JELENA GUSKOVA: KONTROLISANI HAOS ILI BALKANSKA METODOLOGIJA

Tužno je govoriti o tome da se u Srbiji i Crnoj Gori desila revizija...

Tužno je govoriti o tome da se u Srbiji i Crnoj Gori desila revizija rezultata i sadržaja rata u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu

Zapad nije mogao da trpi dugogodišnjeg lidera Jugoslavije Slobodana Miloševića, nepopustljivog i trvdoglavog, koji je do kraja verovao u komunističke ideale i branio intrese ne samo Srba već i drugih naroda bivše Jugoslavije.

90-ih godina mnogo snage i sredstava je bilo potrošeno da se on ocrni u svetskim medijima, kako bi se podržala opozicija, izazvalo nezadovoljstvo naroda. Čak kada su bombardovali 1999. nadali su se da će ozlojeđeni Srbi smeniti predsednika pred užasom bombi koje padaju. Ipak to se nije desilo. Narod je zbog otpora nasilju zbio redove oko Miloševića i izdržao. Morala je da se primeni druga metodologija. Smena vlasti u Jugoslaviji u oktobru 2000. samo sa strane činila se neočekivanom, jednostavnom i sasvim logičnom, čisto unutrašnjom stvari Jugoslavije. U stvari ona se brižljivo pripremala i realizovala po planu razrađenom van granica Jugoslavije.

Za 10 meseci pre izbora u SRJ šef nemačke diplomatije Joša Fišer zajedno sa državnim sekretarom SAD Medlin Olbrajt tajno se sastao u jednoj od prostorija hotela Interkontinental u Berlinu sa najuglednijim predstavnicima jugoslovenske opozicije koji su se dogovorili o kandidaturi za predsedničku dužnost – tada još malopoznatog u Evropi, ali simpatičnog za Srbe Vojislava Koštunice. Bio je označen akcioni plan, izdvojena sredstva, napisan scenario kako da se on dovede na vlast.

Posle izvesnog vremena iz Budimpešte u zemlju je bilo prećutno prebačeno 30 miliona dolara, uglavnom iz SAD, kako bi se pred izbore snabdela opozicija kompjuterima, telefonima i drugom tehnikom. Stotine aktivista bilo je pripremljeno za taj rad u inostranstvu.

U 40 gradova gde je lokalnu vlast predtavljala opozicija, stiglo je oko 45 miliona maraka iz Nemačke pod vidom humanitarne pomoći za direktnu podršku opozicije u Jugoslaviji. Deo novca je uzet iz fonda nemačkog MIP, namenjenog za Pakt stabilnosti.

Široko, ali „vrlo i vrlo tajno“ pružana je podrška i opozicionim jugoslovenskim medijima. Novine su snabdevane hartijom, dobile su tehniku za štampu, a lokalne radio i TV stanice savremene predajnike, besplatni dostup zapadnim novinskim agencijama. I novinari su obučeni na kratkoročnim kursevima u Nemačkoj. Od kraja 1999. godine za opremanje opozicionih i nezavisnih medija u Jugoslaviji bilo je potrošeno četiri miliona maraka. A Dojče vele, uz svu propisanu budžetsku štednju, investirao je 10 miliona za proširenje svog emitovanja na Jugoslaviju.

Istovremeno se pripremalo javno mnjenje u Evropi i Americi, za koje je demokratija opozicije suprotstavljena diktaturi postojeće vlasti. Kako bi se pokolebali uporni Srbi, oko Jugoslavije se zveckalo oružjem na manevrima NATO. Svetlost na kraju tunela trebalo je da postane za Srbe obećanja da se odmah ukinu sankcije i zemlja podrži ekonomski.

Smena vlasti bila je planirana za izbore. Još nisu bili objavljeni čak preliminarni rezultati, a opozicija je proglasila sebe pobednikom. Zapad ju je odmah podržao.

Istovremeno opozicija je pripremala akcije neposlušnosti na ulicama prestonice, ako rukovodstvo zemlje ne položi svoja ovlašćenja na prvi zahtev. Opozicija je organizovala ulične povorke u Beogradu i drugim gradovima Srbije.

Mitinge u prestnoci podržavali su dobrovljci iz provincije koji su stizali specijalno pripremljenim autobusima. Simbolični su postali traktori koji su ušli u grad i predstavljali volju naroda za slobodom. Manifestacije su bile dobro organizovane i snabdevene svim neophodnim.

Specijalnu pripremu u Mađarskoj su prolazili „posmatrači“ (po pravilu iz redova omladine) na biralištima, koje su učili kako treba da se ponašaju za vreme izbora.

Posebna uloga bila je poklonjena specijalno organizovanim i prpremljenim omladinskim odredima Otpora koji su podržavali opoziciju.

Demonstranti je trebalo da stvore privid negodovanja čitavog naroda, masovnost, nepokolebivu volju, neprekindost u odbrani demokratije. Oni su prvo mitingovali na ulicama, zatim su prešli na „nerede“: razbili su prostorije Socijalističke partije, zapalili televiziju, upali u Skupštinu, zapalili je i uništili sve glasačke listiće. Zapad je požurio da nazove događaje u Srbiji revolucijom, pozdvatio je svrgavanje Miloševićevog režima. Slobodan Milošević je bio primoran da prizna svoj poraz.

Scenario svrgavanja u Srbiji je bio toliko uspešan da je praktično bez izmene bio primenjen u Gruziji i Ukrajini. Pri tome opozicioneri Gruzije su obučavani na teritoriji Srbije, a Ukrajine i u Srbiji i u Gruziji. Ipak iskustvo postrevolucionarnog perioda uči nas sledećem. Ako SAD nekom i pomažu da svrgne vlast, onda ne zato da dozvole zemlji da se uspešno razvija putem demokratije. Po pravilu, država gubi pravo samostalno da rešava svoju sudbinu i mora da za usluge plaća ograničavanjem suvereniteta.

Tako su smenili vlast u zemlji koju dugo nisu mogli da razruše. Ali ostala je još Savezna Republika Jugoslavija, simbol nepopustljivosti, nezavisnosti i samostalnosti. Trebalo je uraditi tako da i ova država nestane sa karte Evrope. Uz poslušnu demokratsku vlast to je bilo lako. Ovde više nisu bile potrebne revolucije, već pristanak vrhuške političkih elita. Scenario je izgledao ovako: SRJ pretvoriti na nekoliko godina u konfederaciju Srbije i Crne Gore, a zatim je podeliti na dve nezavisne države uz mogućnost daljeg parčanja Srbije. I sve je uspelo, čak mirnije nego što se pretpostavljalo.

Havijer Solana je stigao u februaru 2003., predložio u uskom krugu rukovodstvu Srbije i Crne Gore da priznaju činjenicu prekida postjanja takve države kao Savezna Republika Jugoslavija i da usvoje Ustavnu povelju, napisanu negde u Evropi, koja označava rađanje nove zemlje preko noći. On nije naišao na otpor. Parlament u tome nije učestvovao. Referendum nije održan. Dogovori u četiri oka su označili prestanak postojanja države koja je imala skoro stogodišnju istoriju. Na ruševinama Jugoslavije pojavila se „državna formacija Srbija i Crna Gora, koja nije imala analoga u savremenom sistemu međunarodnog prava i kasnije (2006) brzo i prilično bezbolno se raspala na dve države. I to je učinio Havijer Solana koji je za Srbe bio ratni zločinac, bacao bombe na njihovu zemlju 1999. godine. Upravo nejasni pravni okviri nove države omogućili su da se skoro bezbolno pređe na podelu već Srbije i Crne Gore, na odvajanje Srbije od Kosova. Posle 2000. godine Kosovo i Metohija se koracima od sedam milja približavala nezavisnosti.

Pri novoj vlasti aktivizirana je saradnja sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, bio je uhapšen bivši predsednik Slobodan Milošević. Zapadna zajednica dobila je pravo da na teritoriji Jugoslavije rešava većinu pitanja, uključujući kadrovska, vojna, i čak postojanje same države. Nacionalni, kulturni identitet Srbije, kao i patriotizam postali su u medijima neželjeni pojmovi. Takođe je bio učinjen pokušaj da se stavi pod kontrolu vlade armija, specijalne službe, MUP. U armiji je započela reforma koja je dotakla pre svega oficirske i generalske kadrove.

Tužno je govoriti o tome da se u Srbiji i Crnoj Gori desila revizija rezultata i sadržaja rata u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu. Ona je označena procesom samobičevanja, priznanjem krivice Srbije za mnogobrojne žrtve u ratovima na teritoriji Hrvatske, Bosne i Hercegovine. To je dovelo do toga da nasilje nas srpskim narodom i Srbijom (od sakncija do bombardovanja) prećunto bude prihvaćeno kao primena zaslužne kazne za politiku 90-ih. Osim toga, takav stav moralno opravdava dejstva agresora na Balkanu. Bez obzira na to što se 73% stanovništva Srbije izjasnilo protiv NATO, a 52% protiv programa Partnerstvo za mir, vlada otvoreno govori o saradnji sa Savernoatlantskim blokom, a u Evropi i SAD ne sumnjaju da će sve balkanske zemlje obavezno ući u NATO. Uslovi pridruživanja programu Partnerstvo za mir prilično su strogi: saradnja sa Međunarodnim tribunalom, reforma oružanih snaga i sitema odbrane po sistemu NATO, kao i prekid svih veza sa armijom Republike Srpske. Srbija je već zaključila nekoliko prilično sudbinskih sporazuma sa NATO (O kopnenim linijama komunikacije, 2005; Sporazum o bezbenosti informacija, 2008; niz dogovora sa SAD i sl.), koji proširuju mogućnost dodatnog razmeštanja trupa NATO-a na Balkanu, njihove dislokacije i pregrupisanja za dalje prebacivanje u druge regione, kao i kontrole nad armijama nekada neposlušnih balkanskih država.

Smena političkih elita u Srbiji proglašena je na Zapadu uspešnom, scenario plodotvornim. I oni ga tiražiraju pod rukovdstvom SAD, istina, već srpski momci. Srđa Popović je na čelu grupe pod nazivom CANVAS i obučava (ne)nasilnim metodama smene vlasti sve koje požele. Popović nije originalan. On populariše u masama teoriju američkog filozofa Džina Šarpa koji je za potrebe američke obaveštajne službe proučio i opisao iskustvo borbe za smenu vlasti. Srđa Popović usrdno deli svoje iskustvo svrgavanja vlasti sa opozicijom mnogih zemalja sveta. I Belorusija, Ukrajina, a sada i Bosna i Hercegovina – nisu izuzetak. Događaji u Ukrajini treba da budu vakcina ruskoj političkoj eliti, kako bi prepoznala planove za semenu političke vlasti koje tako dugo smišlja Vašington i kod nas.

Komentar šefa Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN

Izvor Glas Rusije, 27. 02. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u