Najrealnije je da se u evroatlantskoj politici prema Bosni neće ništa bitno promeniti, ali i da će liderima Hrvatske i Srbije biti gurnut „vruć krompir” da nađu formulu za „nemoguću državu”
Očekivalo se da će Hrvatska, nakon prijema u EU, otvoriti pitanje „trećeg entiteta” u BiH i to se onomad i potvrdilo u Saboru. Jednodušnim istupima zastupnika u širokom spektru – od partija vladajuće levice do stranaka opozicione ekstremne desnice,oponirao je jedino poslanik bošnjačke manjine. Početak takvih aktivnosti mogao se, možda, prepoznati već kada je povodom nedavnih nemira u bošnjačkim kantonima, hrvatski premijer Milanović, zaobilazeći Sarajevo došao u Mostar. I, dok su prestonički mediji uvređeno reagovali, mostarski portali su već slavili kraj dugog perioda u kojem je „Zagreb više brinulo da hercegovačko nezadovoljstvo ne poremeti turističku sezonu u obližnjem delu jadranske obale, nego sudbina sunarodnika u BiH”.
Još od početka devedesetih, „beiha” Hrvati su disciplinovano politički igrali prema ritmu iz matice, a kasnije hodali na prstima da ne bi pokvarili njene bliske evroatlantske perspektive. Najpre su, suprotno nacionalnom raspoloženju, po nalogu iz Gornjeg grada i Kaptola, „svezali barjake šahovnice i polumjeseca” i glasali za nezavisnu BiH, jer je to trebalo Hrvatskoj kako bi se rasteretio front u Slavoniji. Onda je usledila Tuđmanova igra na dva koloseka – Stjepan Kljujić u predsedništvu BiH u Sarajevu i Mate Boban na čelu Herceg-Bosne u Grudama. Zatim je, opet po nalogu iz Zagreba, Vašingtonskim sporazumom, Herceg-Bosna utopljena u bošnjačko-hrvatsku Federaciju, uz lažno obećanje konfederacije sa Hrvatskom. I, na kraju, Vašingtonski sporazum je integrisan u Dejtonski, a Federaciji pripojena RS. Istina, tokom proteklih gotovo četvrt veka bilo je i izvesnih ispada. U jesen 1993. Hrvati su zaratili sa saveznicima Bošnjacima. A na razmeđi 2000. i 2001. Hercegovci su održali referendum za „treći entitet” čiji rezultat je izazvao upad međunarodne policije u „Hercegovačku banku” u Mostaru iz koje je konfiskovana pozamašna finansijska osnova hrvatske autonomije. Sve u svemu, beskonačno taktiziranje između diktata iz matice, lokalnih interesa i komšijskih zahteva, „beiha” Hrvatima je donela „duplo golo”. Ostali su bez Herceg-Bosne, a u Federaciji im nacionalne predstavnike biraju brojčano nadmoćni Bošnjaci. Bilo je samo pitanje vremena kada će evropska Hrvatska, uz podršku Vatikana i Berlina, ipak nešto preduzeti.
U Bosni se već dve decenije sve vrti u krugu i nije nepoznato na kakve će reakcije naići združeni pokušaj matice i dijaspore, da se oživi „treći entitet”. Bošnjaci za sada odbijaju i da razgovaraju o „Herceg-Bosni”. Pozivaju se na neprikosnovenost Vašingtonskog sporazuma i, za ovu priliku, čak i Dejtonskog, koji inače obično pominju kao „međunarodnu legalizaciju genocidne Republike Srpske”. A neki njihovi lideri prete ništa manje nego oružanom reakcijom. U Srpskoj oko toga postoje samo taktičke razlike: dok vlast pruža podršku hrvatskoj autonomiji u prilog decentralizaciji, opozicija je sklonija da se komšijama prepusti da sami rešavaju svoje međusobne probleme. Izvesno je, takođe, da će EU, bremenita brojnim unutrašnjim političkim i ekonomskim problemima, biti protiv bilo kakvih promena, uprkos američkim pritiscima da u Bosni konačno preseče u prilog centralizacije.
Novo je, međutim, da su se evropska Hrvatska i proevropska Srbija posle toliko godina, odjednom i istovremeno, „prisetile” da su garanti Dejtonskog sporazuma i da imaju međunarodnu obavezu da se mešaju u Bosni. Podatak da je hrvatski premijer banuo među hercegovačke prvake u Mostar i „srbijanski” vicepremijer iznenada ugostio Dodika i Bosića u Beogradu da bi sprečili širenje nemira iz bošnjačkih gradova u RS i „H-B”, predstavlja nedvosmislenu manifestaciju poverenja Brisela u lidere „nove članice Hrvatske” i „stare kandidatkinje Srbije”. Da li će dobiti priliku i da, recimo, ponude plan za izlaz iz bosanskog ćorsokaka po kome Bošnjaci neće morati da strahuju od raspada Bosne, Hrvati da trpe majorizaciju u Federaciji, Srbi da se brinu za opstanak RS? Kada bi i Vašingtonu i Briselu zaista bio samo cilj da u Bosni postignu mir i stabilnost, uz demokratijui ljudska prava, samoodrživost i razvoj, onda bi bilo sasvim svejedno da li će se to postići u unitarnoj državi, u konfederaciji tri republike ili u tri odvojene države.
Ali, da ne idemo predaleko, dovoljno bi bilo da se, posle 20 godina neuspešnog guranja ka centralizaciji, pokuša sa decentralizacijom. Najrealnije je, međutim, da se u evroatlantskoj politici prema Bosni neće ništa bitno promeniti, ali i da će liderima Hrvatske i Srbije biti gurnut „vruć krompir” da nađu formulu za „nemoguću državu”. Sumnjalo se da su Tuđman i Milošević delili Bosnu, ali je izvesno da su upravo njih dvojica, a ne Boban i Karadžić, zajedno sa Izetbegovićem u Dejtonu ponovo sklopili tu istu,linijama frontova rasturenu,Bosnu. Na osnovu toga se, već prema potrebi, njihovim naslednicima na čelu Hrvatske i Srbije može priznati međunarodni legitimitet i da revidiraju aneks IVDejtonskog sporazuma. Nevolja je u tome što rešenje za Hrvate može biti samo bolje, a za Srbe i gore. Diskusija u Hrvatskom saboru sluti na to, jednako kao i Vučićeva izjava da se „u Nemačkoj intenzivno bave Bosnom”, da je „Bosna najveći problem” i, posebno, da njemu „nedostaje pameti da nađe rešenje”!
Autor je profesor univerziteta
Izvor Politika, 28. 02. 2014.
