ANA FILIMONOVA
Već za nekoliko nedelja Srbi sa severa Kosova biće prinuđeni da vode tešku borbu za opstanak
Osnovni instrumenti Severoatlantske alijanse, koja se poslednjih godina dinamično razvija na Balkanu, su Akcioni plan za članstvo, Savet za evroatlantsku saradnju, program Partnerstvo za mir, neformalna regionalna Upravljačka grupa za bezbednost Jugoistočne Evrope (South East Europe Security Cooperation Steering Group), program jugoistočnog procesa saradnje (South-East-European Cooperation Process), Savet za regionalnu saradnju (Regional Cooperation Council).
NATO na Balkanu neprekidno i dosledno jača. Glavna dostignuća su sledeća: na samitu u Rigi (novembar 2006) alijansa je donela principijelno rešenje da se aktivira na Balkanu – tada su BiH, Crna Gora i Srbija pozvane u Savet za evroatlantsku saradnju. Na samitu NATO u Bukureštu (april 2008) Alijansa je predložila BiH i Crnoj Gori da započnu “intenzivni” dijalog sa NATO, a sa Srbijom je bio “pojačan” dijalog u programu Partnerstvo za mir. Albanija i Hrvatska su postale članice alijanse, Makedoniju od punopravnog članstva deli samo problem imena. Crna Gora (decembar 2009) i BiH (april 2010) postaju učesnice Akcionog plana za članstvo. Čikaški samit (maj 2012) potvrdio je podršku alijanse atlantskom putu Zapadnog Balkana. Na susretu ministara inostranih poslova zemalja NATO 4. decembra 2012. godine doneta je Rezolucija o političkom razvoju Zapadnog Balkana isključivo u kontekstu procesa evroatlanskih integracija.
NATO U SRBIJI
Što se tiče Srbije, za alijansu poseban značaj ima likvidacija borbene sposobnosti srpske vojske – nekada vodeće vojne sile u regionu. Pritom se očekuje da njene pojedine jedinice mogu učestvovati u “mirotvoračkim” misijama (ustvari, u vojnoj agresiji) NATO pakta. NATO posebno insistira na primeni Sporazuma o tranzitu potpisanog 18. jula 2005. godine; učešću Srbije u Partnerstvu za mir, učešću Srbije u Radnoj grupi Srbija-NATO po pitanju reformi u oblasti odbrane. Upravo ta struktura praktično obezbeđuje sadejstvo Alijanse i srpske strane u prinudnoj i forsiranoj reformi srpske armije po NATO standardima, uključujući perspektivu učešća srpskih jedinica u multinacionalnim operacijama. Takođe se od Srbije očekuje sadejstvo u promovisanju diplomatskih inicijativa Alijanse na nivou regiona. NATO je za Srbiju otvorio nekoliko fondova, koji između ostalog pokrivaju uništenje “viška municije”. Na susretu srpskog predsednika i šefa alijanse u septembru 2013. godine u Njujorku u okviru sesije Generalne Skupštine UN Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je podvukao da je Srbija otvorena za još širu saradnju, iako “neće promeniti pravac”. Odgovarajući, Anders Fog Rasmusen je ignorisao primedbu Nikolića po pitanju nespremnosti kardinalne promene spoljnopolitičkog vektora zemlje, ukazavši da je NATO spreman da korak po korak širi praktičnu vojnu saradnju i politički dijalog sa Srbijom. [1] U 2013. godini je bilo planirano 160 tačaka uzajamne vojno-tehničke saradnje Srbije i NATO, razvijene su i neke ranije neplanirane mere. Tako je, na primer, u julu 2013. godine u Velikoj Britaniji osnovan još jedan veliki fond radi “likvidacije viškova” tehnike i naoružanja Srbije, koju će realizovati Tehnički Istraživački Institut iz Kragujevca.
U junu 2009. godine NATO je na Kosovu realizovao reorganizaciju Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK), kasnije ih zamenivši Kosovskim bezbednosnim snagama (KSB), koje su tokom leta 2013. godine od NATO stekle status “pune borbene gotovosti”. Vlada “Republike Kosovo” tokom nekoliko narednih nedelja planira da “Skupštini Kosova” podnese Projekat zakona o oružanim snagama Kosova i da počne zvaničnu proceduru formiranja armije Kosova. Vojska mora biti profesionalna, njen glavni zadatak je obezbeđenje teritorijalne celovitosti Kosova. To znači definisanje “legitimnog cilja” nove albanske armije formirane na osnovama nekadašnje OVK, a taj cilj je – srpski sever Kosova. Shodno tome, već za nekoliko nedelja Srbi sa severa Kosova će biti prinuđeni da vode tešku borbu za opstanak protiv ujedinjenih napora Beograda, Prištine i međunarodne zajednice i da se nađu licem u lice sa još jednim moćnim protivnikom – albanskim bojovnicima iz formacija “legitimne armije”. Ta armija, čiji kostur predstavljaju nekadašnji “psi rata” OVK, “na osnovu zakona Republike Kosovo” sprema se za intervenciju, vojno-teroristički upad na sever pokrajine. Dinamika događaja pokreće mehanizam ubrzanja procesa regionalne vojno-političke konsolidacije i mobilizacije pronatovskih snaga. To znači strateško i taktičko jačanje NATO u regionu.
NATO NA „KOSOVU“
Oružane snage Kosova (OSK) će imati pet hiljada vojnika u redovnom sastavu i korpus od tri hiljade rezervista, što odgovara regionalnim armijama. Faze formiranja OSK su detaljno razrađene: tokom 2014-2016. godine planira se promena “Ustava Kosova” i zakonodavnog sistema koji se odnosi na bezbednosni sektor, od 2017. do 2019. godine biće sprovedena promena naoružanja, kupovina naoružanja, opreme i municije za ispunjenje novih misija. Finalna etapa (2020-2024) još nije precizno definisana – “povećanje kompletiranja ličnog sastava, njegova priprema i obuka”. [2] Ukoliko se ispostavi da je srpsko (ili bilo koje drugo) stanovništvo spremno da oružjem u rukama brani svoje živote, onda slamanje otpora neće činiti samo albanska policija nego i albanska vojska, koja je stekla iskustvo za sprovođenje diverzantsko-kaznenih operacija protiv civilnog stanovništva. U ovakvim okolnostima srpsko stanovništvo u pokrajini praktično postaje Brestska tvrđava [3] i verovatnoća povoljnog razvoja situacije za Srbe praktično ne postoji, pošto je nemoguće suprotstaviti se snagom običnih građana sistemu – sistemu vlasti, sistemu kaznenih jedinica (kosovske policije, kosovske armije). Da podsetimo, ti obični građani su protiv svoje volje uvučeni u sistem vlasti Prištine po Briselskom sporazumu, koji je potpisala srpska vlada sa “vladom Republike Kosovo” 19. aprila 2013. godine. Kada i kako će Priština preći na vruću fazu ofanzive na sever Kosova – to je samo pitanje vremena. To je jedna od najugroženijih tačaka koje mogu da u bliskoj perspektivi razruše region.
Granice Kosova sa Albanijom i Makedonijom su skoro nepostojeće. Jug centralne Srbije (opštine sa albanskom većinom Preševo, Bujanovac i Medveđa) naginju ka Kosovu, isto kao i zapadni deo Makedonije, južni i istočni deo Ulcinja, delovi opština Plav i Rožaje (Crna Gora), jug Grčke (Epir). To je zloslutna Velika Albanija, koja počinje da funkcioniše mimoilazeći akte formalizacije, praktično i “legitimno”. Centar albanske uzajamne delatnosti smešta se na osovinu Tirana-Priština.
Međunarodna zajednica u Prištini samo na rečima deklariše “pravednost”, multietničnost”, “transparentnost” i “ravnopravne dobrosusedske odnose” na Kosovu. Stvarnost je potpuno drugačija. Da navedemo primer srpskih policajaca koji su po Briselskom sporazumu prešli na službu u Kosovsku policiju. Oni koji su prešli u KP morali su da prođu sedmodnevnu obuku u bazi Vučitrn i dobili su vojnu uniformu. Srpski policajci koji su svojevremeno sprovodili antiterorističke operacije protiv tzv. OVK morali su da dobiju uniformu iz ruku tih istih bojovnika – komandira iz OVK. Odluka o likvidaciji državnih institucija Republike Srbije, uključujući sudove, armiju, policiju i specijalne službe, eksterno penzionisanje srpskih policajaca u Pokrajini, predstavljalo je“gašenje srpske države meteorskom brzinom, kao da nikada nije ni postojala. Pre njih su Šiptari preorali naša groblja, zapalili i porušili naše crkve i manastire. Samo od dolaska Kfora ubili su i kidnapovali 1.500 Srba… Sve smo doživeli ali ovo čudo nismo mogli ni da sanjamo da će nas naša država naterati da se na silu integrišemo u šiptarsko društvo i da obučemo uniformu UČK… pretili su nam da će nas ostaviti bez plata…” [4]
SRBI BEZ IZBORA
Na ponovljenim izborima za gradonačelnika Kosovske Mitrovice 23. februara registrovano je prisustvo grba Kosova na biračkim spiskovima i drugim dokumentima. Goran Rakić, kandidat koji je na kraju pobedio na izborima (Građanska inicijativa Srpska) odlučio je da ne odgovara na pitanja medija o odsustvu statusne neutralnosti izbora. Najkarakterističnije je to što je njegov politički suparnik Oliver Ivanović (Građanska inicijativa Srbija, demokratija, pravda) glasao u albanskom zatvoru (po optužnici za ratne zločine, Priština mu je odredila mesec dana pritvora). Dragiša Đoković, bivši poslanik Skupštine Srbije ocenio je ponovljene izbore kao “farsu i žestoki pritisak na srpski narod”. [5] Prema pristiglim podacima u severnom delu Kosovske Mitrovice, ako je u jutarnjim časovima registrovana niska izlaznost birača, to je sredinom dana bilo primećeno oštro povećanje izlaska na birališta – kada je počeo organizovani izlazak radnika iz institucija i preduzeća. U konačnoj računici na izbore je izašlo 5.854 birača (20,63 odsto). Za Rakića je glasalo 2.707 građana. [6] To znači da je 25 hiljada birača bojkotovalo izbore.
Briselski sporazum nije ostavio izbor Srbima. Oni koji su izašli na birališta rukovodili su se razlozima “kako bi gradonačelnik bio Srbin”, u suprotnom slučaju, ukazuje Dušan Nedeljković, “nama jedino preostaje da uzmemo oružje u ruke i idemo u boj. Oni (Albanci – A. F.) su sve dobili što su hteli ali i dalje insistiraju na svome”. Na taj način su se Srbi sa severa Kosmeta našli između čekića i nakovnja: neučestvovanje na Prištinskim izborima guši se od strane Beograda (pretnje otpuštanja i ukidanja socijalne pomoći), učešće suštinski ništa ne može promeniti, kasnije funkcionisanje lokalnih organa vlasti biće ostvarivano po zakonodavstvu Prištine. Srbi na severu Pokrajine – i to u velikoj većini – mlade porodice sa troje dece (to je najveći pokazatelj u Srbiji), spremaju se za masovno iseljavanje. Životni uslovi postali su nepodnošljivi. Ponovo su se pojavile pretnje fizičkog zlostavljanja (kolaju priče o postojanju spiskova sa čak pet hiljada lica, po kojima će Priština sprovoditi hapšenja). Zatvaranje Olivera Ivanovića, Dragoljuba Delibašića i Žarka Veslinovića samo su potvrda najmračnijih prognoza. Srpski građani očajnički žele da budu saslušani, obratili su se SB UN sa zahtevom da se formira nezavisna komisija i uputi na Kosmet kako bi se utvrdilo kršenje elementarnih ljudskih prava.
Dakle, imamo pregrupisavanje i mobilizaciju snaga NATO i njegovih satelita, koji su intenzivirali napore u pravcu nasilnih rešenja na Kosovu. U samoj Srbiji, s obzirom da je u ekonomskom smislu zemlja na ivici kolapsa, situacija je na ivici socijalne eksplozije – nije ni čudo što predstavnici srpskog establišmenta sve češće pominju bosanski i ukrajinski scenario. Bezuslovno, situacija u Ukrajini već se odražava na Balkanki region. Konkretno, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik ukazuje na napore za destabilizaciju RS, koje preduzimaju zapadne nevladine organizacije sa ciljem „ostvarenja političkih promena u Bosni i Hercegovini“. Glavnu reč „vodi ulica koja želi da pokaže kako u Republici Srpskoj nema organa vlasti”. Radi suprotstavljanja pokušajima anglo-američkih saveznika da stvore još jednu “zonu haosa” u BiH, Dodik je pozvao sve društveno-političke snage – vlast, opoziciju, nevladin sektor i građane Republike Srpske da očuvaju mir i stabilnost do izbora u oktobru 2014. godine, u suprotnom – ističe Dodik – „Republika Srpska će se naći u vanrednom stanju, iz koga nam više nikada neće dozvoliti da zavedemo poredak“. [7]
PRESTROJAVANjE BALKANA
Potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić izabrao je suprotan pravac. U intervjuu za Si-En-En 21. februara on je izjavio da je situacija u Ukrajini razlog zbog koga se vlast u Srbiji trudi da ispuni sve ciljeve koje je zacrtala”. [8] Tanja Miščević, šef pregovaračkog tima Srbije sa EU, 24. februara 2014. godine na međunarodnoj konferenciji posvećenoj problemima srpske spoljne politike i bezbednosti dala je u velikoj meri indikativnu izjavu. Konkretno, Miščevićeva je podvukla da će put evropskih integracija “veoma brzo stvoriti obavezu promene spoljne i bezbednosne politike Srbije. Bilateralna saradnja sa Ruskom Federacijom i drugim državama mora biti modifikovana u skladu sa spoljnom politikom EU”. Pomoćnik srpskog ministra inostranih poslova M. Udovički je primetio da u tom procesu “postoje delikatni problemi kao što je redefinisanje uloge NATO i EU, interoperabilnosti i drugo”. [9]
Igor Lukšić, potpredsednik crnogorske vlade, šef diplomatije, potpredsednik DPS, 22. februara je ukazao na neophodnost pristupanja Crne Gore NATO paktu “kao najboljem garantu nezavisnosti Crne Gore”, primetivši da je “vojna neutralnost za državu – najskuplja stvar”. Ona – kaže dalje Lukšić – “traži izgradnju samostalnog sistema odbrane, što za Crnu Goru predstavlja najskuplji vid odbrane”. Pored toga, Lukšić je odbacio ideju o referendumu za pristupanje u NATO kao “veštačku”, u potpunosti povezujući prosperitet i bezbednost Crne Gore sa NATO paktom, ističući nerazdvojivost procesa evropskih i antlantskih integracija. Sada se vlada Crne Gore sprema za NATO samit, koji će se održati u septembru 2014. godine u Velikoj Britaniji. Kako se očekuje, tamo će Crna Gora dobiti poziv za stupanje u redove alijanse. [10]
Kao rezultat svega rečenog, Balkan se pretvara u mobilizacijsku NATO tačku gde se preduzimaju ozbiljni napori EU i NATO da se podriju “Balkanski detonatori” u regionu kako bi se balkanske zemlje “prestrojile” na pozicije “bivalentne napetosti” – u odnosu prema Rusiji i prema sopstvenom narodu, suverenitetu i nezavisnosti svojih zemalja.
__________
Napomene:
[1] http://nato.mae.ro/en/node/389
[2] http://www.balkaneu.com/farewell-security-forces-kosovos-armed-forces-born/
[3] Brestska tvrđava – legendarno vojno utvrđenje koje je na početku Drugog svetskog rata ostalo u okruženju nacističkih nemačkih jedinica i, uprkos divovskoj i herojskoj odbrani, bilo praktično osuđeno na potpuno uništenje (prim. prev.).
[4] http://facebookreporter.org/2014/02/23/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%B4%
[5] http://www.vaseljenska.com/politika/srbi-glasali-pod-siptarskim-grbom/
[10] http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/22/luksic-neutralnost-ie-naiskuplia.html
