GEORGIJ POLTAVČENKO: RUSIJA IZMEĐU DVE VATRE

Kao u vreme Aleksandra Nevskog, danas sa Zapada idu talasi globalizacije, a sa Istoka...

Kao u vreme Aleksandra Nevskog, danas sa Zapada idu talasi globalizacije, a sa Istoka talasi migracije iz srednjoazijskih republika

Više od jedne decenije Georgij Poltavčenko bio je politički predstavnik ruskog predsednika u Centralnom federalnom okrugu. I upravo su se u toj deceniji odnosi između Rusije iSrbije intenzivno razvijali, da bi bili krunisani strateškim partnerstvom dve države. Poltavčenko je predstavljao ruskog predsednika u gotovo svim pregovorima sa srpskom stranom, a bivši predsednik Srbije Boris Tadić odlikovao ga je ordenom Republike Srbije s lentom „za razvijanje međunarodnih i bilateralnih odnosa između Rusije i Srbije i za lični doprinos zaštiti srpskog naroda, posebno na Kosovu i Metohiji”. Gradonačelnik Sankt Peterburga svoj doprinos razvoju rusko-srpskih odnosa smatra normalnim jer njegov odnos prema Srbiji „dolazi iz srca, a ne iz glave” i ističe da sa posebnim pijetetom čuva još jedan poklon – ikonu Svetog Đorđa koju je dobio od srpskog patrijarha Pavla.

– Za mene su susreti s patrijarhom Pavlom bili veliki poklon. Imao sam sreću da se tri puta sretnem s njim i svaki put sam od tih razgovora osećao radost i toplinu u duši. Smatram da je on bio pravi podvižnik naše vere. Bio je veoma mudar čovek. I naravno, poklon koji sam dobio od njega – ikona blagovernog Georgija Pobedonosca,mog nebeskog pokrovitelja – meni veoma mnogo znači. Sa zahvalnošću sam je primio i brižljivo je čuvam.

Saradnju sa Srbijom nastavili ste i kao gubernator Sankt Peterburga. Krajem prošle godine sreli ste se sa srpskim rukovodstvom. Kako ocenjujete današnji nivo ekonomske i političke saradnje između Srbije i grada kojim upravljate?

— Odnosi između naših zemalja uvek su bili ne samo prijateljski, već iskreni i topli. I sada, kad sam gubernator Sankt Peterburga, trudim se da razvijam i jačam naše prijateljstvo.

Ekonomska saradnja, ako ćemo pošteno, danas ne ostavlja naročiti utisak. U celoj 2012. godini obim trgovine Sankt Peterburga sa Srbijom iznosio je 72,7 miliona dolara. Istini za volju, u prvih devet meseci 2013. godine povećao seza 25 odstou poređenju s istim periodom 2012. godine i iznosi 62,2 miliona dolara, tako da će godišnja suma biti optimističnija, ali mislim da je nepravilno ograničavati odnose samo na ekonomiju. Imamo mnogovekovne istorijske i humanitarne veze. Pre nekoliko godina naš grad je primio delegaciju srpskih učenika koji su došli uz podršku organizacije „Kosovski front”. U Srbiju redovno idu naši hodočasnici jer su srpski manastiri prava uporišta duhovnosti i pravoslavlja.Možda ne bi bilo loše razmisliti o otvaranju predstavništva Republike Srbijeu Sankt Peterburgu.Siguran sam da bi to pomoglo uspostavljanju još konstruktivnijeg dijaloga.

Rusija se tokom poslednjih godina veoma mnogo izmenila – mnogo je dobrog urađeno, ali je mnogo problema i ostalo. Koje od njih smatrate najvećim?

— Prema ispitivanju javnog mnjenja, to je problem migracije. Još nedavno, ljudi su na prvo mesto stavljali stambene probleme i komfor: stare instalacije, velike broj kvarova, ali danas su problemi s migracijama prešli u prvi plan. Za Sankt Peterburg je to više kulturni nego ekonomski problem. Sa ekonomijom je sve jasno ona se razvija, potrebna joj je radna snaga, ali kod nas je najniža nezaposlenost u Rusiji. Kao i u Evropi, imigranti kod nas rade one poslove koje ne želi da radi lokalno stanovništvo. Problem je u tempu naseljavanja – u poslednje dve-tri godine, migracione reke rasle su suviše burno. Mi učimo došljake ruskom jeziku, trudimo se da sprečimo obrazovanje nacionalnih enklava, pozivamo Peterburžane da budu trpeljivi prema gostima. Ali, čak i naš grad, koji ima više od 300 godina iskustva integracije ljudi raznih nacionalnosti, ne uspeva da upije toliku poplavu. Nedavno sam napravio paralelu sa vremenom blagovernog kneza Aleksandra Nevskog. Rusija je tada bila između dve vatre, između tevtonskih vitezova i mongolo-tatara. Danas se naša kultura takođe nalazi u opasnosti sa dve strane. Sa Zapada idu talasi globalizacije, a sa Istoka talasi migracije iz srednjoazijskih republika bivšeg SSSR-a. Ja čak ne znam koja je opasnost jača. Najezda radnih migranata s kulturom tuđom Sankt Peterburgu, pre svega načinom života, ili ovaj svetski proces, koji američki sociolog Džordž Ricer naziva pretvaranjem „lokalnog nešto” u „globalno ništa”.

Bili ste organizator prenošenja posmrtnih ostataka generala Antona Denikina i filozofa Ivana Iljina u Rusiju. Cilj je bio nacionalno pomirenje. Sporove, međutim, izaziva i Lenjinovo telo koje do dana današnjeg nije sahranjeno. Šta će biti s njim?

— Prenošenje praha te dvojice velikih ljudi, Antona Denikina i Ivana Iljina, u Donski manastir u oktobru 2005. godine smatram jednom od prekretnica na putu pomirenja i nacionalnog preporoda Rusije. To je dugačak i težak put, ali kao što je poznato, put se može preći samo ako se njime ide. Mi više ne smatramo praznikom godišnjicu napada na Zimski dvorac 1917. godine. Umesto događaja koji je razjedinio zemlju, u prvoj nedelji novembra sada imamo drugi praznik, Dan narodnog jedinstva. Došlo je do dugoočekivanog ujedinjenja Ruske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne crkve u inostranstvu. Rekonstruišu se hramovi koje su porušili boljševici.

Danas, uoči stogodišnjice Prvog svetskog rata, mi ponovo otkrivamo heroje koji su precrtani iz istorije posle Oktobra 1917. Ove godine u okolini Sankt Peterburga, u Carskom selu, biće otvoren muzej Prvog svetskog rata.Rusija postepeno počinje da razume uzročno-posledične veze u svojoj istoriji. Negde na tom putu je i Lenjinova sahrana. Po hrišćanskim običajima, s molitvama za njegovu dušu, uzgred rečeno – dušu krštenog čoveka. Ali, to se ne može desiti pre nego što rusko društvo postigne konsenzus u vezi s tim pitanjem. Ja sam siguran da će se to dogoditi. Kad, teško je reći.

Danas se mnogo govori o takozvanoj nacionalnoj ideji. Kakav je vaš stav, da li je ona potrebna Rusiji ili ne?

— Ruski religiozni filozofi s početka 20.veka slagali su se u mišljenju da ruska nacionalna svest još nije ispunila svoj kulturni zadatak. Grigorij Fedotov je pisao da je siguran da kod velikih nacija „osećaj domovine koji iščezava traži za sebe mesto za novo ovaploćenje”. Ivan Iljin je podsećao da su u nacionalnom osećanju skrivena tri izvora. Izvor dostojanstva, koje je Karamzin označio nekad kao „narodnu gordost”, izvor jedinstva, koji je spasao Rusiju u teškim trenucima njene istorije, i izvor državne pravde, koji povezuje sve nas u živo državno jedinstvo.

Ne treba tražiti neku novu nacionalnu ideju za Rusiju. Treba prosto vaspitavati ponos zbog svoje zemlje, njene velike istorije i kulture, zbog izuzetnog, mnogovekovnog iskustva zajedničkog života raznih naroda u okviru jedne države. Tada će postati moguć i taj narodni „nacionalni stvaralački akt”, koji, prema rečima Iljina, „povezuje ljude među sobom i budi u njima želju da se otvore, iskažu, daju od sebe sve i nađu odaziv kod drugih”. A za tim će doći novi procvat Rusije.

Poznato je da ste religiozan čovek. Smatrate li da se moralna kriza koju Rusija preživljava, kao uostalom i ceo svet, pojavila zbog gotovo 100 godina „bezverja”?

— Slažući se s vašim rečima o svetskoj krizi morala, ne bih rekao da je tako i u Rusiji. U našoj zemlji, i tu ste apsolutno u pravu, stanje umova i moral uslovljeni su „stolećem bezverja” i čestim lomljenjem sistema. Građani Rusije lišeni su 1917. godine pravoslavne vere, a potom su nekoliko puta gubili veru u zemaljske ideale. Za vreme Staljinovih represija, posle Staljinove smrti, kao i posle raspada SSSR u teškim devedesetim godinama.

Mi upravo sada s većim ili manjim uspehom pokušavamo da se izvučemo iz svog „stoleća bezverja”. Štitimo tradicionalne vrednosti koje su hiljadama godina činile moralnu osnovu civilizacije. Nedavno ih je predsednik naše zemlje Vladimir Putin nabrojao. To su vrednosti tradicionalne porodice, istinskog čovekovog života, uključujući i religiozni, vrednosti humanizam i raznovrsnost sveta.

Naša reakcija na globalizaciju koja briše granice između nacionalnih kultura, odvodi od nacionalnih tradicija je takva. A mnoge razvijene države, uključujući i one tradicionalno hrišćanske, reaguju drugačije. Oni nameću svojim narodima „univerzalne” moralne mere, sve do priznanja jednakosti dobra i zla, do dovođenja greha u rang zakona. Dubokohrišćanske države, one kod kojih niko nije nasilno oduzimao veru, pred našim očima se spremne da urone u svoje „stoleće bezverja”. Mada, oni to nazivaju „progresivnim modelom razvoja”.

Želite da kandidujete Sankt Peterburg za sledeću olimpijadu, nedavno ste organizovali Međunarodni kulturni forum, postoji već tradicionalni Ekonomski forum… Šta to znači za grad?

— Za poslednju deceniju i po Sankt Peterburg je stekao autoritet grada koji je u stanju da organizuje velike događaje na najvišem nivou. Kod nas su održavani samiti G8 i G20, već 17 godina se svake godine održava Peterburški međunarodni ekonomski forum. Uopšte uzev, broj raznovrsnih foruma, konferencija, festivala, koji se odigravaju u našem gradu je ogroman. Što se tiče Kulturnog foruma, mogu reći da je on održan s velikim uspehom. Bilo je mnogo diskusija i sve su bile praćene predstavama, koncertima, izložbama, ekskurzijama, potpisivanjem ugovora. Na njemu su učestvovali i predstavnici Srbije. Nadam se da će vremenom autoritet Peterburškog kulturnog foruma imati onakav ugled kakav ima Ekonomski forum.

Južni tok

— Smatram da je „Južni tok” neophodan pre svega Evropi i južnoj Evropi, pa i jugoistočnoj Evropi. Zato mislim da je budućnost tog projekta veoma perspektivna. Smatram da pravo na život imaju i drugi projekti i siguran sam da će ih biti. Najvažnije je da ti projekti budu ekonomski efikasni i osnovani. I ne treba tu mešati politiku, to je čisto ekonomski projekat.

Naravno, situacija u Srbiji danas nije jednostavna, ali sam siguran da će Srbi napraviti pravilan izbor.

Apsolutno je pravo svake zemlje da brani svoje interese i da štiti sopstvene vrednosti. Ne treba zaboravljati svoje korene. Veliki je rizik da se u trci za evropskim vrednostima izgube sopstveni identitet, kultura, tradicija i unikatne osobine koje ovaj ili onaj narod čine narodom. Srpskim, ruskim, španskim ili bilo kojim drugim.

Danas sve više ljudi u Evropi počinje da razume i primećuje da evrointegracije imaju i obrnutu stranu. Pojavljuje se sve više sporova o tome gde treba da se završava zajedničko tržište i počne nacionalni suverenitet. Sve češće se čuje zahtev za poštovanje samostalnosti i samobitnosti naroda Evrope. Za Rusiju, na čijoj su teritoriji vekovima živeli mnogi narodi u miru i slozi, to je razumljivo i prirodno. Ako se razbacujemo svojom samostalnošću i zaboravimo na svoje korene, biće vrlo teško posle vratiti svoj nacionalni identitet. To veoma zgodno objašnjava ruska poslovica „Ono što imamo – ne čuvamo, kad ga izgubimo – plačemo”.

Autor Ljubinka Milinčić

Izvor Politika, 24.02.2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u