinama posebno su se isticale jedne, koje su otišle toliko daleko da su tvrdile kako su „demonstranti“ molotovljevim koktelima odgovorili na Janukovičevo izvođenje tenkova na ulice. Kao dokaz, ispod teksta je išao video klip, na kome se videlo kako „demonstranti“ „molotovima“ sa više strana zasipaju neku gvožđuriju, koja, međutim, nije nikakav tenk, već običan policijski transporter, kakvim se izlazi na ulicu svuda na svetu gde demonstracije zaprete odvijanju normalnog života.
Rečju, u Srbiji se o Ukrajini izveštavalo mimo prakse kako se ovde piše o spoljnopolitičkim događajima. Već po tome što su prozapadne snage u toj zemlji u srpskim medijima dovođene u pitanje manje nego domaći zaštićeni vladajući političari za isto vreme, videlo se da je tolika kontrola u tretmanu Ukrajine događanja u toj zemlji tretirala kao unutrašnji problem čak važniji od domaćih izbora.
5.
Pre nego što odgovorim na pitanje kakve veze ima Ukrajina sa rušenjem Novog Standarda, podsetiću čitaoca na nekoliko važnih izjava koje su povezivale Srbiju i Balkan sa kijevskim događajima. Notorni Jelko Kacin, je 12. februara, samo osam dana dana uoči početka kijevskog finala, u intervjuu za BHT u Sarajevu nadmenošću imperijalnog činovnika rekao sledeće: „Ako pratite razvoj situacije u Ukrajini, videćete za koju sedmicu ili dve kako mi postupamo prema neodgovornoj političkoj eliti. To će biti poruke i za vašu političku elitu“. Uticajni evropski parlamentarac Doris Pak se 19. februara medijskom servisu Evropskog parlamenta poverila kako je „jako dugo čekala nemire u Bosni i Hercegovini i u Ukrajini“, u kojima, dodala je, „politički lideri ne žele da postignu kompromise“, zbog čega će „početi da slušaju glas naroda”. Pretnje su, bar što se Ukrajine tiče, ostvarene. Ostali neka se pripreme. Zato ćemo se prethodno podsetiti Kijeva da vidimo na koji način se to iz Vašingtona i Brisela „postupa sa neodgovornom političkom elitom“.
6.
Kada se činilo da Kijev ostaje zaglavljen u uličnom nasilju i da se kao poslednje rešenje nameće oštar odgovor vlasti, ona je taj odgovor isplanirala i najavila pod imenom “antiterorističke akcije” ukrajinske policije. Da bi sprečili slom “evromajdana”, u Kijev 20. februara dolaze šefovi diplomatije najuticajnijih i najzainteresovanijih zemalja EU – Nemačke, Francuske i Poljske. Prethodno su iz Brisela ukrajinske oligarhe i nedoraslog Janukoviča, ogrezlog u korupciji i nepotizmu – koji su znatno suzili broj njegovih dobitnih kombinacija – uplašili najavom sankcija i zamrzavanjem njihovih računa na zapadu.
Evropski pregovarači Štajnamajer, Fabius i Sikorski od izgubljenog predsednika Ukrajine iznudili su, pored ostalog, povlačenje policije i nešto što se moglo nazvati „puzajućom kapitulacijom“ – raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora do kraja godine, vladu sa profašističkom opozicijom i smanjivanje njegovih ustavnih nadležnosti. Povlačenje policije sa ulica omogućilo je da nasilje uđe u završnu fazu. Kada su naoružani tipovi sa maramama i fantomkama na glavi zauzeli parlament, isprepadani poslanici, čak i oni iz Janukovičeve partije, pomognuti sa nešto pretnji i batina, izglasali bi sve što se od njih tražilo, a kamoli Janukovičev opoziv.
Tako su trojica diplomata EU Ukrajinu izručili profašističkim snagama na isti onaj način kako je Čemberlen u septembru 1938. izručio češke Sudete Hitleru. Istina, Hitler je čekao pola godine da prekrši Minhenski sporazum i okupira celu Češku, dok je zatočnicima “evromajdana” za to trebala cela jedna noć.
Da li se EU tada osetila poniženom budući da je založila svoj autoritet u sporazum sa Janukovičem, pristajući da bude garant dokumenta koji nije živeo ni jedan dan? Nije, bio je to deo plana, sudeći prema izjavi švedskog šefa diplomatije Karla Bilta, koji je od Janukoviča dan kasnije zahtevao da potpiše odluke Rade kojima je faktički izvršen državni udar. Nije, sudeći prema izjavi poljskog šefa diplomatije Radoslava Sikorskog, jednog od učesnika u potpisanom sporazumu. U Ukrajini, rekao je, nije izvršen nikakav državni udar.
7.
Nagledala se Srbija za poslednjih 20 godina mnogo minhenskih sporazuma, izvedenih na njenom živom državnom tkivu. Ali zar se nije u Kijevu otišlo još jedan korak dalje na tom putu? Nije li ukrajinska pretnja temeljna činjenica koja će danas i u budućnosti presudno oblikovati srpsku politiku? Nije li Aleksandar Vučić potrošio gotovo ceo svoj intervju američkoj mreži Si-En-En da objasni kako je Srbija jedna stabilna država, tako daleko od onoga što danas jeste Ukrajina i što se očigledno sprema Bosni i Hercegovini? Nije li on, na kraju, uuplašen nekim najavama?
Naravno, on veoma dobro zna koliko je Srbija stabilna i koliko bi bilo dovoljno udarničkog rada srpskih medija – koje, važno je reći, ne kontroliše on, već isti oni koji su zapalili ukrajinski požar – da se ta stabilnost raspadne kao mehur od sapunice. Govoreći o stabilnosti, još je važnije znati, Vučić je zapravo govorio o nečem drugom. On se zaklinjao da Srbiju vodi „odgovorna politička elita“, taman onakva protiv koje neće biti neophodno preduzimati ni ukrajinski ni bosanski scenario.
Šta to znači? Znači da smo na pragu „istočnoevropskog proleća“.
To je razlog zašto mediji poput Novog Standarda treba da nestanu. Jer u tome što sledi – da se poslužim skorijim analogijama – možete biti Katar, pod uslovom da ispunjavate sve obaveze koje bi ispunjavali oni koji bi bili dovedeni na vlast posle „mirnih demonstracija“; možete da budete Egipat, u kome će vlast biti zamenjena drugom, mnogo kooperativnijom i, što je još važnije, sa revolucionarnim legitimitetom, kome je, što se učinaka tiče, samo nebo granica; a možete da budete i Libija, u kojoj pala krv još nije oprana sa ulica. O čemu se tu radi?
8.
Dobar deo Istočne i Južne Evrope – od Srbije i Republike Srpske, preko Makedonije i Grčke, do Bugarske i Rumunije – tonući politički i ekonomski pod pritiskom svog prozapadnog geopolitičkog izbora, dospeo je do same ivice. Vlade u tim zemljama, pod velikim pritiskom očajnih građana, čiji su životi pretvoreni u pakao, počele su ili se spremaju da, bez obzira na beznadežno prozapadne korumpirane elite, preispitaju svoj geopolitički izbor. Sasvim konkretno: kako bi, na primer, Nikolić, Dačić i Vučić mogli građanima Srbije da objasne kako nije u njihovom interesu Južni tok, za koji je svako od njih lično garantovao Moskvi, i kako bi mogli da spreče da Južnim tokom i drugim ruskim ponuđenim investicijama put Srbije ne prodre i politički uticaj? Veoma teško, naravno. Zbog toga je pretnja “istočnoevropskim prolećem” još jedna ucena pred Srbijom, možda monstruoznija nego sve prethodne, a bilo ih je.
Te ucene zasad su proizvele dva efekta. Sa jedne strane, „reforme“ koje zapadne sile očekuju u Srbiji tu su da otklone svaku mogućnost preispitivanja njenog geopolitičkog izbora i okretanja saradnji sa Rusijom. Jer vlada koja se okrene Rusiji ne može biti demokratska, a kao takva moraće se suočiti sa uličnim raspletom. Srpska vlast, i sadašnja, a buduća još više, garantovaće svoj kurs i time što će svoje redove napuniti i otvoriti se uticaju godinama i decenijama dokazivanih zapadnih klijenata, koje tako nešto ne bi moglo da zapadne ni na kakvim izborima. Taj svet je dakle garancija da neće biti nikakvog zastoja na srpskom putu u EU. U to ime taj svet dobio je mandat da srpske medije pripremi za željeni rasplet srpske agonije, u njemu treba tražiti one koji su pokušali da onemoguće Novi Standard.
Nije u pravu onaj kome ova dijagnoza izgleda kao amnestiranje vlasti samim tim što niko iz njenih redova nije naručio rušenje Novog Standarda. Onaj ko je to uradio, taj “novi prijatelj” srpske vlasti, to je učinio pozivajući se na njen autoritet. Isto kao što odgovornost vlasti ne smanjuje pristajanje na ucenu “istočnoevropskim prolećem” jer ona je najodgovrnija za to što je Srbija plodno tle za jedan takav krvav eksperiment.
9.
Čitaocima na kraju ostajem dužan odgovor zašto su se na tom indeksu našli Novi Standard i još neki sajtovi koji su prošle nedelje rušeni i ometani, a ne neki drugi? Zato što su “patriotski”? Ne, mnogi sajtovi koji se ubrajaju u tu grupu nisu ometani. Novi Standard smeta zbog toga što odbija da dinamiku srpskog političkog života svede na pitanje vlasti i opozicije, uporno dokazujući da u Srbiji postoji i nešto što se može imenovati kao “nadvlast”. Zato što ne veruje da tenzija između prozapadne vlasti i prozapadne opozicije u Srbiji rešava ijedno pitanje u Srbiji. Zato što jasno uočava opasnost od uličnog raspleta, što ne smatra za Srbiju dobrim što se vlast, koliko god bili kritični prema njoj, našla pred tom pretnjom, i što je tu poziciju osvedočio pišući o Ukrajini.
„Patriote“ koji priželjkuju ili više ili manje glasno pozivaju na ulični obračun nisu se pokazali nepoželjnim u toj konstrukciji, dok u neznanju uveravaju svoje čitaoce da se ovde ništa ne može završiti bez kuke i motike. Takvi, oni će biti poželjan partner, neka vrsta korisnih idiota, koji bi sve što se sprema mogli da započnu, ne znajući da oni neće biti ti koji će to i da završe. Oni koji osvešteno upozoravaju na opasnost od građanskog sukoba, jednako pritom kritikujući vlast, demistifikuju poziciju svakog nasilja, i onog “patriotskog” i onog “proevropskog”. Kao najglasniji, najuticajniji i najuporniji u iznošenju tih ideja, Novi Standard je morao da bude onesposobljen.
10.
Hakovanje sajtova, zahvaljujući svojim počecima, obično se vezuje za sliku nekih pobunjenih preinteligentnih klinaca, koji razbijaju zaštite velikih sistema, stvarajući im probleme. Taj topos Davida protiv Golijata jednako se vezuje za našu percepciju o revolucijama, u kojima se poniženi narod obračunava sa zlim režimima koji ih tlače. Nažalost, ta slika nema ničeg zajedničkog sa istinom. Golijat je odavno ovladao sredstvima gerile – i hakovanjem i revolucijama – radi se samo o tome da se on jednim postupkom mimikrije javnosti predstavi manjim od Davida.
Ako bismo svi skupa počeli ozbiljno da razmišljamo o tome, rekao bih da vreme u kome nije bilo Novog Standarda nije bilo uzalud potrošeno.
