ukrajinanato

KAKO JE NATO POTKOPAO UKRAJINU

DINUČI MANLIO NATO oseća da sad može da preduzme dalji korak u svojoj ekspanziji...

DINUČI MANLIO

NATO oseća da sad može da preduzme dalji korak u svojoj ekspanziji na Istok, obuhvatajući verovatno polovinu Ukrajine

Dobro riješ, stara krtice, tako je Marks opisao posao urađen revolucijom u 19. veku. Ista slika može se u izokrenutom smislu upotrebiti i danas kako bi se opisalo ponašanje NATO u Ukrajini.

Počelo je kad se 1991, posle propasti Varšavskog pakta, raspao Sovjetski Savez i kada je – umesto jedne jedinstvene države, koja bi bila u stanju sprečiti širenje NATO na Istok – došlo do formiranja petnaest država, među kojima je bila i Ukrajina. SAD i njihovi evropski saveznici smesta su se pokrenuli kako bi iskoristili nastalu geopolitičku situaciju.

Godine 1999. NATO ratom uništava jugoslovensku federaciju, državu koja bi eventualno mogla da spreči prodor NATO na Istok, i u NATO uklapa prve zemlje bivšeg Varšavskog pakta – Češku i Mađarsku. Potom, godine 2004. i 2009, NATO će se proširiti na Estoniju, Letoniju i Latviju, koje su pre bile deo Sovjetskog Saveza, pa na Bugarsku, Rumuniju, Slovačku i Hrvatsku (deo nekadašnje Jugoslavije) te na Albaniju.

Ukrajina, koja se prostire na teritoriji od 600 hiljada kvadratnih kilometara, ima ulogu jastuka između NATO i Rusije. Njome prolaze i energetski koridori između Rusije i EU. Ukrajina ostaje autonomna. Ipak postaje deo Saveta za severnoatlantsku saradnju i 1994. godine član organizacije Partnerstvo za mir, doprinoseći peacekeeping operacijama na Balkanu.

Godine 2002. prihvaćen je akcioni plan NATO u Ukrajini i predsednik Leonod Kučma najavljuje nameru da uđe u NATO. Godine 2005, na tragu „narandžastih revolucija“, predsednik Juščenko pozvan je da prisustvuje samitu u Briselu. Odmah potom uspostavlja se „intenzivan dijalog o o nameri Ukrajine da uđe u NATO“, i 2008. održava se samit u Bukureštu, na kome je dato zeleno svjetlo za taj čin.

Godine 2009. Kijev potpisuje sporazum, kojim dozvoljava prolaz kroz Ukrajinu sveg materijala potrebnog snagama u Avganistanu. Sad se čini kako je ulazak Ukrajine u NATO potpuno siguran, ali 2010. novoizabrani predsednik Janukovič izjavljuje da se, iako nastavlja saradnju, ulazak u NATO ne nalazi u njegovom programu.

U međuvremenu NATO uspeva da isplete mrežu veza unutar same ukrajinske vojske. Visoki vojni kadrovi već godinama učestvuju na kursevima usavršavanja NATO u NATO Defense College u Rimu i u Oberamegau (Nemačka), gde se obrađuju teme integracije ukrajinskih vojnih snaga u NATO. U isti okvir ubraja se i stvaranje nove institucije, priključene Vojnoj akademiji Ukrajine – „multinacionalnog univerziteta“, na kome predaju nastavnici iz NATO. Značajno se razvila i povećala naučno-tehnička saradnja na polju naoružanja, kako bi pomogla veće međudelovanje, učešće oružanih snaga Ukrajine u „združenim mirovnim operacijama“ pod vođstvom NATO.

Osim toga, kako mnogi Ukrajinci nemaju dovoljno informacija o ulozi i ciljevima Atlantskog saveza i zadržavaju još uvek u svom pamćenju stereotipe iz vremena hladnog rata, NATO otvara u Kijevu Centar za informisanje, koji organizuje susrete i seminare kao i posete „predstavnicima civilnog društva“ u vrhovnom štabu u Brselu.

Kako ne postoji samo ono što je javno vidljivo, jasno je da NATO poseduje mrežu veza u civilnim i u vojnim krugovima daleko širu nego što izgleda. To potvrđuje zapovedni ton kojim se generalni sekretar NATO obratio 20. februara ukrajinskim oružanim snagama, upozoravajući ih da „ostanu neutralne“ pod pretnjom „teških negativnih posledica po naše odnose“.

NATO sada oseća da sasvim sigurno već može da preduzme dalji korak u svojoj ekspanziji na Istok, obuhvatajući verovatno polovinu Ukrajine, dok uporno nastavlja svoju kampanju protiv „prevaziđenih hladnoratovskih stereotipa“.

Prevod Jasna Tkalec

 

Advance

Svet
Pratite nas na YouTube-u