SRBI I RUSI (2) ILI ŠTA SMO NAUČILI U UKRAJINI

  ŽELjKO CVIJANOVIĆ Posle Ukrajine sve je manje prostora za srpski blag zaokret od...

 

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Posle Ukrajine sve je manje prostora za srpski blag zaokret od Brisela, koji obezbeđuje mirnu promenu paradigme

1.

Šta smo naučili u Ukrajini? Ništa! Srpska vlast uverena je da je to najbolji dokaz koliko je mudra njihova politika zapadnih marioneta. Taj rezon do pola ima smisla, od pola je jeziv. Jer, misle naši, da je ostao na briselskom kursu do kraja, Janukovič bi spasio vlast, a sad, što tako ne bi spasio svoju zemlju, pa ne može baš sve na svetu da bude prioritet.

rusivojskaNi one iz druge krajnosti, koji veruju da Srbiju od slobode deli samo jedan dobar ustanak, Ukrajina nije pokolebala. Istinabog, nije im baš jasno zašto Putin nije poslao padobrance na Majdan, mada će to razumeti kao taktički potez pod uslovom da narednih dana baci na trg neku od većih bombi koje ima.

Pored toga, poukom iz Kijeva vlast želi da uveri narod da ćuti i trpi kod kuće, jer eto na šta sve mogu izaći ti ulični protesti. Naravno, nije ni to bez smisla, sve dok ne posluži kao alibi za „reformsko“ pustošenje istog tog naroda. Ustanici, za to vreme, veruju da su revolucije kao igračke – pripadaju onome ko je za njih platio, a, kako oni znaju da para nemaju, to je garancija da od ulice ne treba strahovati.

2.

Iako trenutno gubitničke, pozicije Rusije u Ukrajini nisu proizvod Putinovih grešaka. Samim tim bacaju jasnije svetlo i na ruska ograničenja, i na prednosti, i na perspektive ne samo u Ukrajini već i na širem prostoru u koji spada i Srbija.

Putin se u Ukrajini držao dva sveta načela svoje politike: prvog, ne u otvoreni oružani sukob (ono u Gruziji ipak je bila vojna vežba manjeg obima); i, drugog, ne ulaziti otvoreno u političke bitke koje mogu da se izgube. To znači da oprezni Putin neće sa vojskom otvoreno ulaziti u Ukrajinu, pa ni na Krim. Izuzetak od tog pravila može da se dogodi samo ukoliko Ukrajinski nacisti na nagovor iz Vašingtona toliko polude, nađu nekog „Lažnog Dimitrija“ i krenu da otvoreno vojnički pokore Krim, što bi Putinu, ako bi ostao pasivan, napravilo i ozbiljne unutrašnje probleme.

Ovako, Putin će pomagati krimske Ruse na svaki način, i to će raditi čak veoma otvoreno. Veći deo Ukrajine Putin je – treba li reći nevoljno i iznuđeno – gurnuo u ruke zapadnim silama, tačno predviđajući šta bi tu moglo da se dogodi. Na potvrdu nije čekao dugo: stigla je iz Vašingtona, gde su već raspravljali o tome da Kijevu daju milijardu dolara. Tih malo više od 22 dolara po glavi Ukrajinca svakako je dobra vest, ali samo za danas jer se ne zna ko će im dati 22 dolara za sutra. Rečju, Putin je svestan da Ukrajina, čija ekonomija potpuno zavisi od Rusije, ne zanima ni Vašington ni Brisel da je drže u rukama, nego ih zanima samo utoliko da je u rukama ne drži Putin. Za sada su pokazali da su cenu toga spremni da plate krvlju Ukrajinaca, sutra će biti spremni da plate i krvlju Rusa, ali svojim parama teško da će plaćati. Perspektivno gledano, Zapad će od Ukrajine uspeti da zadrži samo onaj deo koji je većinski naseljen svetom koji neće sa Rusima po cenu da nema hleba da jede, što i nije toliko malo, ali je manje od polovine zemlje

3.

Otud je ruski put do Ukrajine veoma zaobilazan, što sigurno nije Putinov željeni izbor – ipak je reč o ruskom Kosovu, mestu gde su rođeni i ruski duh i ruska država – ali taktike koje biramo u životu najčešće su proizvod naše svesti o sopstvenim ograničenjima i slabostima. A ruska ograničenja i dalje su velika iako ni blizu onima od pre pre 15 godina. Pre svega ankete u Rusiji pokazuju da većina stanovništva nije za otvorenu intervenciju u Kijevu. To će reći da Rusi još uvek nisu iživeli svoju avganistansku traumu, kao što nisu savladali ni onaj mnogo opasniji nedostatak samosvesti očitovan u želji da se dopadnu Zapadu makar upola onoliko koliko se Zapad dopada njima.

Naravno, radi se o još jednoj dubokoj sličnosti između Srba i Rusa, dva naroda koja su sa sličnim razlozima, motivima i rezultatima, što spolja što iznutra, sistematski razvaljivani ceo vek. A to jesu ozbiljna ograničenja za ruskog lidera, koliko god da nisu za srpski vrh, koji to i ne oseti jer znakove te bolesti pokazuje u mnogo većoj meri nego narod.

ukrainian army1Zato, kada se Putinu zamera zbog toga što se u Ukrajini pouzdao u Janukoviča ili zašto se u Srbiji uzda u, recimo, Dačića, postavlja se pitanje a na koga je to mogao da se pouzda. Naravno da bi se u Ukrajini lako našlo onih koji bi Rusiji rado dali više od Janukoviča, kao što bi se u Srbiji našlo radijih od Dačića. Ali gde su oni? Uglavnom na političkim marginama, bez moći da se uspnu. I, što je još gore, bez razumevanja prilika, sa vrućom željom da iskoriste sve ponuđene prečice, oni su više opterećenje nego poželjan partner Rusiji. Zbog toga Moskva radije bira dačiće, janukoviče i njihove ekipe, svesna da svoje pare zarađene sa Rusijom drže na Zapadu, još svesnija da svoju decu, koju su učili ruske pesmice, školuju na Zapadu. Taman toliki je zaostatak Rusije na terenu u igri sa Zapadom, taman takve su postkomunističke elite u svim zemljama istočne Evrope, uključujući Ukrajinu, Srbiju i Rusiju – ološ kakav se viđa samo na dan kraja sveta. U takvom svetu Putin je sa svojom ekipom u ruskom društvu još uvek više incident nego pravilo, a od toga hoće li pravilom postati zavisi sudbina Rusije, pa u nekom smislu i sudbina čovečanstva.

4.

Događanja u Ukrajini u izvesnom smislu zbog svega toga će, bar u prvom talasu, imati veće reperkusije po Srbiju nego po Rusiju. Prvo, pored svojih starih pretnji, Srbija je danas pred pretnjom „narandžastom revolucijom“ i, ako je nekog prostora i imala, koliko god da ga njen vrh nije koristio, tog prostora je posle Majdana još manje. Moraće, po svoj prilici, da u vladu primi i takav svet za koga je Sonja Biserko nosilac Obilićeve zvezde; moraće da izruči Mileta Dodika i Republiku Srpsku; moraće da izvede reforme koje će imati značenje poslednjeg eksera u sopstvenom sanduku; moraće da se odrekne ustava kao poslednjeg oružja svoje državnosti.

A onda će, kada više ne bude imala stomaka za sve to, kada više ne bude imala snage u rukama da isporučuje sve te zahteve, morati da se pobuni ili će sama imati pobunu. Šta god da bude od toga, za srpski blag i okrugao zaokret od Brisela, koji jedini obezbeđuje mirnu promenu paradigme, posle Ukrajine prostora je sve manje.

Rusija će nam u tome biti od koristi samo ako strpljivo nastavi sa svojom ekonomskom ponudom, i ako nam pomogne da je građani razumeju i kao političku alternativu. Jer nema boljeg amortizatora za građanski sukob od veličine i jasnoće alternative, kao što nema boljeg okidača za njega nego što je beznađe koje siđe duboko u društvo. Kakogod, Srbija će prvi udar morati da izdrži sama.

5.

Savladavanje tog udara biće dakle prepušteno slabašnim unutrašnjim resursima. Ti resursi mogu se ojačati ozbiljnim unutrašnjim dijalogom o budućnosti Srbije, ali antibriselske snage i zagovornici nacionalne politike u zemlji nemaju pravo da se žale što taj dijalog neće otvoriti ni mediji ni vlast, kad ne mogu ni da ga same ostvare između sebe. To što se za izbore nisu organizovali kao braća, pa su se, kao da je to jedini način, organizovali isključivo kao neprijatelji, ne govori dobro o njima, ozbiljno otvarajući pitanje da li se ona epidemijska nedoraslost postkomunističkih elita u Istočnoj Evropi ne odnosi samo na njen prozapadni deo nego, ne manje, i na suverenistički.

 

 

 

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u