KOSTA ČAVOŠKI
Razlog zbog kojeg sam osuđen jeste politički delikt mišljenja, koji sudija vraća u sudsku praksu i politički život ove zemlje
Povodom teksta objavljenog u Pečatu pre četiri godine, Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, osuđen je zbog „teških uvreda“ i drugog, napisanog na račun Sime Avramovića, takođe profesora na istom fakultetu gde je sada i dekan. U nastavku prenosimo u celini žalbu profesora Čavoškog.
PRVOM OSNOVNOM SUDU U BEOGRADU za
APELACIONI SUD U BEOGRADU kao drugostepeni
ŽALBA
na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu 46 K. br. 23600/10 od 27. 11. 2013. godine zbog:
– bitne povrede odredaba krivičnog postupka,
– bitne povrede Krivičnog zakonika i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda,
– pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja,
– odluke o krivičnoj sankciji i
– sumnje u nepristranost presuđivanja.
Obrazloženje
Bitne povrede odredaba o krivičnom postupku
Koliko je to meni poznato, tekst koji se u izreci (dispozitivu) presude inkriminiše mora biti doslovno naveden, što znači da mora biti celovit i autentičan. U izreci svoje presude sudija Snežana Đokanović osuđuje okrivljenog što je:
„u uračunljivom stanju, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, u listu ‘Pečat’ br. 124/2010. od 23. 07. 2010. godine u autorskom članku izneo teške uvrede na račun privatnog tužioca, pa je tako privatnom tužiocu okrivljeni pripisao krivicu da nije dao svoj stav o ovom ‘oružanom sukobu’ ističući da je sasvim mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, da kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo [grešku u kongruenciji počinila je sudija], te zbog čega bi Avramović imao potrebe da stigne do pete knjige ‘Istorije peloponeskog [malo početno slovo upotrebila je sudija] rata’ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kada od drevne grčke retorike nema nikakve vajde, koja, inače, može obilato poteći iz učešća u međunarodnim projektima…“
Odgovorno tvrdim da ovo nisu moje autentične reči, nego samo oskudna parafraza istrgnutih delova sledećeg mog teksta:
„Već na početku svog uvoda Avramović & kom. navode da je ‘oružani sukob u proleće 1999. zbog Kosova i Metohije vođen između NATO-a i albanske gerile, s jedne, i SR Jugoslavije, s druge strane’ (str. 7). I mada odmah dodaju da je NATO ovaj ‘oružani sukob’ kvalifikovao kao ‘humanitarnu intervenciju’, a SR Jugoslavija kao ‘agresiju’, Avramović & kom. se ne izjašnjavaju niti daju svoju kvalifikaciju ovog – kako to oni vele – oružanog sukoba.
Takav njihov stav je mogao biti rukovođen sledećim razlozima. Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, a da je i ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio. Doduše, kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo on je svojevremeno morao čitati i Tukidida, koji je u prikazu dijaloga između Atinjana i Meljana pravio jasnu razliku između napadača i napadnutog, silnika i njegove žrtve, nepravde i pravde. Ali zašto bi Avramović uopšte stigao do pete knjige ‘Istorije Peloponeskog rata’ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kad od drevne grčke retorike danas nema nikakve vajde, koja inače može obilato poteći iz učešća u međunarodnim projektima?“
Jedino je ovaj tekst mogao biti inkriminisan u izreci presude, što sudija Snežana Đokanović nije učinila, pošto prilikom pisanja presude uopšte nije imala pred sobom kopiju mog članka koja se nalazi u sudskim spisima. Jer, da je to učinila, sigurno bi zapazila da se naziv „Peloponeski rat“ piše velikim a ne malim početnim slovom. [Na strani 3. i 6. iznova naziv Peloponeski rat piše malim početnim slovom, što potvrđuje da nije posredi štamparska nego pravopisna greška].
Postavlja se odmah pitanje zašto je sudija Snežana Đokanović tako postupila. Pa zbog toga što je poverovala da ja to neću primetiti, a da će sudije Apelacionog suda poverovati da je ona inkriminisala autentičan i celovit tekst, te da uopšte neće imati ni motiva ni razloga da upoređuju inkriminisani tekst u izreci prvostepene presude sa autentičnim odlomcima mog članka. Nadam se da mi niko neće zameriti ako kažem da je takav postupak sudije Snežane Đukanović i sa stručnog i sa moralnog stanovišta nedopustiv, a sudijama Apelacionog suda prepuštam da procene da li je i zlonameran.
Pa da vidimo u čemu su sve razlike između inkriminisane parafraze u izreci presude i mog autentičnog teksta! U svojoj izreci sudija Snežana Đukanović veli: „… pa je tako privatnom tužiocu okrivljeni pripisao krivicu da nije dao svoj lični stav o ovom ‘oružanom sukobu’.“ To jednostavno nije tačno. Ja sam samo rekao: „Avramović & kom. se ne izjašnjavaju niti daju svoju kvalifikaciju ovog – kako to oni vele – oružanog sukoba.“ Pravo je čudo kako je sudija Snežana Đokanović u ovom mom iskazu otkrila pripisivanje krivice Simi Avramoviću, kad ja samo kažem da Sima Avramović i njegovi koautori nisu okvalifikovali pravnu prirodu ovog oružanog sukoba, pa će se svako pitati kako kazivanje o onome što se stvarno dogodilo uopšte može biti predmet inkriminacije. I kako može biti uvredljivo kazivanje o onome što se stvarno dogodilo?
Sledeća inkriminacija u izreci presude jeste moja tvrdnja: „Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija“, posle koje je sledila moja napomena: „a da je ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio“, koju je sudija Snežana Đukanović namerno izostavila. Prvi deo ove rečenice je samo retorički iskaz, dok je bitan izostavljeni deo iz kojeg proističe da ja znam da Sima Avramović zna šta je agresija i da to čitaocima stavljam do znanja, a da je on to svoje znanje potisnuo, na šta ukazuje sintagma „naprasno zaboravio“. Ja, dakle, ne prebacujem Simi Avramoviću da ne zna šta je agresija, nego mu zameram što to svoje znanje neće da upotrebi i pitam se iz kojih razloga to neće da učini.
Potom sledi potonji deo izreke presude: „… kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo, te zbog čega bi Avramović imao potrebe da stigne do pete knjige ‘Istorije peloponeskog rata’ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kada od drevne grčke retorike danas nema nikakve vajde, koja, inače može obilato poteći iz učešća u međunarodnim projektima“. U ovoj osakaćenoj parafrazi mog autentičnog iskaza nedostaje cela sledeća rečenica: „… On je svojevremeno morao čitati Tukidida, koji je u prikazu dijaloga između Atinjana i Meljana pravio jasnu razliku između napadača i napadnutog, silnika i njegove žrtve, nepravde i pravde.“ Kad kažem da je morao da čita Tukidida, to samo znači da ga je stvarno i čitao i da je sigurno zapazio dijalog između Atinjana i Meljana, u kojem se, pored ostalog, pokazuje kako rasuđuje agresor, a kako onaj koji je izložen ničim izazvanom i nepravednom oružanom napadu, tj. agresiji. Ovaj moj izostavljeni iskaz je važan, jer on objašnjava smisao potonjeg pitanja: „zbog čega bi Avramović imao potrebe da stigne do pete knjige ‘Istorije peloponeskog rata’?“ [Ni formulacija ovog pitanja nije autentična.] Ovo pitanje sudija Snežana Đokanović okvalifikovala je kao uvredu pošto ja navodno tvrdim da Sima Avramović u svom proučavanju Tukidida nije stigao ni do njegove pete knjige.
Nevolja sudije Snežane Đokanović je i u tome što moje rečenice tumači isključivo autoritetom vlasti u ime naroda, a ne i autoritetom znanja. Ona zapravo nije razabrala zašto ja navodim baš Tukididovu petu knjigu, a ne recimo drugu ili sedmu. Ja sam se ovde poslužio ezoteričnim govorom kojim se prava sadržina napisanog teksta otkriva samo uskom krugu posvećenih, dok su svi ostali, manje upućeni, ostali pod utiskom spoljašnjeg privida. Taj spoljašnji privid u ovom slučaju jeste navodno prebacivanje Simi Avramoviću da je bio toliko lenj da nije stigao ni do Tukididove pete knjige. Pravi smisao, koji su pored Sime Avramovića razabrali i svi znalci Tukididovog dela, bilo je zameranje Simi Avramoviću što Tukididovo pravno i moralno razumevanje agresije na ostrvo Melos, sadržano u petoj knjizi, nije primenio i na oružani napad Atlanskog pakta na našu zemlju 24. marta 1999. godine. Kako sudija Snežana Đokanović to nije razabrala, budući da se nije bavila velikim istoričarima koji su izvan interesovanja pravnika praktičara, mogla me je na jednom od ročišta upitati: Zašto Vi profesore navodite baš petu, a treću ili šestu knjigu Tukididove povesti Peloponeskog rata? Nije me, nažalost, pitala, a ja se nisam usudio da joj to objašnjavam, da joj ne bi time stavio do znanja da u to nije upućena.
Da je sudija Snežana Đokanović pročitala ceo moj napis u „Pečatu“, ona bi sigurno zapazila da je, po mojoj proceni, Sima Avramović izbegao da ispravno kvalifikuje oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju ne zbog neznanja nego iz koristoljublja. Jer, odmah posle inkriminisanog odlomka, sledi ovaj odeljak:
„Drugi razlog za izbegavanje pomenute kvalifikacije bio je ipak presudan. Da je oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju kvalifikovao kao agresiju, što je inače morao da učini jer je bio izvršen bez izričitog odobrenja Saveta bezbednosti UN, on bi takođe bio prisiljen da tu agresiju podvede pod najveći zločin – zločin protiv mira, zbog kojeg su, pored ostalog, odgovarale nacističke glavešine u Nirnbergu – i da civilne i vojne predvodnike država koje su izvršile agresiju označi kao ratne zločince. Da je to učinio, bio bi jednom za svagda stavljen na crnu listu onih koji više ne mogu dobiti ni jedan evro ili dolar iz inostranstva. Umesto toga, poslužio se izrazom ‘oružani sukob’, što će njegovi inostrani finansijeri shvatiti ne samo kao prećutno priznanje da je to bila ‘humanitarna intervencija’, nego i da je njen krajnji ishod – samozvana kosmetska država – opravdan i legitiman. Kasnije ćemo pokazati da Avramović nije izneverio ni ova očekivanja svojih nalogodavaca i finansijera.“
Nadam se da je sada savršeno jasno da ja ne prebacujem Simi Avramoviću da ne zna šta je agresija, što je sudija Snežana Đokanović inkriminisala kao uvredu, nego mu zameram što, u očekivanju novca iz inostranstva, izbegava da oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju kvalifikuje kao agresiju. A kako me je sudija Snežana Đokanović osudila na enormnu novčanu kaznu (200.000 dinara) ne samo što sam navodno tvrdio da Sima Avramović ne zna šta je agresija ili je naprasno zaboravio ono što je ranije o njoj znao, nego i što mu zameram što pomenuti oružani napad nije valjano kvalifikovao kao agresiju, time će ona ući u anale našeg pravosuđa kao sudija koji podstiče one, koji, kao saradnici stranih sila, iz koristoljublja pomenutu agresiju kvalifikuju kao humanitarnu intervenciju, koja bi bila moralno ispravna i dopuštena, ili samo kao oružani sukob, pošto im svojom presudom stavlja do znanja da će svi oni koji im javno prebacuju, da su udvorice i produžena ruka stranih sila agresora, biti osuđeni za uvredu.
Poslednja inkriminacija u izreci presude jeste: „… A na starni 35 [prva štamparska i druga pravopisna greška nisu moje] ironično zaključujući da je u tekstu brošure promakla jedna istinita tvrdnja, jer ‘je njegovom (Avramovićevom) policijskom uhu [u izvornom tekstu piše njuhu] i cenzorskom oku promaklo objašnjenje ispred [u izvornom tekstu piše ispod] slike br. 5 na 19. strani da su marta 2004. godine manastir ‘Svetih Arhanđela’ u Prizrenu opljačkali albanski teroristi i rulja’. – Okrivljeni zluradoo [šamparska greška nije moja] veruje da će ‘zbog ove greške biti znatno smanjen bakšiš koji će Sima Avramović dobiti od Hašima Tačija i Agema [u izvornom tekstu piše Agima] Čekua, od iznosa koji je inače primeren izdajnicima srpskog naroda’.“
Pa da vidimo u čemu je ta moja zluradost! U veri da naše procesno pravo ne dopušta da se jedna ili dve rečenice istrgnu iz konteksta i potom inkriminišu, navešćeu sledeća dva odeljka koji prethode ovim dvema inkriminisanim rečenicama:
„Jedno od ključnih uputstava stranih nalogodavaca i finansijera Simi Avramoviću ticalo se zadržavanja po svaku celu povoljne predstave o kosmetskim Arbanasima, koja je podrazumevala njihovo nekvalifikovanje kao vinovnika teških ratnih i poratnih zločina i razaranja. Iako Avramović & kom. navode manje-više tačan broj spaljenih, razorenih, sravnjenih sa zemljom ili teško oštećenih srpskih pravoslavnih crkava, manastira, grobalja i drugih sakralnih objekata, nigde ne navode ko je to učinio. Pažljivim čitanjem utvrdili smo da se tako postupilo 62 puta, uz mogućnost da nam je nekoliko takvih mesta i promaklo.
To su naravno smišljeno učinili. Kako je ova brošura na engleskom jeziku isključivo namenjena strancima, oni iz njenog sadržaja neće ni moći ni hteti da izvedu zaključak da su sva ova razaranja počinili kosmetski Arbanasi. Naprotiv, možda će najpre pomisliti da su neke crkve i manastiri stradali tokom prolećnog bombardovanja 1999. godine kao kolateralna šteta; da su neke paljevine posledica udara munja i gromova ili kratkog spoja na električnim instalacijama; a nije isključeno da će pomisliti da je na Kosovu i Metohiji bilo razarajućih zemljotresa prilikom kojim su samo srpske pravoslavne crkve i manastiri sravnjeni sa zemljom.“
Ja naravno nisam vlastan da u žalbi bilo koga pitam, ali očekujem da će biti časnih ljudi koji će one, koji moju ironiju povodom napisa ispod pomenute slike kvalifikuju kao krivično delo uvrede, pitati kako bi oni postupili kada bi saznali da je u brošuri, namenjenoj inostranim čitaocima, Sima Avramović čak 62 puta propustio da navede da su vinovnici spaljenih, razorenih i sa zemljom sravnjenih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji bili kosmetski Arbanasi i da li bi bili bar ironični ili bi ovo Avramovićevo propuštanje primili kao njegovu nepristrasnost i naučnu objektivnost.
Iako se od sudije koji sastavlja presudu zahteva samo apsolutna verodostojnost i autentičnost teksta koji se u izreci presude inkriminiše, čega se sudija Snežana Đokanović, kako sam to već pokazao, nije držala, po mom sudu istovetan zahtev važi i za obrazloženje u kojem se navode iskazi optuženog i privatnog tužioca. Naravno da se pri tom sažimaju ti iskazi, ali se ne mogu prepravljati na način koji pomera ili menja njihov smisao. A ukoliko su netačni, to bi se u završnom delu obrazloženja, koji predstavlja rasuđivanje i stav samog sudije, moralo reći i pokazati. Tako na str. 3. sudija Snežana Đokanović navodi da je optuženi „sudu dostavio izveštaj Baki [treba Bakija] Svirca koji je zvaničnik samozvane prištinske vlade, čiji stavovi su identični kao i stavovi Sime Avramovića, te da je to bio razlog zašto je profesora Simu Avramovića nazvao izdajnikom“. To nije tačno. Nisam ga nazvao izdajnikom zato što ima iste stavove kao i Baki Svirca, nego zbog toga što predlaže i podržava zakonska i druga rešenja koja su u interesu svima nama neprijateljske države – samozvane države kosmetskih Arbanasa. Inače, izraz „izdaja“ navodim tek na samom kraju mog izvornog teksta, objavljenog u „Pečatu“, a pod izdajom podrazumevam uskraćivanje lojalnosti svojoj državi i priznanje tuđe neprijateljske države uspostavljene na delu teritorije vlastite države.
Još veći zazor izaziva nesklonost sudije Snežane Đokanović da ispravi očigledno netačan iskaz privatnog tužioca, koji inače nije ni u kakvom odnosu sa delovima mog članka koji su inkriminisani u samoj tužbi i potonjoj presudi. Taj iskaz privatnog tužioca u obrazloženju presude (str. 5) glasi: „Dalje je dodao da nije tačno da je bilo gde napisao da će [nedostaje „se“] srpske svetinje na Kosovu sačuvati i opstati samo ako se primenjuje [treba primenjuju] zakon i Ustav Kosova.“ Da je sudija Snežana Đokanović pažljivije pročitala brošuru koju su napisali Sima Avramović i još pet koautora, kao i moj inkriminisani napis, sigurno bi primetila da oni čak šest puta (str. 30, 43, 58, 75, 87. i 90.) navode Zakon o specijalnim zaštićenim zonama za istorijski centar Prizrena, Veliku Hoču, manastire Gračanicu i Visoke Dečane i još neka sveta mesta, koji je 20. februara 2008. godine, samo tri dana posle samozvanog proglašenja nezavisnosti, doneo Parlament samozvanog Kosmeta. Avramoviću ne samo što ne smeta što od tada naše najveće pravoslavne svetinje štite oni koji su ih sve vreme od proleća 1999. godine ugrožavali i razarali, nego taj zakon protivustavne i nelegitimne države smatra blagotvornim sredstvom zaštite naših najvećih svetinja. A njegova jedina mana – vajka se Avramović – jeste u tome što se još ne primenjuje. Svima nama, a nadam se i sudijama, ostaje da se pitamo kakav je to uopšte zakon koji je donet u nameri da se ne primenjuje.
Posebnu pažnju zalužuje činjenica da sudija Snežana Đokanović na šestoj strani svoje presude navodi blanketne pojmove, čija se sadržina okrivljenom ne otkriva, čime se osujećuje njegovo pravo na odbranu, o čemu će kasnije više biti reči.
Bitne povrede odredaba Krivičnog zakonika i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Prema stavu 4 člana 170 Krivičnog zakonika predviđen je i osnov za isključenje postojanja krivičnog dela. „Krivično delo uvrede neće postojati iako je uvredljiva izjava saznata od nekog ukoliko su kumulativno ostvareni objektivni i subjektivni uslov. Objektivni uslov jeste da je uvredljiva izjava data u okviru jedne od sledećih delatnosti: 1) ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, 2) u vršenju službene delatnosti, novinarskog poziva, ili političke delatnosti, i 3) u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa. Subjektivni uslov jeste da kod onog čija izjava objektivno predstavlja omalovažavanje nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja“ (prof. dr Zoran Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika. Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, 2007, str. 419).
Imajući na umu stav 4 člana 170 Krivičnog zakonika, sudija Snežana Đokanović je zaključila: „Sadržina uvredljivog teksta koji je napisao okrivljeni, a koji je časopis, odnosno nedeljni list ‘Pečat’ objavio na račun privatnog tužioca i njen karakter, kao i ostali navodi kojima je obrazložio tu svoju izjavu, po oceni suda ne mogu se tretirati kao izlaganje, a posebno ne kao izlaganje koje je dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu u vršenju novinarskog poziva, političke delatnosti, niti je takav tekst bio podoban niti dat u odbrani nekog prava okrivljenog ili zaštiti njegovih opravdanih interesa, a posebno jer on za svoje vrednosne sudove nije dao nikakve argumente (str. 6-7).“
Najpre se postavlja pitanje na osnovu čega je sudija Snežana Đokanović zaključila da moj napis u „Pečatu“ nije ozbiljna naučna kritika i kojim to kvalifikacijama ona raspolaže da sudi da li neka rasprava jeste ili nije naučna kritika. Po samom kazivanju privatnog tužioca, knjiga koju sam kritikovao jeste ozbiljan prilog nauci, pre svega pravnoj nauci, a ja sam stekao sva moguća stručna i akademska zvanja u toj istoj nauci, pa sam valjda vlastan da o toj knjizi kritički sudim. Unapred se izvinjavajući ako nisam u pravu, pretpostavljam da sudija Snežana Đokanović nema ni jedno naučno zvanje, pa se pitam čime se to kvalifikovala da procenjuje i presuđuje da li je moj inkriminisani napis ozbiljna naučna kritika ili nije. Ukoliko je to za nju bilo relevantno, trebalo je da naloži veštačenje kojim bi se to utvrdilo, a veštak je morao biti čovek od nauke u odgovarajućoj grani prava.
Postojala je takođe mogućnost da sudija Snežana Đokanović zaključi da je moj inkriminisani napis objavljen u okviru legitimne javne političke delatnosti. To bih takođe prihvatio, pošto se javno, a naročito ustavno pravo ne može razdvojiti od politike. Ona to, nažalost, nije učinila, iako je za to bio dovoljan zdrav razum.
Konačno, postavlja se pitanje da li sam ikriminisani članak napisao i objavio braneći neko svoje pravo i štiteći opravdani interes. Kao stručnjak za ustavno pravo, pored teorije države i prava i pravne i političke filozofije, ja sam verovao da po Ustavu ove zemlje imam ne samo pravo nego i dužnost da branim njen ustavni i pravni poredak i teritorijalni integritet, a valjda je to i dužnost sudija. Sima Avramović je još pre četiri godine prećutno priznao samozvanu državu kosmetskih Arbanasa, konstituisanu na delu naše državne teritorije, tako što se, pored ostalog, založio da se položaj i zaštita srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji obezbede zakonom te samozvane države, koji se, po njegovom vlastitom priznanju, ne primenjuje. Ja sam to kvalifikovao kao izdaju, koja u nas više nije pravni nego samo istorijski i politički pojam. Bojim se da je to glavni razlog za moju osudu, što ću kasnije opširnije pokazati, a da je rasuđivanje bilo ovako: ako mu ne možemo ništa na mostu sačekaćemo ga na ćupriji. Da bi se to postiglo, iz mog članka koji ima skoro jedan autorski tabak istrgnute su dve rečenice i dve polurečenice i potom inkriminisane. Uz to još nisu autentične, nego su najvećma parafrazirane.
Sudija Snežana Đokanović dalje veli: „Iz načina izražavanja okr. Koste Čavoškog u navedenom tekstu, što je sud utvrdio na osnovu izjave samog okrivljenog i čitanjem teksta iz priloženog članka iz nedeljnika ‘Pečat’ očigledno proizilazi da uvredljiva inkriminacija koju je izneo ima karakter neizazvanog i bezrazložnog napada na ličnost privatnog tužioca“ (str. 7). Odgovorno tvrdim da nisam dao nikakvu izjavu na sudskim ročištima iz koje očigledno proizilazi da moje inkriminisane reči u izreci ove presude imaju karakter neizazvanog i bezrazložnog napada na ličnost privatnog tužioca, što se lako može utvrditi uvidom u zapisnike i druge sudske spise. Da je sudija Snežana Đokanović rekla da ovaj zaključak proizilazi iz teksta priloženog članka, ja joj u ovoj žalbi ne bih zamerio, iako se s time ne bih složio. Ali je ona, da bi pojačala uverljivost ovog svog zaključka, još dodala da on proizilazi iz moje izjave, što nije istina.
Stavom 4 člana 170 propisano je da se učinilac krivičnog dela uvrede neće kazniti … „ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja“. Zanimljivo je da je skoro istu odredbu sadržavao i § 214 Kaznenog zakonika Kraljevine Srbije, koji je u svom proslavljenom delu O uvredi i kleveti (s obzirom na građ. i vojni kazneni zakon i sudsku praksu) iz 1911. godine komentarisao naš najveći krivičar Toma Živanović. Govoreći o naučnoj kritici i kritici „hudožnika i umetnika“, on veli: „Pod kritikom se ima ovde razumeti ne samo kritika izvesnog dela jednog naučnika, umetnika ili zanatlije i industrijalca, već i same ličnosti, ukoliko se ona zasniva na kritici samog dela. Tako ne bi bilo uvrede, kad bi kritičar jednog dela ocenio isto kao nemoralno, i iz toga izveo zaključak da je pisac istog dela nemoralan čovek, ili kad iz ocene dela izvede zaključak, da pisac nema naučne ozbiljnosti ili sposobnosti. Čim bi pak kritika sadržavala izjavu omalovažavanja za tvorca dela, koja nema nikakve veze sa kritikom samog dela, ona bi sadržavala uvredu. Tako bi bilo uvrede, kad bi kritičar nazvao pisca nemoralnim čovekom, ne naslanjajući se na sadržinu“ (str. 72).
Izreka presude kojom sam osuđen sadrži samo dve inkriminacije: 1) da Sima Avramović nije stigao do pete Tukididove knjige i 2) i da mu je promaklo objašnjenje ispod slike da su manastir „Svetih Arhanđela“ opljačkali albanski teroristi i rulja. Oba iskaza se naslanjaju na sadržinu mog kritičkog članka: prvi na moju zamerku da je kao pravni istoričar, koji dobro zna da se još od drevnih vremena pravi bitna razlika između agresora i žrtve, pravde i nepravde, uključujući i Tukididov prikaz razgovora između Atinjana i Meljana, propustio da to svoje, inače vrsno, znanje primeni na oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju, nego se pravi nevešt zbog stranih finansijera naučnih projekata; drugi je slučen sa prethodećim navodima da je Sima Avramović na 62 mesta u svojoj knjizi propustio da navede ko su vinovnici spaljenih, razorenih i sa zemljom sravnjenih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.
Sudija Snežana Đokanović, doduše navodi, da sam se pomenutom izjavom „po objektivnoj oceni izražavao omalovažavanjem privatnog tužioca i iznosi/o/ opšte negativan sud o njegovoj ličnosti“ (str. 6). Ona, dakle, veli da sam ja po objektivnoj oceni omalovažavao privatnog tužioca, ali ne kaže kako se utvrđuje ta objektivna ocena i ko tu objektivnu ocenu izražava i oličava, sem ukoliko ne smatra da je njen lični sud objektivna ocena. Veliki Toma Živanović ne dopušta, da utvrđivanje da li je počinjena uvreda, bude stvar samo lične, a time i proizvoljne procene, nego kaže: „Zato, zadržav ostale elemente pomenute definicije, mi shvatamo uvredu pre svega kao izjavu, kojom se prema shvatanju publike izražava omalovažavanje izvesnog lica od strane izjavljivača“ (str. 16). Reč „publika“ je na prelomu devetnaestog u dvadeseti vek označavala javnost, to jest sud javnosti. Pri tom Toma Živanović nije imao na umu, baš kao ni tadašnje sudije, shvatanje svetine ili neodgovorne rulje, nego sud uglednih i časnih ljudi.
Da li se sudija Snežana Đokanović pozvala na sud uglednih i časnih ljudi ili bar na javnost ili javni moral kada je ocenila da sam inkriminisanim iskazima omalovažavao privatnog tužioca? To joj uopšte nije palo na pamet. Eto, koliko su se srpske sudije promenile za samo sto godina!
Doduše, ona nešto kasnije veli: „Imajući u vidu sadržinu inkriminisanog teksta okrivljenog i način na koji je ona izneta, te međusobni odnos između okrivljenog i privatnog tužioca po objektivnim kriterijumima i shvatanju sredine u kojoj je krivično delo izvršeno, takva izjava svakako ima uvredljiv karakter u odnosu na opšte usvojene norme i standard savremenog društva“ (str. 6) U ovoj rečenici sudija Snežana Đokanović navodi nekoliko blanketnih pojmova koji su lišeni bilo kakve sadržine. To su „objektivni kriterijumi“, „opšte usvojene norme“, i „standard savremenog društva“. Ona, međutim ne navodi ni jedan od tih njenih „objektivnih kriterijuma“, niti saopštava okrivljenom ni jednu „opšte usvojenu normu“, niti mu otkriva sadržinu „standarda savremenog društva“. Pa kako se okrivljeni uopšte može braniti i u svojoj žalbi osporavati razloge na kojima se zasniva prvostepena presuda, ako ne zna sadržinu tih razloga na koje se sudija Snežana Đokanović poziva? To naravno ne znači da tih objektivnih kriterijuma i opšte usvojenih normi nema. Oni se nalaze u dosadašnjoj sudskoj praksi i stručnim i naučnim radovima o uvredi, poput knjige Tome Živanovića, ali njih, iz razloga koje ćemo kasnije navesti, sudija Snežana Đokanović uopšte ne navodi, tako da nam jedino preostaje da joj verujemo na reč, što dobar sudija ne sme sebi dozvoliti. U svakom slučaju, navođenjem pomenutih blanketnih pojmova sudija Snežana Đokanović je osujetila moje pravo na odbranu.
Jedina sintagma koju sam bar donekle razumeo, a koja se nalazi u ovom odeljku sa blanketnim pojmovima, jeste shvatanje sredine u kojoj je krivično delo izvršeno. Kako ovu sintagmu pominje u kontekstu međusobnog odnosa između okrivljenog i privatnog tužioca, koji su profesori istog fakulteta, pretpostavljam da je sudija Snežana Đokanović imala na umu fakultetsku sredinu, to jest Pravni fakultet u Beogradu. Pa da vidimo kakva su na tom Fakultetu ustaljena merila kojima se štite ili narušavaju čast i ugled profesora!
Kao uzor uzeću našeg najvećeg profesora, besmrtnog Slobodana Jovanovića. Za jednog od svojih savremenika on veli da je „malko odmakao od idiota“, a za drugog da je „jačinom svoga glasa nadomeštao svoje neznanje“. Za jednog od svojih kolega na Pravnom fakultetu u Beogradu kaže da je „lepo da neko i doktorira na kurvarluku“, a za drugog, ciljajući na njegovu jalovost u nauci, da je kao „žena koja nosi, nosi pa pobaci“. I niko od fakultetskih kolega s čijom se čašću i ugledom Slobodan Jovanović ovako poigravao, nije ga tužakao sudu, što bi se tada smatralo velikom sramotom. Toliko o međusobnim odnosima profesora na ovom Fakultetu, koji su za sudiju Snežanu Đokanović merilo („shvatanje sredine“) na osnovu kojeg ona presuđuje.
A sada koja reč o odnosima studenata i profesora. Na svim fakultetima se naravno očekuje da studenti, kao mlađi, budu veoma uzdržani i primerno pristojni prema svojim starijim kolegama profesorima; svuda sem na Pravnom fakultetu u Beogradu. Dana 26. marta 1973. godine održana je Vanredna konferencija SK Pravnog fakulteta, na kojoj su studenti jurišnici, napujdani od strane jednog svog profesora, bukvalno kidisali na izuzetno uglednog i časnog profesora Mihaila Đurića u nameri da ga sa Fakulteta oteraju na robiju. Tako je Lazaru Vračariću uzavrela krv kada je ovako napao svog profesora Mihaila Đurića: „Ako je naša organizacija okvalifikovala delo Đurića kao ekstremni nacionalizam, ako je sud osudio Đurića za krivično delo protiv naroda i države, pitam se da li oni koji i dalje insistiraju na tvrđenju da je Đurić radio na zajedničkom dobru naše zemlje, te da je potvrdio istinsku pripadnost socijalističkim težnjama svoje zemlje, mogu biti i ostati među nama? Znate šta drugovi, krv mi prostruji kroz telo pri pomisli na stavove Đurića o komadanju naše zemlje.“ Gligorijević Predrag je ovako govorio o prof. Mihailu Đuriću: „Koje je to dobro i taj plodonosni rad kada je ta ličnost, obelodanjeni šovinista i osvedočeni protagonist razbijanja Jugoslavije, svojim neprijateljskim radom, napala same osnove društvenog i državnog uređenja, a to su upravo tekovine revolucije?“ Sa istim policijskim refleksom govorio je i Mirko Vasiljević, koji je do nedavno bio i dekan ovog Fakulteta: „… Istina je da je Đurić neprijatelj, da je radio na rušenju osnova ovog pravnog poretka, da je radio protiv interesa ove države.“ Ubrzo posle toga profesor Mihailo Đurić je upućen u zatvor, a četvorica nastavnika su izbačeni s Fakulteta. Godine 1998. Oliver Antić je, u svojstvu Vladinog dekana, osam nastavnika dekretom izbacio s Fakulteta, a desetoro suspendovao. Toliko o kolegijalnim odnosima i „shvatanju sredine“ u kojoj je krivično delo, koje se meni pripisuje, izvršeno. A na osnovu takvog „shvatanja sredine“ sudija Snežana Đokanović je izvela zaključak da moja izjava ima uvredljiv karakter.
No, ako sudija Snežana Đokanović nije imala mogućnosti da proučava našu ili stranu sudsku praksu, a naročito precedentno pravo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, sam okrivljeni ju je, u svom odgovoru na tužbu Sime Avramovića, uputio na jedan naš nadasve važan sudski precedent – pravno mišljenje Vrhovnog suda Srbije, usvojeno na sednici Krivičnog odeljenja ovog Suda od 25. novembra 2008. godine, koje glasi:
„Granice prihvatljive kritike su šire kad je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica, pa su, za razliku od običnih građana, koji to svojstvo nemaju, javne ličnosti neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake reči i dela, i to kako od novinara, tako i od javnosti uopšte, te stoga moraju ispoljavati veći stepen tolerancije.
Na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije usvojeno je pravno shvatanje (radi budućeg postupanja sudova i usklađivanja sudske prakse sa stavovima navedenim u presudama Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima), kako vrednosni sudovi o javnim ličnostima po pravilu ne treba da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodavstva. Intervencija u takvim slučajevima nije neophodna u demokratskom društvu. Sloboda izražavanja predviđena članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima temelj je demokratskog društva, a sloboda izražavanja pojedinca ne važi samo za informacije i ideje koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava, jer je to sve usredsređeno na pitanja od javnog interesa, a ne na privatni život javnih ličnosti.“
U ovom svom pravnom mišljenju, koje je obavezujuće za sve sudije, pa i za Snežanu Đokanović, Vrhovni sud Srbije pravi bitnu razliku između javnih ličnosti i običnih, privatnih lica. Za one prve granice prihvatljive kritike su šire, te stoga moraju ispoljavati veći stepen tolerancije. Vrhovni sud još dodaje da se, shodno presudama Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, može upućivati i ono što vređa, šokira ili uznemirava. Sudija Snežana Đokanović je već utvrdila da sam uvredio Simu Avramovića, a on je, u svojstvu svedoka, sam izjavio da je bio uznemiren. Jedino mi niko nije stavio na teret da sam šokirao Simu Avramovića i svekoliku javnosti. A shodno ovom pravnom shvatanju Vrhovnog suda, sve sam to mogao pod uslovom da Sud utvrdi da je Sima Avramović javna ličnost. Sudija Snežana Đokanović je, iz meni nepoznatih razloga, ne samo propustila da utvrdi da li Sima Avramoviće jeste ili nije javna ličnost, nego je jednostavno prećutala ovo pravno mišljenje Vrhovnog suda kao da ono uopšte ne postoji.
Kako sam od septembra 2004. do oktobra 2007. godine, kao profesor prava, zastupao 26 klijenata iz Republike Srpske pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu u mnogo ozbiljnijem sporu, unekoliko sam upoznao i jurisprudenciju ovog Suda. Stoga sam izrazio spremnost da na zahtev Suda, koji presuđuje ovaj spor, dostavim i rastumačim odgovarajuće precedente koji potkrepljuju ovo pravno mišljenje Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije. Nikakav mi zahtev kao znalcu nije bio upućen, pošto se sudija Snežana Đokanović verovatno držala izreke iura novit curia. Zato sam iz predostrožnosti, koja se pokazala opravdanom na jednom od ročišta predočio Sudu sledeće precedente Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu:
– Lingens od 8. jula 1986,
– Erdogdu od 15. juna 2000,
– Sener od 18. jula 2000,
– De Haes i Giujsels od 24. februara 1987,
– Obershlik (br. 2) od 1. jula 1997,
– Barfod od 22. februara 1989. i
– Pet presuda od 8. jula 1999, koji se tiču Turske.
Naročito je zanimljiv slučaj Obershlik od 1. jula 1997. godine u kojem je Evropski sud nedvosmisleno potvrdio slobodu korišćenja uvredljivih i šokantnih termina. Ovoga puta jedan novinar, osuđen zbog uvrede, u komentaru govora jednog političara ovoga naziva kretenom (trottel). Po mišljenju Suda, „dotični govor je očigledno imao za cilj da bude provokativan, i samim tim, izazove žestoke reakcije“ (stav 31). Shodno tome, iako se reči „podnosioca predstavke (…) mogu smatrati polemičkim, one zbog toga ne predstavljaju neopravdan lični napad, pošto je autor dao objašnjenje koje je objektivno razumljivo i zasnovano na političarevom govoru“ (stav 33). Sud je zaključio da je upotreba reči kreten (trottel) srazmerna „indignaciji koju je svesno izazvao“ (stav 34) političarev govor, te da stoga osuda novinara za uvredu predstavlja kršenje člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ako je, dakle, Evropski sud za ljudska prava dopustio da se jedan političar zbog svog provokativnog govora nazove kretenom, ispada da sam i ja mogao da Simu Avramovića tako nazovem zbog više nego provokativne knjige koju sam podveo pod nacionalnu izdaju. Ja to, međutim, nisam učinio zbog svojih godina i ugleda koji uživam u javnosti. A i da sam to učinio, naš sud bi, držeći se pomenutog precedenta Evropskog suda, verovatno zaključio da je izraz kreten srazmeran indignaciji koju ta knjiga izaziva.
Iako sam, dakle, naveo čak jedanaest precedenata Evropskog suda za ljudska prava, sudija Snežana Đokanović ih je u svojoj presudi jednostavno prećutala, najverovatnije zbog toga što nisu mogli da potkrepe odluku koju je naumila da donese. I umesto da ih analizira, pa da kaže da se ni jedan od njih, ili samo neki ili čak svi mogu primeniti na moj slučaj, ona je jedino parafrazirala član 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, da bi tom parafrazom potkrepila svoj zaključak da se uvredljivi tekst optuženog ne može podvesti pod pravo slobode izražavanja koje garantuje navedena konvencija.
Bojim se da je takav zaključak sudije Snežane Đokanović bez ikakvog osnova. Jer kao što odredbe Krivičnog zakonika ne sadrže podrobno jezičko značenje pojmova uvrede i omalovažavanja, pa se njihovo značenje u svakom pojedinačnom slučaju određuje na osnovu dotadašnje sudske prakse, i domaće i strane kako je to činio Toma Živanović, koja sadrži u sebi javni moral i sudove javnosti, tako se i smisao i domašaj slobode izražavanja, zajemčene članom 10 Evropske konvencije, određuje brojnim odlukama Evropskog suda koje predstavljaju svojevrsno precedentno pravo. Sudija Snežana Đokanović ili to ne zna ili neće da zna. Otuda se postavlja pitanje da li za nju važi pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 25. novembra 2008. godine, po kojem našu sudsku praksu treba uskladiti sa stavovima navedenim u presudama Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ili, pak, to pravno shvatanje najvišeg suda nju ne obavezuje.
Da bih osporio ovo njeno bagatelisanje precedentnog prava Evropskog suda za ljudska prava, poslužiću se tuđim znanjem, znanjem prof. dr Vladimira Vodinelića, koji je naš najveći autoritet za slobodu medija. On je još 2007. godine, pre pomenutog pravnog shvatanja Vrhovnog suda, objavio opsežan članak pod naslovom „Evropski standard slobode medija“, i to u Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 3, str. 31-70. Posle objašnjenja da su evropski standardi slobode medija, sadržani u članu 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dalje razvijeni u bogatoj precedentnoj praksi (Court’s settled case-law) Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kao i brojnim aktima Saveta Evrope, prof. Vodinelić ističe da Evropska konvencija „ne jemči prava koja su teoretska ili iluzorna nego prava koja su praktična i delotvorna“.
U okviru ovako zajemčene slobode izražavanja Evropski sud je dopuštao korišćenje difamatornih vrednosnih iskaza, pod uslovom da za takve tvrdnje postoji odgovarajući činjenički osnov, a da ne predstavljaju napad na ličnost nego na ono što je ona govorila i radila. Ili kako to sam prof. Vladimir Vodinelić veli:
Difamatorni vrednosni iskazi („zveri u uniformi“, „idiot“, „sudija kukavica“, „pristrasan sudija“, „fašističke tendencije“, „totalitarna priroda“, „ideološki groteskan i klovnovski“, „neverovatni spoj sirovog reakcionara, fašističkog tvrdoglavca i teškog antisemite“, „varalice“), predstavljaju prekomerne, preterane, nesrazmerne informacije ako su, „bez ikakve ili dovoljne činjenične osnove“, odnosno ako ne stoje ni u kakvoj vrsti veze sa nekim činjenicama, što u datim slučajevima nije bilo tako jer je za tvrdnje postojao činjenični osnov, odnosno određena vrsta veze sa činjenicama, a tvrdnja nije bila usmerena na ličnost, nije predstavljala napad na ličnost, nego na ono što je ona govorila ili radila (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 65, Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, stav 26, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, stav 47, Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, stav 43, 45, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34, Paturel c. France, 22.12.2005, stav 36, Feldek v. Slovakai, 12.7.2001. stav 75. Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, stav 43, Pedersen and Baadgaards v. Denmark, 17.12.2004, stav 76, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, stav 42). Novinarka sloboda podrazumeva izvestan stepen preterivanja ili čak provociranja (Prager and Obverschlick, 26.4.1995, stav 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997. stav 46. Fressoz and Roirre v. France, 21.1.1999, stav 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 55. Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34).
Za ovaj moj slučaj naročito je važan zaključak prof. Vladimira Vodinelića da Evropski sud, baš kao i naš Vrhovni sud, dopušta korišćenje izraza koji vređaju, šokiraju ili uznemiravaju. Tako on zaključuje:
Sloboda izražavanja „važi, ne samo za ‘informacije’ i ‘ideje’ koje su povoljno primljene ili se smatraju neuvredljivim ili neškodljivim, … nego i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili bilo koji deo stanovništva“, kao i za one koje su „preterani i provokativni“ iskazi, pa ovi iskazi nisu samo po sebi, dakle, smo zato što su takvi, razlog za ograničenje (Handuside, v. United Kingdom, 7.12.1976, stav 49, Sundau Times v. the United Kingdom (no. 1), 26.4.1979, stav 65, Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 41, Müller and others v. Switzerland, 24.5.1988, stav 33, Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26.11.1991, stav 59, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 42, Sürek v. Turkey, 8.7.1999, stav 58, Sürek and Özedmir v. Turkey, 8.7.1999, stav 57, Paturel c. France, 22.12.2005, stav 43, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 30, 34).
Kako su državnopravni status i sudbina Kosova i Metohije ne samo goruće nego i odsudno nacionalno i političko pitanje našeg naroda i naše države, evropsko precedentno pravo upravo toj slobodi političke rasprave, u kojoj sam i ja učestvovao, daje najveću širinu. O toj slobodi prof. Vladimir Vodinelić kaže sledeće:
Dok su slobodne sve vrste informacija bez obzira na njihovu sadržinu (gore C.1.a), dotle širina slobode i dopuštenost ograničavanja slobode nije ista kod svih vrsta informacija posmatranih prema sadržini, nego, varira s obzirom na objekt informacije: zavisna je od toga na šta se informacije odnose, u koji domen spadaju:
Sloboda političke rasprave i rasprave o drugim javno važnim pitanjima, štiti se najpotpunije, odnosno sme se najmanje ograničavati; šira je nego sloboda umetničkog izražavanja, a pogotovo šira nego sloboda komercijalnih iskaza, koja se najviše sme ograničavati. Sa političkim pitanjima u užem smislu (a to su ona koja se neposredno ili posredno tiču učešća građana u procesu donošenja odluka u demokratskom društvu, (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 61), izjednačavaju se i sve druge stvari koje su od javnog značaja (Sundau Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, stav 65, Barfod v. Denmark, 22.2.1989, stav 29 i d., Handuside v. the United Kingdom, 7.12.1976, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 43, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, stav 40). „(S)loboda političke rasprave je zapravo jezgro pojma demokratskog društva koje prožima celu Konvenciju“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 42, Castells, v. Spain, 23.4.1992, stav 43, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, stav 31, Prager and Ovberschlick v. Austria, 26.4.1994, stav 57, i d., Andreas Wabl v. Austria, 21.3.2000, stav 42), „Sloboda izražavanja uživa naročitu zaštitu Konvencije kao jedan od suštinskih temelja demokratskog društva“, „jedan od osnovnih uslova za njegovo napredovanje, kao i za razvoj svakog čoveka“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994, stav 31, Handyside v. the United Kingdom, 7.12.1976, stav 49, Sunday Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, stav 65, Alternatives Lokalradio Bern and Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 1983, str. 139, Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 42;). Zato, „ne samo da štampa ima zadatak da saopštava informacije od janvog značaja: javnost takođe ima pravo da ih prima. Da je drugačije, štampa bi bila nesposobna da igra svoju životnu ulogu ‘javnog psa čuvara’ (’public watchdog’)“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 43, Observer and Guardian v. the United Kingdom (no. 2), 26.11.1991, stav 59, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, stav 31, Barthold v. Germany, 25.3.1985, stav 58, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, stav 45, 51, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, stav 37, 39, Sunday Times v. United Kingdom, 26.4.1979, stav 65, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, Jersild v. Denmark, 1994, stav 63, Guerra and others v. Italy, 19.2.1998, stav 53, Roirre v. France, 21.1.1999, stav 45, News Verlags GmbH & CoKG, v. Austria, 11.1.2000, stav 56, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 30, Gaweda v. Poland, 14.3.2002, stav 34, Pedersen and Baadsgard v. Denmark, 2004, stav 71, 91, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 49, 58, Dammann c. Suisse, 25.4.2006, stav 49. „(M)ada prvenstveno formulisani za štampu, ovi principi se nesumnjivo primenjuju i na audio-vizuelne medije“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994; stav 31, Verein Alternatives Lokalradio Bern, Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 16.10.1986, Decisions and Reports, 49, str. 139: „this principle is of particular importance not only for the press (cf. Eur. Court H. R., Sunday Times judgment of 26. April 1979, Series, P, no. 40, para 65), but also for broadcasting.“).
Široke granice dopuštenog kritikovanja u političkoj raspravi primenjuju se i u raspravi o drugim stvarima od javnog značaja (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 25.6.1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58). Diskusija o političkim i drugim pitanjima od javnog značaja uživa veću zaštitu i manje se sme ograničavati nego kada se radi o informacijama o onome što nema opšti značaj (Tammer v. Estonia, 6.2.2001, stav 50, Barthold v. Germany, 25.3.1985, stav 58, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 33, Raichinov v. Bulgaria, 20.4.2006, stav 71). „(M)alo je prostora po članu 10. stavu 2. Konvencije za ograničenje slobode političkog govora i rasprave o javno važnim stvarima“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, stav 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, stav 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, stav 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, stav 46.
U svojim obraćanjima Sudu već sam rekao da su status Kosova i Metohije, a time i sudbina srpskih svetinja na njima, ključno državno i političko pitanje, pa da onaj koji se tim pitanjem bavi ne samo što ulazi u sferu politike nego i ima status javne ličnosti, koja je obavezna na veći stepen tolerancije nego privatno lice. Prof. Vladimir Vodinelić to ovako objašnjava:
Dopuštena kritika političara kao takvog šira je nego dopuštena kritika privatnog lica, a političar je obavezan na veći stepen tolerancije nego privatno lice: „Granice dopuštene kritike šire su u pogledu političara kada dela kao takav, nego u pogledu privatne jedinke. Za razliku od ove poslednje, prvi se neizbežno i svesno izlaže pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, kako od strane novinara tako i od strane najšire javnosti. Zato mora da ispolji veći stepen tolerancije“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, stav 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, stav 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, stav 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, 6.4.2006, stav 57).
Političar koji svojim stavovima provocira, mora prihvatiti i provokativne iskaze o sebi (Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, stav 33, 34), ali je, u stvari, u prirodi političke debate upotreba preteranih i uvredljivih izraza (Lopes Gomes Da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34, Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, stav 43).
Oštre političke rasprave lako prerastu u lične, a to je jedan od rizika koji se prihvata učešćem u političkom životu (Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, stav 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34).
Što važi za političara i javnog funkcionera, važi i za eksperta kojeg angažuje vlast kada se radi o onome što on čini u tom svojstvu (Nilsen and Johnsen v. Norway, 25.11.1999, stav 52).
Ukoliko Sima Avramović tvrdi da on nije političar, iako je duboko zadro u sferu politike, sigurno je ekspert pošto su on i Baki Svirca bili koordinatori radne grupe koja je u okviru jednog međunarodnog projekta radila pod pokroviteljstvom Vatikana, Malteškog reda i Ministarstva spoljnih poslova Italije, kako sam to već pokazao u svom odgovoru na izvornu tužbu Sime Avramovića. A onaj ko za njih radi bar je ekspert, budući da je Vatikan država, pored toga što je i Sveta stolica, Ministarstvo spoljnih poslova Italije državna ustanova, a Malteški red ne samo verska nego i politička tvorevina.
Kako sam svoj politički prikaz naučnog rada Sime Avramovića objavio u nedeljniku „Pečat“ u nameri da se obratim i svekolikoj javnosti, smatram da se moja sloboda izražavanja može podvesti i pod novinarsku slobodu, o kojoj prof. Vladimir Vodinelić veli sledeće:
Novinarska sloboda podrazumeva izvestan stepen preterivanja ili čak provociranja (Prager and Oberschlick, 26.4.1995, stav 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, stav 46, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, stav 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 55, Lopes Gomes da Silva v. Portutgal, 28.9.2000, stav 34, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, stav 40, Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, 17.12.2004, stav 71).
Naposletku valja posebno istaći da ovu svoju nadasve vrednu raspravu prof. Vladimir Vodinelić nije objavio u nekom prestižnom domaćem ili međunarodnom časopisu radi dobijanja takozvanih poena, koji su profesorima i te kako potrebni, nego u Biltenu sudske prakse na poziv Vrhovnog suda Srbije, što ne donosi nikakve poene. Postavlja se odmah pitanje zašto je tako postupio. Odgovor je jednostavan: da bi naše sudije, koje ne znaju ni engleski i francuski jezik, niti imaju vremena da na veb sajtu Evropskog suda pretražuju odgovarajuće precedente, edukovale, kako se to danas kaže, u duhu evropskih standarda slobode izražavanja i informisanja. Izgleda da, za razliku od svojih kolega, sudija Snežana Đokanović nije bila zainteresovana za ovakva znanja.
Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničko stanje
Već sam naveo da i Vrhovni sud Srbije, u svom pravnom shvatanju od 25. novembra 2008. godine, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu prave, u pogledu granica prihvatljive javne kritike, bitnu razliku između javnih ličnosti i običnih privatnih lica, te da javne ličnosti moraju dopustiti veći stepen tolerancije.
Imajući to na umu ja sam 4. jula 2013. godine obavestio Sud da je Sima Avramović, pored svog statusa u struci i nauci, i istaknuta javna ličnost. Da bih to pokazao naveo sam čak 26 važnijih zvanja i položaja na kojima je Sima Avramović bio od 1989. do 2012. godine. To nije bio moj proizvoljan izbor nego je sam Sima Avramović, prilikom kandidovanja za položaj dekana, u raspisu svim nastavnicima Pravnog fakulteta u Beogradu, naveo, kako on veli 26 „važnih referenci za obavljanje dužnosti dekana“, što znači da je bilo i drugih manje važnih. Otuda i pitanje: zar se za profesora koji je bio na tako važnim položajima i obavljao istaknute javne dužnosti ne bi moglo reći da je bio i istaknuta javna ličnost? Ne samo da bi moglo nego bi i moralo, pošto je to bila presudna činjenica od koje je zavisila primena i pomenutog pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije i evropskih standarda slobode izražavanja.
Iz meni nepoznatih razloga, sudija Snežana Đokanović to nije učinila, nego je ćutke prešla preko ovog mog zahteva kao da je status privatnog tužioca u javnosti i politici za nju irelevantan. To je razlog zbog kojeg tvrdim da je pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničko stanje.
Druga okolnost na koju sam već ukazao, jeste nesumnjiva činjenica da inkriminisan tekst u izreci presude nije moj autentični tekst nego je osakaćena parafraza mog izvornog teksta, koji se nalazi u spisima. Ne bi naravno do toga došlo da je sudija Snežana Đokanović izreku svoje presude, dok je još bila u rukopisu, pažljivo uporedila sa mojim izvornim tekstom. Kako to nije učinila, ona je pogrešno utvrdila činjeničko stanje.
Odluka o krivičnoj sankciji
Kako predlažem da me Apelacioni sud oslobodi svake krivice ili da ukine ovu presudu zbog ozbiljnih i dalekosežnih procesnih i materijalnih grešaka i vrati je prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ja naravno osporavan izrečenu kaznu kao takvu. Ali kad je ona već izrečena, ukazao bih na dva stava sudije Snežane Đokanović koji su za mene uvredljivi.
Naravno da prihvatam njen stav da sam navodno krivično delo uvrede izvršio u stanju uračunljivosti, što je, imajući na umu moje godine, ohrabrujuće. Ali odbijam kao tešku uvredu njen zaključak da je prilikom izvršenja tog dela u meni postojala svest da je ono zabranjeno. Od 1968. godine ja se bavim deliktom mišljenja, zbog kojeg sam inače osuđen 1973. godine i potom izbačen sa Pravnog fakulteta čak 15 godina, i objavio sam desetine članaka o različitim slučajevima političkog i krivičnog progona zbog tog delikta, kao i veći broj knjiga i zbornika radova. Takođe sam bio član čuvenog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja i u tom svojstvu napisao najveći broj njegovih saopštenja za javnost. Stoga odlučno tvrdim da ja znam šta je sloboda izražavanja i koje su njene granice. Kao pravnik, takođe znam da je u ovoj stvari reč sudije poslednja, ali sudija može i da pogreši, što će utvrditi ili viši sud ili stručna i svekolika javnost, kad sve sudske spise sa ovog suđenja objavim kao posebnu knjigu.
Kao otežavajuću okolnost sudija Snežana Đokanović mi stavlja na teret činjenicu da sam profesor i natprosečno obrazovana osoba, što ukazuje na veći stepen moje odgovornosti. Da je kojim slučajem navela da pored natprosečnog imam i najviše mogućno obrazovanje u oblasti prava, iz toga je mogla izvesti zaključak da sam u najvećem stepenu odgovoran. Bilo bi zanimljivo kad bi sudija Snežana Đokanović, zbog razlike u obrazovanju, teže kaznila nekog profesora porodičnog prava koji nedopustivo zanemaruje svoju decu, a manje nekog čobanina u dalekoj zabiti koji se na isti način ogrešuje o svoju decu.
Konačno, ona mi kao otežavajuću okolnost uzima činjenicu što sam odbio da se izvinim privatnom tužiocu. Kako sam mogao da to učinim kad sam uveren da nisam kriv? Bojim se da mi je to stavila na teret zato što sam, odbijanjem izvinjenja, nju doveo u situaciju da piše presudu u predmetu koji će za nju biti neugodan.
Sumnja u nepristrasnost presuđivanja
Dovođenje u pitanje nepristrasnosti sudije, koji je izrekao krivičnu presudu i kaznu, veoma je ozbiljan poduhvat. Na to su me navele bar tri presudne činjenice. To su:
1. Navođenje u izreci presude osakaćene parafraze dveju rečenica i dveju polurečenica, istrgnutih iz konteksta, umesto da se inkriminišu dva autentična odlomka iz mog članka, što ne bi smeo da učini ni sudski pripravnik, kao i istrzanje jedne rečenice iz šireg konteksta koji joj prethodi i objašnjava njen smisao;
2. Odbijanje da se razmotri i primeni pravno mišljenje Vrhovnog suda Srbije od 25. novembra 2008. godine, a da nije naveden ni jedan razlog zašto je tako postupljeno;
3. Odbijanje da se na ovaj krivičnopravni slučaj navodne uvrede primeni precedentno pravo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koje je i za naše sudove relevantno pravo, što znaju već studenti treće godine prava.
Dok će prvu navedenu povredu odredaba krivičnog postupka sudija Snežana Đokanović verovatno pokušati da opravda zauzetošću i preopterećenošću velikim brojem nerešenih predmeta, drugu i treću povredu relevantnog prava za presuđivanje nikako neće moći da objasni. A kad sudija ne može javno da opravda neki svoj veliki prestup, to samo znači da postoji neki tajni razlog koji on krije.
Po mom sudu, tajni činilac koji je uticao na presuđivanje u ovom slučaju jeste Nikola Selaković, ministar pravde i državne uprave. Na to upućuju dva podatka:
1. Činjenica da je on svojevrsni koautor knjige koju sam kritički prikazao u „Pečatu“, a koju je on dizajnirao, o čemu svedoči objašnjenje na poslednjoj strani koje glasi: Front cover photo – Ass. Nikola Selaković, LLM;
2. Okolnost da je on asistent privatnog tužioca prof. Sime Avramovića.
Objavljivanje mog kritičkog prikaza ove knjige sigurno je pogodilo sve njene koautore, uključujući i Nikolu Selakovića, o čemu svedoči ogorčeni napis u „Pečatu“ jednog od starijih koautora, koji me, za razliku od Sime Avramovića, ipak nije tužio, nego je smatrao da na moje reči treba odgovoriti rečima, a ne tužbom. Ostali koautori nisu učinili ni jedno ni drugo, ali je pitanje da li bi nešto učinili ako bi im se za to ukazala prilika.
Takva prilika se sada ukazala Nikoli Selakoviću zbog izuzetno visokog i za pravosuđe važnog položaja. Kao pravniku koji je decenijama pratio, analizirao i kritički prikazivao rad i odluke naših sudova, meni je dobro poznato na koje se sve načine uticalo i utiče na presuđivanje sudija. U najgore vreme, odmah posle oslobođenja Beograda i pedesetih godina dvadesetog veka, najpre OZN-a a potom UDB-a je na papirićima dostavljale sudijama na koliko godina treba da osude okrivljenog. Kasnije su pripadnici UDB-e davali naloge tužilaštvu, a u sudovima, recimo Okružnom sudu u Beogradu, tačno se znalo koje sudije presuđuju politički „osetljive“ predmete, koje im je predsednik suda preko reda dodeljivao. U izuzetno važnim slučajevima takvu odluku donosili su najviši partijski i državni zvaničnici. Tako su, na zahtev Josipa Broza Tita, odluku o krivičnom progonu Mihaila Đurića doneli Marko Nikezić i Latinska Perović, dok su pokretanje krivičnog postupka protiv moje malenkosti naložili Borivoje Pavlović, Đorđe Vezmar i Rajko Danilović. U novije vreme takve „preporuke“ tužiocima i sudijama, ovima drugima obično preko predsednika suda, daje ministar pravde ili neko iz njegovog ministarstva, a izgleda da je to činio i negdašnji predsednik Vrhovnog suda. To moje saznanje nedavno je obogatila doskorašnja ministarka pravde Snežana Malović, rekavši da su „ljudi koji danas vode DS“ sprečavali obračun sa organizovanim kriminalom, što znači da su uticali na rad tužilaštva. Sve to sudije dobro znaju, samo o tome ne govore javno, nego isključivo u kuloarima. I nije isključeno, čak je vrlo verovatno, da je među sudijama koje prilikom poslednje „reforme“ pravosuđa nisu reizabrane, bilo i onih koji se nisu dovoljno povijali i savijali pod spoljnim pritiscima i uticajima.
Ministar Nikola Selaković mogao bi da ima (namerno koristim pogodbeni način i rasuđujem u sferi pretpostavki da ne bih iznova bio izložen tužbi za uvredu i naknadu nematerijalne štete) nekoliko razloga da na ovaj ili onaj način utiče na ishod suđenja u mom slučaju.
Prvi, najmanje važan, jeste da je svojevrsni koautor kritikovane knjige. Drugi, mnogo važniji jeste činjenica da je asistent privatnog tužioca prof. Sime Avramovića. Svako ko je svoj radni vek proveo na Univerzitetu dobro zna kakav sve može biti odnos između profesora i njegovog asistenta. Profesor najpre ima presudnu reč prilikom prvog izbora u zvanje asistenta i po pravilu on je taj koji savetuje kandidatu da se javi na konkurs. Zatim, ne samo od sposobnosti asistenta nego i od predusretljivosti ili zlovolje profesora zavisi brzina asistentovog napredovanja. Kao mentor, profesor je kadar da ubrza, uspori, pa čak i potpuno osujeti odbranu doktorske teze, bez čega nema daljeg napredovanja. Nedavno je baš na Pravnom fakultetu u Beogradu, za dekanstva Sime Avramovića, jedan asistent satrven i lišen asistentskog zvanja, a time i univerzitetskog posla, tako što je njegov mentor najpre odugovlačio sa čitanjem predate teze, a potom napisao da ta teza uopšte ne ispunjava univerzitetska merila.
Nikola Selaković je dovoljno dugo asistent, pa je verovatno razabrao da njegov položaj na Fakultetu i dalje napredovanje, pored njegove vrednoće i sposobnosti, i te kako zavise od njegovog mentora i profesora, dok profesor ne zavisi od njega, sem kad ode u penziju i želi da se njegov udžbenik i dalje prodaje studentima. To je razlog koji navodi dobar deo asistenata da budu u podređenom, da ne kažem u podaničkom odnosu prema svom profesoru.
Uz to Nikola Selaković ima i dodatni razlog. Zbog odlaska u profesionalnu politiku i preuzimanja ministarskog položaja, njegov radni odnos na Fakultetu nalazi se u stanju mirovanja. Ali će se on kad-tad vratiti na Fakultet u skromno početničko zvanje asistenta, pošto je malo verovatno da će moći da do kraja života bude plaćeni državnik i zvaničnik, što nije pošlo za rukom ni Slobodanu Miloševiću. A kako je već sada u poodmaklim godinama za asistenta, kada se bude vratio na Fakultet moraće što pre da doktorira. A to neće biti mogućno bez izuzetne predusretljivosti njegovog mentora, prof. Sime Avramovića. Drugim rečima, Nikola Selaković je, kako se to u kolokvijalnom govoru kaže, u očekivanju da mu za koju godinu, a možda i ranije, prof. Sima Avramović nešto učini.
Koliko je, pak, meni poznata priroda takvih odnosa, nema takvog činjenja bez uzvraćanja, pre ili posle očekivanog činjenja. Javnost je već obaveštena da je Nikola Selaković, u svojstvu ministra pravde i državne uprave, mnogo učinio svom mentoru i profesoru. Po svoj prilici on ga je uveo u državnu Komisiju za pomilovanje (podatak o tome da je Sima Avramović član komisije za pomilovanje našao sam na veb sajtu: http://www.novosti.rs/vesti/ dana 10. februara 2014. godine u 7 časova i 44 minuta). Nadam se da bar sudijama ne treba da objašnjavam šta sve članove Komisije može da učini i da li to članstvo donosi neke prihode. A sada ću postaviti pitanje moralne ispravnosti tog Selakovićevog čina.
Kada sam 1968. godine, u poodmaklim godinama, otišao u vojsku, koja je tada bila dobro uređena, važilo je pravilo da oficiri i podoficiri ne smeju da pozajmljuju novac od vojnika, niti stariji po činu starešina od mlađeg. Sudijama ne treba objašnjavati zašto je to pravilo propisano i u čemu je bila njegova svrha. Već u vreme kada je moj sin služio vojsku od vojnika, koji su bili na odsustvu, očekivalo se da nešto donesu starešini (bar piće). Drugim rečima, kada je posredi odnos između mlađeg i starijeg, kakav je odnos između asistenta i njegovog mentora profesora, jako je opasno ako mlađi nešto čini starijem, pošto to obično čini u očekivanju da se dobije nešto što se graniči sa protekcijom i nezasluženom korišću.
Posle ovog uvodnog objašnjenja postaviću, da bih otklonio krivični progon, samo retorično pitanje: ako je Nikola Selaković, kao ministar pravde, mogao da uvede svog mentora i profesora u nadasve važnu Komisiju za pomilovanje, što se inače nije moglo skriti od javnosti, zašto mu ne bi učinio nešto što je veoma lako skriti od javnosti i što se možda nikada neće pouzdano utvrditi?
Da ne bih išao dalje, a jasno je kuda bih mogao otići, suočiću dva iskaza o činjenicama:
1. da je sudija Snežana Đokanović bar u tri navrata ozbiljno narušila procesno i materijalno pravo, što sam već naveo, i što se sudijama, kao kumulativni prestup, nikada ne događa;
2. da je ministar pravde Nikola Selaković asistent privatnog tužioca i u pogledu daljeg tečenja svoje univerzitetske karijere u zavisnom položaju od njega.
Po mom sudu, ono prvo ne može se objasniti bez veze sa ovim drugim.
No, ako je ono što je do sada rečeno u sferi pretpostavki, Nikola Selaković ipak ima jak motiv da mi naudi. Dana 18. decembra 2012. godine on je, u svojstvu ministra pravde i državne uprave, uputio zahtev Ustavnom sudu da zastane sa ocenom ustavnosti uredaba kojima su u naš pravni poredak uvedeni prvi briselski sporazumi dok je Boris Tadić bio predsednik Republike, i tom prilikom obavestio Ustavni sud da je obrazovao radnu grupu za izradu nacrta zakona kojim će se urediti suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosova i Metohije. Ja sam to pismo prvi objavio, a posle jedne godine i dva meseca pokazalo se da nikakva radna grupa nije obrazovana, te da je to bila nedostojna obmana samo da bi se dobilo odlaganje postupka koji Ustavni sud vodi. Takve stvari se ne zaboravljaju, pa se čeka zgodna prilika da se uzvrati.
To Selakovićevo pismo, koje sam obelodanio, jeste nesumnjiva činjenica i to bi takođe mogao biti njegov razlog da me sačeka na ćupriji. A sudije dobro znaju kako to ministar pravde može da izvede.
Konačno, pored ovog Selakovićevog ličnog motiva, postoji i opštiji razlog koji je njega ili nekog drugog visokog, a možda i najvišeg zvaničnika naveo da utiče na ishod ovog suđenja. Već duže vreme ja pregovore sa predstavnicima vlade samozvane države kosmetskih Arbanasa smatram protivustavnim, a njihov ishod – takozvane briselske sporazume – veleizdajom. Uz to sam, na molbu Demokratske stranke Srbije, sastavio četiri podneska Ustavnom sudu kojima se osporava ustavnost briselskih sporazuma. Ti podnesci su objavljeni u „Pečatu“, a ja sistematski pišem o Kosovu i Metohiji u jednoj skromnijoj reviji i u svojim napisima uterivanje naših državljana i sunarodnika u nama neprijateljsku državu, konstituisanu na delu naše državne teritorije, kvalifikujem kao veleizdaju. Ti podnesci Ustavnom sudu, koji su bili objavljeni i kao posebna publikacija, i napisi s takvim kvalifikacijama, sigurno izazivaju neraspoloženje (da ne upotrebim neku težu reč) kod onih na koje se pomenuta kvalifikacija odnosi. Pa kako nije bilo zgodno da me zbog toga krivično gone, verovatno su rasuđivali: ako mu ništa ne možemo na mostu sačekaćemo ga na ćupriji.
Ta ćuprija je navodna uvreda Sime Avramovića. I nije uopšte slučajno što sudija Snežana Đokanović veli u obrazloženju svoje presude, da sam „profesora Simu Avramovića nazvao izdajnikom“ (str. 3), iako se ta kvalifikacija ne nalazi u izreci same presude. Time su svi oni, koji u javnom govoru koriste reči izdaja i izdajnik radi kvalifikovanja onih koji su na vlasti, upozoreni kako će proći ako takve reči i dalje koriste.
Pa da zaključim. Navodna uvreda zbog koje sam prvostepenom presudom osuđen predstavlja desimulovano krivično delo. Pravi razlog zbog kojeg sam osuđen jeste politički delikt mišljenja, koji je pre više godina dekriminalizovan, a koji sudija Snežana Đokanović, pod velom lične uvrede, vraća u sudsku praksu i politički život ove zemlje.
* * *
Na osnovu svega izloženog
predlažem
da Apelacioni sud u Beogradu uvaži ovu žalbu, ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili sa pobijanu presudu preinači i okrivljenog oslobodi optužbe.
Molim da budem obavešten o sednici žalbenog veća.
U Beogradu, 11. februara 2014.
Kosta Čavoški
Vele Nigrinove br. 12, 11000 Beograd
