Samo vraćanjem vrednostima pravoslavne duhovnosti Rusi bi se odvojili od Zapada, kome su kulturna „modernizacija” i „reformisanje” oduvek bili najuspešniji vidovi specijalnog rata za kolonizaciju drugih naroda
Stvarni karakter iskušenja sa kojima je Rusija putinovske ere suočena usled sadašnje ukrajinske krize može da uspešno dešifruje samo hrišćanska istoriosofija. Geopolitika lišena dubinskih znanja hrišćanske istoriosofije pretvara se u neuspešno i zakasnelo tumaranje po faktografskoj periferiji za unutrašnjom vezom između sadašnjih i prošlih događaja. Bez jasne predstave o smislu i ishodištima istorijskih događaja, država se od aktivnog tvorca pretvara u nevoljnog pasivnog saučesnika budućih istorijskih procesa. Takva država liči na brod čija se posada otisnula na okean bez mape i kompasa, prepuštena stihiji vremena i urođenim talentima prvog zapovednika broda.
U proročkim rečima starca Filoteja da su „dva Rima pala, treći Moskva stoji, a četvrtoga neće biti”, otkriva se mistički smisao ruske civilizacije. Ako Rusija, kako se figurativno ističe, „neće imati kome da preda štafetu pravoslavlja”, to samo znači da se u „zadržavanju zla” u svetu iscrpljuje sva uloga ruske državnosti:„Tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava” (Sol. 2. 7-8).1) Pošto se u „tajni spasenja” ljudskog roda krije tajna ruske civilizacije i vreme njenog trajanja poklapaće se sa vremenom trajanja ljudske istorije. Po soteriološkom (spasenjskom) prizvanju „zadržavanja zla” ruska civilizacija stoji nasuprot zapadne civilizacije kao civilizacije otpadije kroz koju se ostvaruje „tajna bezakonja”. Stoga se uspesi i neuspesi ruske politike, kako u istoriji, tako i danas, ne mogu meriti vrednosnim aršinima zapadne politike. Istovremeno, zbog soteriološke uloge ruske državnosti, uspesi i neuspesi njene politike pripadaju celoj pravoslavnoj vaseljeni. Samo se time može objasniti stepen pažnje sa kojom pravoslavni Srbi ovih dana prate sve ono što se događa na prostoru drevne Kijevske Rusije.
Određena okultnim karakterom svog cilja, težnjom da „tajna bezakonja” zacari i u tvrđavi pravoslavlja, politika Zapada prema Rusiji se kroz istoriju svodila, manje-više, na ponavljanje već viđenih formi delovanja. Zato sve ono što se danas zbiva u Ukrajini čini se da ima svoje istorijske paralele. Naime, snažna privredna, tehnička i vojna obnova putinovske Rusije posle gorbačovljevsko-kozirjevske izdaje umnogome podseća na period ekonmskog snaženja ruske države za vladavine careva Aleksandra III i Nikolaja II, posle krimskog (1856) vojnog i berlinskog (1878) diplomatskog poraza ondašnje Rusije. Tehničko čudo iz Sočija neodoljivo podseća na poduhvat izgradnje Transsibirske pruge u periodu pred Prvi svetski rat, koji po brzini izvođenja radova, od 500 do 600 km godišnje, nije imao premca u svetu. Rusiji je početkom 20. veka trebalo dvadeset do trideset godina mira kako bi postala privredni lider Evrope. Takav razvoj događaja nije odgovarao strateškim anglosaksonskim interesima, zbog čega je London sve svoje napore uložio da uticajem koji je imao u Tokiju 1904. godine isprovocira početak rusko-japanskog rata. Ukratko, posle poraza u ovom ratu Rusija se, spolja finansijski zavisna od zapadnog kapitala, a iznutra destabilizovana revolucionarnom prevratničkom atmosferom podeljenog društva, upotpunosti našla u raljama anglosaksonske politike.2) Ostalo je samo još da britanska obaveštajna služba opskurnim kanalima pronađe povod za otpočinjanje svetskog rata, u kome će se kroz revolucionarni prevrat srušiti jedino pravoslavno Carstvo.
Kada iz ovog ugla posmatramo nasilne intervencije Zapada u Siriji i Ukrajini, jasno je da njihov krajnji cilj nije destabilizacija i potčinjavanje globalnoj pseudo Imperiji ove dve nezavisne države, već pronalaženje geopolitičke tačke koja će po svom strateškom i mističkom značaju za Rusiju biti jednaka Srbiji od 1914. godine. Otuda oprezan pristup Rusije u prevazilaženju nametnutih izazova, u Srbiji propagandno izvrtan od strane zapadnih obaveštajnih službi u rusku nemoć i neodlučnost, predstavlja dokaz da je današnja Moskva za razliku od 1914. svesna klopke ishitrenosti koju joj je spremio sveevropski neprijatelj sa Ostrva. Neposredna uzročno-posledična veza između careubistva u Rusiji i potonjeg formiranja jugoslovenske države, naučila je Srbe da je ovakva zrela državotvorna opreznost putinovske Rusije u njihovom najdubljem interesu.
Međutim, u ukrajinskoj krizi oprez ruske države ima jasnu donju granicu čiji prelazak može Rusiji doneti sve one posledice koje joj je 1905. godine doneo poraz u ratu sa Japanom. Konsolidovanje evroatlantistički orjentisane centralne vlasti u Kijevu, koja bi uspostavila efektivnu kontrolu nad istočnim i južnim proruskim delovima Ukrajine, značilo bi poraz Rusije u najosetljivijem maloruskom geopolitičkom regionu. Stavljena pod kontrolu pronatovskih struktura, Ukrajina bi služila kao sigurna baza za izvoz revolucije i destabilizaciju same Rusije. Prepuštanjem Ukrajine evroatlantskoj okupaciji, Rusija bi se u pogledu Crnog mora vratila na stanje posle poraza u Krimskom ratu kada se ono našlo pod kontrolom ujedinjenih zapadnoevropskih sila. Efekat poraza pogodio bi Rusiju i u slučaju da pristane da bude uvučena u ukrajinski postkrizni aranžman, svejedno da li vašingtonski ili briselski, jer bi se u tom slučaju Rusija odrekla vođenja samostalne politike prema Kijevu. Pri tom bi Rusija debelo plaćala iluziju svog prisustva u Ukrajini, konsolidujući iz svog džepa neprijatelja sopstvene državnosti. Ovakav pravac ruske spoljne politike predstavljao bi vraćanje na stanje od pre 1995. godine kada je ruska diplomatija, po rečima J. Guskove, „bila potpuno nesamostalna” i „u zavisnosti od vodećih zemalja, pre svega Amerike”.3) Pristajanjem na ulogu regionalne sile Rusija bi izdala svoju istoriosofsku ulogu Trećeg Rima, koja joj je data ne sile radi, već Smisla radi.
Nasuprot tome, federalizacija Ukrajine, do koje bi se došlo upotrebom metoda svršenog čina kroz hitno stavljanje pod najšire rusko pokroviteljstvo regiona istočne i južne Ukrajine, imala bi efekat velike ruske geopolitičke pobede. Ne samo zbog toga što je očuvanje unitarne Ukrajine cilj NATO pakta, već zato što bi posle federalizacije i ekonomske pomoći proruskim regionima, otpočela svojevrsna ruska kontraofanziva i u ekonomski siromašnim zapadnim regionima, koji bi se posle faktičkoguspostavljanja federalizacije neminovno suočili sa masovnim razočarenjima i defetizmom mesnog stanovništva.
Ovakav pozitivan ishod u Ukrajini morao bi odmah da se u samoj Rusiji, ali i među ruskim stanovništvom u drugim istorijskim ruskim zemljama, kapitalizuje za nacionalnu mobilizaciju društva kroz izgradnju snažne nacionalne svesti na pravoslavnim vrednostima. U ovakvim uslovima ukazala bi se jedinstvena prilika da se u skladu sa državotvornom vizijom V. V. Putina, koja je jasno iskazana u obraćanju članovima Saveta Federacije i poslanicima Dume od 12. decembra 2013. godine, na površinu javnog života izvuku najbolji potincijali ruskog društva, oslobođenog od tutorstva okoštalih partijskih struktura.4) Dubinski uvidi L. Tihomirova pokazuju da se neprijatelj ruske državnosti uvek koristio birokratskim strukturama koje su stajale između centralne vlasti, oličene nekada u caru, a danas u predsedniku kao izrazu narodne suverenosti, i ruskog društva. S druge strane, nemoć i izdaja Janukovičevih struktura pokazuju neophodnost da se Rusija u region oslanja na nacionalno svesne Ruse.
Rusima je danas potrebno, ponovićemo reči grofa Leontjeva s kraja devetnaestog veka, „da strasno teže duhovnoj, misaonoj i životnoj samobitnosti. I onda će ostali Sloveni vremenom poći našim stopama”.5) Samo vraćanjem autentičnim vrednostima pravoslavne duhovnosti, Rusi bi se suštinski odvojili od Zapada, kome su kulturna „modernizacija” i „reformisanje” oduvek bili najopasniji i najuspešniji vidovi specijalnog rata za kolonizaciju drugih naroda. Jer, kako primećuje L. Tihomirov, što se „ruska nacionalna ideja manje ispoljava, ostajući u knjigama, a ne projavljujući se u stvarnosti, to se snažnije i smelije razvijaju evropojske i revolucionarne ideje”.6)
Nad na svetim obalama Dnjepra, koje su se iznova našle na meti zapadnih krstaša, odjekuju zavetne reči svetog Jovana Šangajskog – ruskog i srpskog: „Ustani, ustani, Rusijo, ti koja si iz ruke Gospoda ispila čašu gneva Njegovog! Kada se svrše patnje tvoje, istina tvoja poći s tobom i slava Gospodnja će te pratiti. Doći će narodi privučeni tvojom svetlošću, i carevi – na svetilo koje izlazi nad tobom. Tad podigni svoj pogled i osvrni se i videćeš gde sa zapada dolaze ti, i sa severa, i s mora, i s istoka, čeda tvoja koja u tebi blagosiljaju Hrista zauvek”.7)
_________
Napomene:
1) M. Nazarov, Smisao ruske ideje, u Čuvajte se da vas ko ne prevari: pravoslavlje na međi vekova, priredili V. Dimitrijević i J. Srbulj, Beograd, 2007, str. 565-573;
2) O. Četverikova, Avgust 1914: da li je moguć povratni hod ruske istorije (drugi deo), http://srb.fondsk.ru/news/2012/08/07/avgust-1914.-da-li-ie-moguh-povratni-hod-ruske-istoriie-drugi-deo.html; Rossiя budet vvergnuta v besprosvetnuю anarhiю, ishod kotoroй trudno predvidetь, Zapiska Petra Nikolaeviča Durnovo Imperatoru Nikolaю II http://rusk.ru/st.php?idar=105228
3) J. Guskova, Spoljna uloga Rusije na Balkanu: istorijsko ispitivanje, u Balkanski putevi i sumanuto bespuće, Beograd, 2013, str. 296-297;
4) http://www.kremlin.ru/news/19825
5) K. Leontjev, Istok, Rusija i slovenstvo, Beograd, 1999, str. 190;
6) L. Tihomirov, Monarhičeskaя gosudarstvennost, Čast tretья, gl. XLVI, Moskva, 1905, str. 235;
7) Poslednja vremena Drugi dolazak Hristov, priredili V. Dimitrijević i J. Srbulj, Beograd, 1998, str. 252.
Izvor Fond strateške kulture, 01. 03. 2014.
