ANDREJ FAJGELj: SRPSKA TREBA BITI UZOR, A SRBIJA PODRŠKA

Ako se išta pozitivno desilo na političkoj sceni Srbije nakon izbora 2012, onda je...

Ako se išta pozitivno desilo na političkoj sceni Srbije nakon izbora 2012, onda je to Treća Srbija

Da bi započeli priču o Trećoj Srbiji, potrebno je vratiti se u vrijeme nakon izbora 2012: Dveri su predstavljale najprijatnije iznenađenje, bili na granici da uđu u skupštinu Srbije, što im je dijelom onemogućeno do danas nerazjašnjenim nepravilnostima na izbornim mjestima. Jedan od većih uspijeha ostvarila je lista za skupštinu Novog Sada, u koju je ušlo 8 Dverjana. Oni su prilikom formiranja vlasti procijenili da nema smisla čekati da neko nekada prizna izbornu krađu, već su ušli u sistem i podržali formiranje većine iz koje su izbačeni Pajtićevci i Čankovci.

Centrala Dveri ih je isključila iz pokreta, i oni su formirali stranku pod pomalo nejasnim imenom Treća Srbija. Upravo je naš današnji sagovornik u jednom nadahnutom govoru dao objašnjenje šta je koncept Treće Srbije.

U srpskoj Atini preuzimaju resor kulture. Prekidaju finasnijske tokove onim vječitim dobitnicima grantova i projekata u domenu kulture, koji se već decenijama bore za “promjene svijesti” u Srba. Osveta dolazi u vidu medijskog vrućeg zeca, kada je u sred Srbije stvarana vukovarska atmosfera jer je, zaboga, na Kulturni centar vraćena ćirilična tabla, a Novi Sad dobija ćirilične natpise na autobusima.

Osoba koja je u centru ovih događaja je potpredsjednik Treće Srbije, Andrej Fajgelj, direktor novosadskog Kulturnog centra. Ako bi ga opisivali, napravili bi fotorobot onoga čega se „druga srbija” grozi više nego bilo kakvih radikala: Srbi koji se ne stide slave ni gusala, govore strane jezike ali srpski pišu ćirilicom, završavaju studije u inostranstvu ali se vraćaju u Srbiju, bore se, ne rušenjem sistema, već upravo pozivajući se na demokratiju. U prisustvu takvih, nepogrešivo u prvi plan izbija prava priroda „druge srbije”, te njihovo grozno netolerantno i šovinističko lice.

Da ne dužimo dalje, samo dva detalja koja će reći dovoljno: Fajgelj ima četvoro djece, a u Francuskoj je doktorirao na poređenju Homera, francuskih viteških pjesama i srpske guslarske epike, zaguslavši na odbrani disertacije.

Kakav rezultat očekujete na predstojećim izborima?

— Treća Srbija je potpuno nova stranka, koja do pre godinu i po nije ni postojala. Od tada beležimo najbrži rast na srpskoj političkoj sceni. Sigurni smo da će se taj trend nastaviti i na ovim izborima, i nakon njih, jer je krajnje vreme za nove ljude.

Zbog čega na izbore izlazite samostalno, da li ste razgovarali sa drugim partijama o koaliciji? Imamo upadljivu razjedinjenost stranaka koje se deklarišu kao patriotske, otkud to?

— Promene su moguće samo uz nove ljude, i samo ako su novi ljudi autentični. Ne reciklirani, ne dekorativni, ne da stari vode a novi idu za njima, već obratno. Zato nastupamo samostalno, u stranci koju smo sami osnovali. To nam u ovom trenutku ne ide u prilog, jer su stari u dominantnoj poziciji, ali dugoročno je to jedini način za smenu generacija. Neko mora imati hrabrosti da krene od nule i napravi prvi korak.

Stranke ne mogu da budu ujedinjene, jer se međusobno takmiče za glasove, ali sve moraju da budu patriotske, jer politika je oblik služenja državi i društvu. To naravno važi ako gledamo šta je normalno, a kod nas ima dosta nenormalnog. Npr, decenijama smo imali Partiju koja je ukinula svako takmičenje, a onda smo imali stranke koje nisu služile nacionalnom interesu već su ga ignorisale, pa se čak i javno borile protiv njega.

Da li je prošlo dovoljno vremena da kažemo da je „slučaj ćirilice” u Novom Sadu prošao, te da su oni koji su pokušali da to predstave na sve negativne načine, odustali? Ili možemo očekivati neke nove napade?

— Srpska Atina je uspela da preokrene samoprezir u samopoštovanje, ali je cena koju smo platili visoka. Prošli smo kroz najgore napade, koji su izbili u isto vreme kada i u Vukovaru, sa istim povodom, ćiriličkim natpisima. Radilo se u stvari o jednom jedinom natpisu na Kulturnom centru, koji je bio prvi slučaj povratka ćirilice na neku javnu ustanovu nakon više decenija.

Novi ćirilički logo su proglasili kukastim krstom i pokrenuli hajku koja je trajala nekoliko meseci. Ali su već u maju ćutali kao zaliveni kada se azbuka zaviorila na zastavama u centru grada, povodom 1150 godina sv. Ćirila i Metodija. Ta godišnjica se slavila širom Evrope, u svim slovenskim zemljama, ali i u Strazburu i Vatikanu. Očekujemo nove hajke, jer mrzitelji će mrzeti, ali ovu bitku za ćirilicu smo dobili.

Gledano iz Srpske, nismo očekivali neke ogromne preokrete nakon promjene vlasti u Srbiji, izuzev toga da će na vlast doći oni koji se ne gade ćirilice. Da li se na planu zaštite srpskog pisma, ali i promjene u nacionalnoj kulturi, desio ikakav pomak od tada?

— Mi već pravimo veliki pomak tako što razbijamo predrasudu da Srbi i svet ne idu zajedno. Tu istu predrasudu, iz malo drugačijih uglova, propagiraju i ekstremne patriote i ekstremni evropejci. Srbija i Srpska treba da afirmišu srpsku kulturu i tradiciju i grade pozitivan međunarodni imidž. Jedan od prioriteta će nam biti građenje identitetske politike, jer bez zajedničkog identiteta nema ni zajednice. Taj identitet mora biti i nacionalan i kontaktan i uključivati različite grupe unutar našeg društva.

To je u stvari prilično jednostavno, kao što se čovek identifikuje imenom, likom, potpisom i drugim znacima, tako se i zajednički identitet ispoljava jezikom, pismom, državnim obeležjima, spomenicima, praznicima… Treća Srbija je već učestvovala u brojnim aktivnostima na oporavljanju od kolektivne amnezije: projekat ubrojčavanja (digitalizacije) kulture baštine Novog Sada, postavljanje spomen ploča žrtvama Racije i oslobodiocima Novog Sada, spomenika Kosti Hadžiju, Stefanu Nemanji, obeležavanje 250 godina Šajkaškog bataljona i 1150 Ćirila i Metodija…

Gdje postoji prostor za poboljšanje saradnje Srpske i Srbije, ili nove i bolje definicije srpske nacionalne kulture?

— Srpska treba da bude uzor za Srbiju, a Srbija podrška za Srpsku. Srpska je jedina država na svetu u kojoj nije sramota biti Srbin. Vi ste se tog “jasenovačkog sindroma” oslobodili kroz borbu, i treba svoj ponos da podelite sa čitavim svetom, ali pre svega sa Srbijom, koja još uvek ima taj problem.

Ova današnja Srbija je prva koja je nastala bez plana, borbe i volje, tako što se Crna Gora otcepila, a nama je nacionalna država ostala kao neka utešna nagrada. Po tome se radikalno razlikuje od ustaničke i nemanjićke Srbije, izborene i dosanjane. U osnovi, opet biramo između dva kulturna modela koji su stari koliko i Sloveni na ovim prostorima: aktivnog i pasivnog, slobodarskog i ropskog.

Ispravite nas ako griješimo, ali guslarski kosovski ep najvjerovatnije je nastao među Srbima u današnjoj Vojvodini. Kako je izgledalo kada vas zbog odobravanja sredstava za neka guslarska društva, u sred Novog Sada napadaju da podržavate nešto što nije „blisko vojvođanskoj tradiciji”?

— Teorija Svetozara Matića o nastanku kosovskog epa u Sremu nije ubedljiva, ali je izvesno da je današnja Vojvodina bila važan centar guslarstva. U Irigu je bila guslarska akademija, u Šišatovcu je Vuk zapisao najlepše pesme, Višnjić se naselio u selo Grk, koje je kasnije po njemu prozvano Višnjićevo, Pupin je u Idvoru odrastao na guslarskom predanju, Zmaj i Branko su pevali o guslama, Đura Daničić je to ime uzeo po epskom junaku, a rođen je kao Đurađ Popović, u istoj ulici u Novom Sadu gde i Zmaj.

Dinarski element je naravno nezaobilazan u ovoj priči. Gusle su u dinarskim predelima bile i ostale najživlje, ali iz tih predela potiču i Vojvođani koji danas najglasnije “guslaju” o nekom vojvođanstvu koje je raskrstilo sa guslama i srpskim tradicijama. Apsurd do apsurda. Ipak, ima još i nas koji se sećamo učešća naših porodica u stvaranju Vojvodine Srbije, srpskog državotvornog projekta poput Kneževine Srbije.

Pokretač se monitoringa antisrbizma u medijima. Koliko se tome posvećuje pažnje, i da li smo postali neosjetljivi na sve što se piše? Da li se nešto mijenja sa Džoom Šimunićem i Bobom Dilanom?

— Stvari se ubrzano menjaju. Kada smo 2011. pokrenuli inicijativu da se Španska televizija izvini zbog prećutkivanja Srba pri nabrajanju žrtava Jasenovca, svi su bili nepoverljivi. Na kraju smo ipak uspeli da izborimo to prvo izvinjenje srpskom narodu, i nakon tog prvog uspeha, kao da se provalila neka brana.

Sada slične reakcije i uspesi stižu sa svih strana. Mislim da će ovo doba u istoriji zaslužiti posebno ime, jer se Srbi posle sedam decenija konačno osvešćuju za tako elementarne stvari kao što je poštovanje srpskih žrtava. Šimunić je npr doneo prve reakcije međunarodnih ustanova i Evropske unije, iako mi još od 2012. upozoravamo da se u Hrvatskoj dešavaju najveće promocije fašizma na planeti, gde desetine hiljada kliču “Za dom spremni”, kao u vreme Hitlera i Pavelića.

Da li je to svejedno, ako Srbe u Srbiji denacifikuju i lustiraju ljudi poput Dinka Gruhonjića, koji im u svojim tekstovima mjeri vilice, čela, dužinu nogu…

— Pretnja totalitarizma je danas stvarna kao pre sto godina, u vreme uspona totalitarnih režima. Razlika je što totalitarci danas ređe nastupaju otvoreno, a češće nose razne maske, ali zadržavaju totalitarne stavove i metode. Prepoznaćete ih po odbijanju dijaloga i progonima neistomišljenika. Npr, kad im neko nije po volji, oni ga u naslovima obaspu uvredama: manipulator, cenzor, rasista, šovinista, fašista… Kao u doba Gebelsa. Pri tome im ne smeta antisrpski fašizam, nego mi koji se protiv njega borimo. Kad još koordiniraju akcije sa antisrpskim fašistima, kao sa hajkom na ćirilicu, onda se krug zatvara i maske padaju.

Pitanjem smo htjeli uputiti na nešto drugo: Da li najveći i najopasniji izraz srbofobije dolazi upravo iz Srbije?

— Da, koren mržnje je u nama samima. I to manje u onima koji glasno mrze, a više u onima koji su tiho mrzovoljni. Koji ne poštuju ni svoja prava, ni svoju kulturu, ni svoje žrtve. Pa kako će nas drugi poštovati?

Kako pronaći pravu mjeru u onome što pominjete kao kultura sjećanja u odnosu na srpske žrtve, a da ne upadnemo u zamku viktimizacije?

— Srbi su kroz istoriju bili ponosan ratnički narod i to je jedan od razloga što ne pričamo o svojim žrtvama. Sa ranjenikom se nije kukalo i plakalo, već mu se čestitalo “Srećne ti rane junače”. Ali junaci ne laskaju već govore kako jeste i treba priznati da je strah od viktimizacije poslednji razlog zašto danas ignorišemo svoje žrtve. Pravi razlozi su: kukavičluk, nemar i nedostatak svesti, a kod onih kod kojih je “jasenovački sindrom” najizraženiji, čak i samomržnja.

Mnogi Srbi u sećanju još uvek vide zaostalost, dok npr. Jevreji vide svetinju i kulturu. Zato su srpske i jevrejske žrtve tu gde su, a i naši narodi i države. Veći problem od viktimizacije je menadžment zverstava (atrocities management): pravljenje medijskog performansa i političkog marketinga od ljudskog stradanja. Takve zamke moramo izbeći, o ostalima treba da odlučimo prema nacionalnom interesu i strategiji.

Razgovarao Marko Šikuljak

Izvor Frontal, 24. 02. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u