Nije slučajno što je američki senator Mekejn bio prvi kome je telefonirala Timošenko po izlasku na slobodu
Posmatranjem onoga što se dešava u Ukrajini oseća se stalno prisustvo jednog istog režisera koji upravlja sadašnjim događajima.
Prateći aktivnosti Vrhovne rade, mora se primetiti da su praktično svi zakoni koje je ona donela ovih dana u protivrečnosti sa pravnim normama.
1. Povratak na ustav iz 2004. g. U skladu sa čl. 155 osnovnog zakona Ukrajine Vrhovna rada bila je obavezna da donosi zakone tokom dva zasedanja parlamenta. Umesto toga glasali su za sve zakone tokom jednog dana.
2. Smenjivanje i postavljanje ministara unutrašnjih poslova, zdravstva, odbrane, prvog čoveka SB Ukrajine, državnog javnog tužioca. Vrhovna rada izabrala je ovih dana rukovodioce svih ovih resora. U skladu sa ustavom iz 2004. g. predsednik postavlja šefa obaveštajnih službi i državnog tužioca, a ostale parlamentarna većina koja do sada nije formirana. Uprkos tome, novi ministri već deluju i odlučuju.
3. Smenjivanje predsednika. Po ustavu postoje četiri varijante: impičment, smrt, dobrovoljna ostavka, nemogućnost vršenja dužnosti zbog zdravstvenih razloga. Vrhovna rada donela je odluku o smenjivanju šefa države koju je definisala „u vezi sa samovoljnim napuštanjem dužnosti”. Međutim, u osnovnom zakonu ne postoji takav član.
Takvo svesno ignorisanje pravnih normi upućuje na razmišljanje: a ne čini li se to namerno?
Ustav iz 2004. g. donet je uz proceduralne povrede što je i bio povod za njegovo ukidanje 2010. g. Očigledno je da režiseri sadašnjih događaja mogu potpuno namerno da organizuju takvu pravnu samovolju da bi imali razloga da se vrate na tvrdi model upravljanja i koncentraciju vlasti u jednim rukama, kao što je to bilo u vreme Janukoviča.
Aleksandar Turčinov, kojeg je Vrhovna rada postavila za „vršioca dužnosti predsednika”, izjavio je da se Ukrajina nalazi pred bankrotstvom i da u državnoj kasi nema novčanih sredstava. Pri tom je do početka sledećeg meseca, kada treba realizovati socijalna plaćanja, ostalo nekoliko dana.
Na Majdanu može da se izvodi bilo šta, ali kad ljudi prestanu da dobijaju plate i penzije, kad prestanu da rade preduzeća Jugoistoka zemlje, koja zavise od isporuka gasa, postaće neizbežni veliki protesti protiv „nove vlasti”.
Ali, ne odgovara li to pravim planovima realnih režisera današnjih događanja?
U sklopu ekonomskih i socijalnih nereda lakše je naći argumente za ukidanje ustava iz 2004. g. i dodeliti novom šefu države (malo ko sumnja da će to biti Julija Timošenko) diktatorska ovlašćenja. Možda, čak i veća od onih koja je imao Janukovič. Usput, svi problemi mogu da se pripišu dojučerašnjim saradnicima (Jacenjuk, Kličko, Tjagnibok).
Očigledno je da je govor bivše zatvorenice Kačanovskog zatvora na evromajdanu bio promišljen do detalja. Njen izlazak na slobodu i pojavljivanje pred masom evromajdana doslovce je reprodukovao scenario izlaska Nelsona Mendele na političku scenu posle zatvora.
Politički tehnolozi koji su pripremali tu predstavu nastojali su da kod okupljenih i zapadne javnosti oblikuju lik prilično dobre „majke otadžbine”. Očigledno je da režiseri evromajdana nameravaju da formiraju „novu Ukrajinu”, ali ne na ideji progresa socijalnog blagostanja građana, već na personalnim mitovima.
Zanimljivo je da prvi kome je telefonirala Julija Timošenko po izlasku na slobodu, nije bio zvanični predstavnik Stejt departmenta ili administracije predsednika SAD, već senator Mekejn, poznat po svojim izrazito antiruskim izjavama.
Posle toga ne može ni biti sumnje u to kakva će u najskorije vreme biti politika Ukrajine u odnosu na Rusiju. Biće prozapadna i antiruska.
U tom svetlu izjave Aleksandra Turčinova o „značaju povezanosti sa RF i spremnosti za dijalog sa rukovodstvom Rusije” ne treba ni kod koga da stvaraju iluziju. Isto to govorio je i Juščenko. A razlog za takve izjave, naravno, nije u dobrim namerama nove vlasti, nego u neophodnom dobijanju novih odlaganja za plaćanje gasa.
Kakvo će biti to novo „prijateljstvo” jasno su pokazali – ukidanje zakona o jeziku Kolesničenka-Kivalova (uz kršenje parlamentarne procedure), izjave „Desnog sektora” o derusifikaciji, pozivi jednog od lidera opozicije, Tjagniboka, da se zabrani ruski jezik.
Očigledno je da iza svih tih manevara stoji Zapad koji deluje u skladu sa svojim omiljenim principom – organizovanje prevrata na tuđ račun. U ovom slučaju – na račun Rusije.
I u vezi s tim nameće se jedno jedino pitanje: nije li vreme da Moskva prestane da u zapadnim liderima vidi partnere?
Treba se podsetiti da se Evropa uvek ujedinjavala samo na jednoj osnovi – radi pohoda na Istok. Tako je bilo u vreme Karla Velikog, tako je bilo u vreme Napoleona, tako je bilo u vreme Hitlera.
Evropa je uvek bila agresivna, neprijateljska sila. Upravo su zemlje – članice Evropske unije uvek i neprekidno pokušavale da pokore Rusiju. Ni Kina, ni Indija, ni Turska, ni Iran, ni arapske zemlje nikada nisu na sopstvenu inicijativu napadale na ruske teritorije.
Persiju, Otomansku imperiju, Narodnu Republiku Kinu u vreme Mao Cetunga i arapske plaćenike uvek su na Rusiju huškali Pariz, Berlin, London, Varšava. Turci, Iranci, Kinezi, Arapi, Indusi nikada sami po sebi nisu bili neprijateljski prema Rusiji.
Upravo se u Evropi, a ne u Aziji, Americi ili Rusiji pojavila teorija rasne superiornosti – nacional – darvinizam Gobina, Čemberlena. Upravo je Zapad, naročito Nemačka, odnegovao krajnji oblik mržnje – nacizam.
Samo su zapadne zemlje (Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Španija, Italija, Portugalija) stvarale ogromne kolonijalne imperije ispumpavajući resurse iz pokorenih zemalja. Danas se upravo zemlje Evropske unije goje na račun čitavog sveta gomilajući ogromne dugove i zavađaju narode.
Upravo one nameću Moskvi ideju „Velike Evrope” –najciničnije i najbogohulnije obmane savremenog doba. Jer, cilj tog projekta – nije da sebi približi Rusiju, nego da je otrgne i posvađa sa Indijom i Kinom.
Upravo je Evropska unija (u prvom redu Nemačka, Francuska, Poljska, Velika Britanija) glavni režiser kijevskih događaja.
I danas treba pošteno reći da Rusija može da ima partnere bilo gde – u Brazilu, Južnoafričkoj Republici, Indiji, Kini, Iranu, Turskoj. Ali, samo ne u EU.
Autor je politikolog iz Kijeva
Prevela Ksenija Trajković
Izvor Fakti, 28. 02. 2014.
