PETAR KUREČIĆ
Ako je to moguće postići bez rata, možda bi podela zemlje bila najsrećnije rešenje za Ukrajinu
Ukrajinska kriza iz dana u dan donosi nove razvoje koji menjaju mentalnu mapu o ovoj krizi, a percepcija same krize dijametralno je suprotna u prozapadno orijentisanim medijima i onima koji zadržavaju objektivnost i kritički pristup.
Nešto što je počelo kao reakcija na odustajanje od sporazuma sa Evropskom unijom, jer je predsednik Ukrajine Janukovič procenio da saradnja sa Rusijom Ukrajini može da donese veće finansijske gubitke i veću sigurnost opskrbe energentima, nastavilo se svrgavanjem tog istog predsednika i uspostavljanjem nove vlade u Kijevu u atmosferi pobune i nadolazećeg sukoba.
Ne iznoseći hronologiju čitavog sukoba, bitno je podsetiti na nekoliko najvažnijih činjenica koje se u zapadnim i prozapadno orijentisanim medijima neprekidno prećutkuju ili im se ne daje gotovo nikakva važnost:
1. Janukovič je legitimno izabrani predsednik Ukrajine, koji je na izborima 2010. g. dobio više glasova od Julije Timošenko, izborne gubitnice. Izbore su pratili strani posmatrači;
2. Janukovič je pristao na prevremene izbore do kraja ove godine sporazumom koji je potpisao u prisustvu ministara inostranih poslova Poljske, Nemačke i Francuske;
3. Pošto je Janukovič potpisao sporazum, kako bi se prekinulo daljnje nasilje, demonstranti i oni koji su potpisali sporazum s druge strane izigrali su taj isti sporazum i zauzeli državne objekte. U takvim okolnostima Parlament opoziva predsednika, podiže optužnicu protiv njega i drugih visokih funkcionera i postavlja privremenog predsednika te raspisuje izbore. Ukida se položaj ruskog jezika kakav je bio dotad iako je većina stanovništva Ukrajine prvenstveno rusofona;
4. Sledi mobilizacija proruski orijentisanog stanovništva na Krimu, ruska diplomatska ofenziva i zauzimanje Krima, koji je de facto gotovo u ruskim rukama, što olakšava činjenica da gotovo 60 odsto stanovništva čine etnički Rusi.
RUSIJA JE U PREDNOSTI
Strateška konstelacija snaga i uopšte geostrateški odnosi kad je u pitanju Ukrajina, Rusiji daju veliku prednost nad zapadnim silama. Prvo, kriza se događa na granicama Rusije, kojoj je Ukrajina susedna država. Prostori Ukrajine koji su proruski orijentisani i koji su velikom većinom podržali Janukoviča na poslednjim predsedničkim izborima većinom graniče sa Rusijom. Drugo, kad je sam položaj i strateški kontekst poluostrva Krim u pitanju, Rusija je opet u prednosti zbog većinskog ruskog stanovništva i velike pomorske baze, koju ima u Sevastopolju.
Poluostrvo je, obzirom na mnogo veću snagu i bolju opremljenost ruske vojske od ukrajinske, daleko lakše braniti nego zauzeti jednom kad se na istom uspostavi kontrola. Upravo zato je prva ruska akcija počela na Krimu, zbog strateške važnosti Krima za Rusiju i zbog prednosti koju će ostvariti zauzimanjem poluostrva. Osim toga, na Krimu će otpor sigurno biti najmanji ili gotovo nikakav, što se potvrđuje svakodnevno.
Kad je u pitanju istočna polovina Ukrajine, ne treba zanemariti činjenicu da su gotovo svi prostori istočno i jugoistočno od reke Dnjepar, ali i svi prostori uz crnomorsku obalu Ukrajine, i istočno i zapadno od Dnjepra, na predsedničkim izborima 2010. g. dali više glasova Janukoviču. Stanovništvo, koje je etnički pretežno ukrajinskog, a ne ruskog porekla (iako je ruska manjina značajna) je prvenstveno rusofono.
Ono što izgleda kao početak prema efektivnoj kontroli Rusije ili proruski orijentisanih vlasti koje su i dosad vladale ovim delovima Ukrajine, a bez vojne intervencije Rusije, u istočnim i jugoistočnim delovima Ukrajine, u gradovima Donjecku, Harkovu, Mariupolju, Meritopolju, Simferopolju (glavni grad autonomne republike Krim) i Odesi, najvažnijoj ukrajinskoj luci, pokazuje da se ovo događa kao reakcija na događaje u Kijevu i na formiranje nove vlade, koja je uspostavljena bez izbora i izbornog legitimiteta, pod pritiskom ulice i izigravanjem sporazuma potpisanog 21. februara.
MEŠANjE SAD JE NORMALNO
Međutim, ovi događaji u zapadnim i prozapadnim medijima neće biti prikazani kao spontana volja naroda i kao odabir puta kojim većina naroda (od kojeg većina nisu Rusi, nego Ukrajinci!, osim na Krimu) ovih prostora želi ići, nego kao rusko uplitanje u unutrašnje stvari Ukrajine. Iako ovi događaji prolaze sa manje nasilja i teku mnogo spontanije nego oni u Kijevu. Istovremeno, neprekidno mešanje pojedinih europskih država, NATO i SAD u unutrašnje stvari Ukrajine se prikazuje kao nešto sasvim normalno. Pa čak i kad se vlast uspostavi izigravanjem sporazuma između vlasti i tadašnje opozicije, potpisanog u prisustvu trojice šefova diplomatije članica Evropske unije.
Nemoguće je pronaći i viđenje stanovništva iz proruski orijentisanog dela Ukrajine i odgovore zašto oni žele tešnje veze Ukrajine s Rusijom iako je to stanovništvo izabralo predsednika države na poslednjim predsedničkim izborima. Možda su svesni ekonomskih odnosa Ukrajine i Rusije i ukrajinske zavisnosti od energenata iz Rusije, a Evropska unija dosad nije ponudila nikakvu alternativu, nego je i sama u velikoj meri zavisna od energenata iz Rusije. Da li se iko zapitao da li stanovnici istočnog i jugoistočnog dela Ukrajine žele da živje u državi koja neće moći da plaća dugove za ruski gas i kojoj bi moglo biti zatvoreno rusko tržište, na kojem realno može plasirati većinu proizvoda u izvoz, od koga zavisi dobar deo radnih mesta u ovim delovima Ukrajine?
Geostrateški gledano, Zapad, predvođen SAD i EU, nema mnogo izbora. Osim diplomatskih i ekonomskih instrumenata, vojna opcija nije realna. O upotrebi nuklearnog oružja niko ne razmišlja, a ovo nije bila realna opcija političara (što se za generale ipak ne bi moglo reći) čak ni u najvećem delu hladnog rata. SAD su zauzete prisustvom u njima vitalnom regionu Bliskog Istoka i svojim unutrašnjim problemima. Ući u sukob sa ruskim vojnim snagama bilo bi izuzetno rizično. Evropske članice NATO su preslabe, nemaju dovoljno snaga za brzo razmeštanje, a osim toga, ni u njima niko ne pomišlja na vojnu intervenciju jer su u dobroj meri u ekonomski lošoj poziciji i zavisne od energeanta iz Rusije.
Takođe, ne treba zanemariti činjenicu da Ukrajina nije članica NATO i da se ne može pozvati na član 5. Severnoatlantskog sporazuma, koji predviđa institut zajedničke odbrane i pomoći u slučaju napada na jednu od članica. Zapravo, događaji u Ukrajini u dobroj meri podsećaju na situaciju iz 2008. g., kad je Gruzija započela vojnu intervenciju protiv vlasti u autonomnim oblastima Abhaziji i Južnoj Osetiji, koja je izazvala ruski odgovor. Osim oštre retorike, Zapad nije preduzeo baš ništa.
NAJBOLjE REŠENjE
Sa ruske strane, glavna dilema nije da li biti uključen nego u kojoj meri biti uključen i kada se uključiti sa kojim sredstvima. Ruska strana zasad ispravno procenjuje da je mnogo bolje i sigurnije pružiti logističku pomoć stanovništvu i snagama koje su joj lojalne na Krimu i na istoku i jugoistoku Ukrajine nego se neposredno umešati i narušiti teritorijalni integritet Ukrajine.
Za Rusiju je daleko bolje da pomogne uspostavljanje efektivne kontrole sebi odanih struktura političke vlasti i oružanih snaga u delovima Ukrajine koji su proruski orijentisani. Tako bi ovaj razvoj događaja za Rusiju mogao da bude povoljan u smislu da bi se u delovima Ukrajine koji su proruski orijentisani formirala jedna politička vlast, koja bi bila za bliske veze sa Rusijom i ostvarivala ih, a zapadna polovina Ukrajine bi imala drugu vlast. Bila bi to de facto podela iako bi Ukrajina de iure postojala kao država na papiru u svojim međunarodno priznatim granicama.
Druga opcija uključuje navedenu prvu opciju uz napomenu da bi Rusija radila sve da ekonomski iscrpe ionako već potpuno iscrpljenu Ukrajinu (prvenstveno zapadni deo) te da vrati čitavu Ukrajinu pod svoju sferu utjecaja, istovremeno pomažući istočni sebi naklonjeni deo Ukrajine. Ovde bi dakako bila izuzetno važna uloga EU, MMF, Svetske banke, koji bi, ako im je zaista stalo da Ukrajinu (ili bar zapadni deo) vežu uz sebe, trebali da pruže finansijsku pomoć na bar jednakom nivou kao što bi sebi naklonjenom delu pružala Rusija.
U ovom trenutku, nemoguće je zamisliti da bi Ukrajina mogla zaista da funkcioniše i razvija se kao jedinstvena država, tj. da bi njena jedinstvenost mogla biti samo formalna.
Vreme je da se zapitamo – pošto Ukrajinu od uspostavljanja nezavisnosti 1991. neprekidno prati izrazita podela na proevropski i proruski dio, koja se preslikava na svim dosad održanim izborima jer stanovništvo u velikoj meri ne glasa za stranke i kandidate, nego za opcije (prozapadna, proevropska ili proruska) – nije li Hantington u svom delu Sukob civilizacija i preustrojavanje svetskog poretka bio u pravu? Naime, Hantington je liniju koja deli dve civilizacije, onu zapadnog i onu istočnog hrišćanstva, postavio upravo na liniju podele koja se sad vidi u Ukrajini. Ne bi li za stanovništvo Ukrajine bilo daleko bolje da svaka polovina države krene svojim putem, onim kojim želi? Ako je to moguće postići bez rata, možda bi to bilo najsrećnije rešenje za Ukrajinu.
