Članovi porodica i kolege ubijenih novinara, nažalost, stare i polako gube nadu da će ikada saznati istinu. A Tužilaštvo im nimalo nije pomoglo
JASNA ŠARČEVIĆ-JANKOVIĆ: TUŽILAŠTVO ĆE DOĆI DO UBICA NOVINARA
U uvodniku „Pravda bez sponzora“, u subotnjem broju „Politike”, glavna urednica Ljiljana Smajlović iznela je grube neistine, obmanula i izmanipulisala javnost Srbije.
Konstatacija autorke da „za nestanke, ubistva i otmice srpskih novinara niko nikada nije ni krivično gonjen, ni sudski kažnjen” i da „oni dođu nešto kao kolateralna šteta”, ne samo što je uvreda za hiljade žrtava ratnih zločina čije ubice još nisu odgovarale već govori o suštinskom nepoznavanju problematike postupanja u predmetima ratnih zločina. Tema skupa koji je organizovao UNS bila je vanserijska prilika za advokate mnogobrojnih optuženika za ratne zločine, pa samim tim i lica koja su se sama prepoznala kao potencijalni okrivljeni (mada Tužilaštvo nijedno ime nije apostrofiralo u predistražnom postupku, osim 37 lica koje je pozvalo da daju iskaz u svojstvu građana) u predmetu koji se vodi po krivičnoj prijavi NUNS-a za krivično delo organizovanja ili podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina iz čl. 145. KZ SRJ. Skup Udruženja novinara Srbije se u jednom trenutku pretvorio u tribinu o tome treba li nam uopšte Tužilaštvo za ratne zločine. Srećom, na ovu temu istupao je samo jedan učesnik, a gospođa Smajlović je sinhronizovano nastavila na počasnom mestu urednice „Politike”, u Uvodniku subotnjeg broja. Da li je to pravda sa sponzorom?
Tužilaštvo za ratne zločine nije sponzorsko preduzeće već ozbiljna, međunarodno priznata institucija koja radi opasan i odgovoran posao. Ispunilo je međunarodne obaveze Srbije prema Haškom tribunalu, optuživši 164 lica za smrtno stradanje skoro 3.000 žrtava. Usudilo se da pred ovo društvo vrati „slike i reči mržnje”s početka do kraja devedesetih godina. U ovom obimnom poslu stiglo se do 1992. godine (toliko je toga bilo!). Nastavilo je dalje, sa svojih osam zamenika, bez podrške mladih pravnika, istoričara i sociologa jer je njihov angažman na OEBS-ovom projektu završen.
Ova tema je u agendi UNS-ovog skupa bila „pod B”, sporedna, „onako usput”. Potrebna kako biste učvrstili uverenje da posle 20 godina pravda neće stići one koji su huškali, lagali, manipulisali građanima Srbije da odu u rat i mnogi od njih čine neopisiva zverstva. Podsećam da predistražni postupak nije okončan i da ratni zločin ne zastareva.
Tužilaštvo u predmetima u kojima postupa i u kojima su među žrtvama – ubijenim, nestalim, kidnapovanim, protivpravno zatvorenim – i novinari, uložilo napor da, zajedno sa UNS-om, istraži način na koji su stradali. Predstavljena su saznanja do kojih je Tužilaštvo došlo, sarađujući i sa tužilaštvima u regionu i udruženjima porodica žrtava. To su, nažalost, jedine dostupne činjenice u ovom trenutku. Tužilaštvo će doći do ubica novinara i predložiti sudu da ih kazni maksimalnim kaznama, kako je to učinilo u slučaju Siniše Glavaševića i Branimira Polovine, pronađenih u masovnoj grobnici na Grabovu, Ovčara, Vukovar, 1991. godine.
Jasna Šarčević-Janković,
koordinator za odnose sa javnošću Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije
Ljiljana Smajlović: Moralno slepilo Tužilaštva za ratne zločine
Portparolka Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije Jasna Šarčević-Janković juče u pismu „Politici” iznosi tvrdnju da sam u uvodniku „Pravda bez sponzora“ iznela „grube neistine“ i „obmanula i manipulisala javnost Srbije“.
Zašto onda nije navela makar jednu od tih tobožnjih „grubih neistina“, „obmana“ i „manipulacija“? To je utoliko neshvatljivije što je prvobitni odgovor portparolke bio barem dva puta duži od mog uvodnika.
Umesto da navede makar jednu netačnu činjenicu u mom uvodniku, gospođa Šarčević-Janković me optužuje za uvredu „hiljade žrtava ratnih zločinaca čije ubice još nisu odgovarale“. A kako sam ih to tobož uvredila? Time što sam rekla da za nestanke, ubistva i otmice srpskih novinara niko nikada nije ni krivično gonjen, ni sudski kažnjen. I što sam ocenila da su ubijeni i oteti novinari srpskih redakcija tako postali neka vrsta kolateralne štete.
Portparolka se grdno vara. Prava uvreda za žrtve zločina jeste to što niko nikada nije ni krivično gonjen, ni sudski kažnjen za otmice i ubistva srpskih novinara. Nije uvreda što sam ja to rekla. Uvreda je što Tužilaštvo za ratne zločine nikada nije našlo za shodno da traži izveštaj ili informaciju od nekog tela u regionu, tužilaštva ili policije, o tome kako je došlo do ubistava i kidnapovanja novinara srpskih redakcija. To je pravi skandal, a ne to što je to neko konačno javno rekao. A skandalozno je i to što su čelni ljudi Tužilaštva, Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić, odlučili da ovako bolnu temu prećute, iako su dali bezbroj izjava i intervjua o odgovornosti novinara za ratne zločine.
Ako nije istina to što kažem, neka nas onda gospođa Šarčević-Janković obavesti: koji je to novinar ubijen a da je njegov ubica optužen? Pa zar je 22 godine od ubistva prekratko vreme za istragu zločina?
Bojim se da gospođa Šarčević-Janković ovakvim izvrtanjem činjenica pokazuje simptome jedne vrste moralnog slepila, koje je izgleda karakteristično za instituciju u kojoj radi.
Pet godina Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji bezuspešno traga za srpskim novinarem kom bi prikačilo zločin „organizovanja i podsticanja genocida i ratnog zločina“. Za to vreme nije istražilo niti jedan od 39 slučajeva ubistva, nestanka ili kidnapovanja novinara srpskih redakcija od 1991. do 2001. godine.
Gospođa Šarčević-Janković sada tvrdi da će Tužilaštvo ipak nekako „doći do ubica novinara“.
Može biti. Ali ne uliva mi poverenje to što do 2014. godine ništa nije uradilo.
U pravu je portparolka da ratni zločini ne zastarevaju. Ali najbliži članovi porodica i kolege ubijenih novinara, nažalost, stare i polako gube nadu da će ikada saznati istinu. A Tužilaštvo im nimalo nije pomoglo.
Ljiljana Smajlović,
glavni urednik lista „Politika”
Tekst „Pravda bez sponzora“ možete pročitati ovde.
Izvor Politika, 28. 02. 2014.
