VLADIMIR DIMIRIJEVIĆ
Snežana Milković, unuka patrijarhove sestre Agice, sabrala je svoja sećanja u knjigu Moj deda patrijarh Pavle
Ove 2014. godine navršava se vek od rođenja i pola decenije od upokojenja patrijaha srbskog Pavla, „podvižnika naših gorkih dana“ (izraz oca Justina Popovića). To je svakako povod da se podsetimo njegove ličnosti i dela. Knjiga o kojoj ćemo napisati neku reč pravi je povod za sećanje. Snežana Milković, unuka omiljene sestre patrijarha Pavla Agice, sabrala je svoja sećanja u knjigu Moj deda patrijarh Pavle (Prosveta, Beograd, 2013). Sećanja su svetla, čista, pouzdana, dokaz istinske hrišćanske i rodbinske ljubavi.
VRLINA SKROMNOSTI
Pre svega, saznajemo da je patrijarh Pavle svagda bio čovek krajnje skromnosti. Nikada se nije ni hvalio svojim uspesima niti se žalio na svoje nevolje. Kada se sestra Agica jednom naljutila i pitala ga zašto oni, kao njegovi najbliži, saznaju sve poslednji, on ih je uputio da pročitaju Rasuđivanje iz Prologa Vladike Nikolaja, odrednicu za 9. mart, u kojoj je jasno stajalo da zli duhovi pokradu svu blagodat od onih koji se hvale svojim delima jer su, po reči avve Isaije, Bogu prijatne one vrline koje se vrše u tajnosti. Jednom je neki patrijaršijski službenik Snežani Milković rekao da pazi šta priča, pošto ga je patrijarh pitao – ko li ga to cinkari (bilo je to posle objavljivanja činjenice da on samom sebi pravi cipele,koju je srbski prvojerarh krio).
Zbog toga, njegova unuka ga je pitala da li može da zapisuje činjenice koje čuje od njega. On je odgovorio: “Nemoj da ispadne da veličaš patrijarha“, na šta mu je ona rekla da neće pisati o njemu kao o patrijarhu, nego kao o „Deda Popi“, kako ga je zvala i znala od detinjstva. Patrijarh se posredno složio, istakavši da treba zapisivati jer se mi pogrešno uzdamo u svoje pamćenje, a suštinski zaboravljamo. Žalio je što on sam nije zapisivao pouke oca Makarija Jovanjskog, od koga je mnogo naučio. Sebe nikad nije želeo da brani, ali je, kad bi počeli napadi na njegovu patrijarašku delatnost, govorio: „Moram da branim patrijarha“.
USPOMENE IZ DETINjSTVA
Prve uspomene Snežane Milković potiču iz njenog detinjstva. Vladiku raško-prizrenskog Pavla zvala je „Deda Popa“. Ona je s porodicom živela u Madridskoj ulici, na periferiji tadašnjeg Beograda, a vladika Pavle je u goste dolazio iznenada jer nije imao čime da se najavi (telefona tih pedesetih godina u Beogradu još nije bilo). U svojoj crnoj đačkoj torbi uvek bi doneo poneki dar za ukućane – bombone, jabuke, dunje – ali svakom je davao po jednu s komentarom: “Da se ne prejedete“. Sestra njegova Agica, radosna što joj je brat došao, žurila bi da ga posluži, pošto je on kratko ostajao. Ako ne požuri, on samo ustane i kaže: “Eto dođoh da vidim kako ste, a sad moram da požurim“. Agica se uvek brinula da njen brat malo jede i da će se zbog toga razboleti. Kad je naročito nastojavala na tome da vladika uzme hrane više od za sebe uobičajenog, on bi se nasmejao i rekao: “Bolje mi je da te poslušam nego da se sa tobom svađam!“ Snežana Milković se seća da su uvek pred njom razgovarali o svemu i nikad je nisu slali u drugu sobu, što je njoj veoma odgovaralo, jer nije volela da je neko smatra „kućnim ljubimcem“ koji ništa ne razume (kako se odrasli često odnose prema deci).
Vladika Pavle je svojoj sestri slao dopisnice iz Prizrena i sa drugih strana, javljajući o svemu precizno i sažeto. Uvek ju je prvo obaveštavao o zdravlju jer je znao da Agicu to najviše i brine. Sestra mu je u Prizren redovno slala kutije s kolačima, na čemu je on bio iskreno blagodaran.
KO MOŽE DA NAS PONIZI, A KO NE?
Život sveštenog lica u doba komunizma nije bio nimalo lak. Jednom prilikom Agica se sa svojim bratom iz grada vratila sva uznemirena, jer se jedna devojka uhvatila za dugme i rekla: “Pop, baksuz!“ Razljućena, sestra je devojci odbrusila: “Sram te bilo, ti si baksuz“; htela je da trči za njom i još nešto joj kaže, ali ju je vladika Pavle zaustavio. Uvek je govorio da čoveka ne može niko da ponizi osim on samoga sebe. Kasnije, kad je njegova unuka u izvesnoj TV emisiji gledela sveštenika koji je za patrijarha rekao da on nije bio za smenu Miloševića jer je s njegovim ocem išao u školu, uznemirala se i tražila od „Deda Pope“ da „interveniše“. On joj je odgovorio primerom iz romana Helga, u kome jedna služavka ostane u drugom stanju sa svojim gazdom, koji odbije da prizna dete. Kad su došli na sud, gazda krene da se ne Bibliju zakune da nije otac deteta, a Helga ga zaustavi i kaže da se ne kune i da neće tražiti da prizna očinstvo jer ne želi da dete ima oca koji je dušu izgubio: “O tom se radi, da dušu ne izgubimo“. Ipak, patrijarh je ovog sveštenika kasnije pozvao na razgovor, i – nije ga kaznio. Bio je obazriv. Kada mu se unuka žalila na nekog sveštenika koji je na izvesnoj svadbi pričao stvari koje nisu dolikovale njegovom činu, patrijarh ju je pitao da li o tome želi da svedoči na crkvenom sudu. Ona je odbila, a on ju je poučio: “E, onda ćuti! Ako nekoga raspope, više ne možeda bude sveštenik, može mrtve da oživljava, ali više nikada neće biti sveštenik“.
KAKO PAZITI NA MLADU BILjKU?
Snežana je redovno išla na veronauku i recitovala o Svetom Savi, bivajući odličan đak, na šta je baka Agica bila ponosna, i o tome govorila svom bratu. Vladika Pavle nije padao u euforiju i govorio „bravo!“, nego je smerno i odmereno poučavao: “Razume se da činimo ono što možemo i da se trudimo da uvek budemo još bolji. Ako činiš mnogo, a mogo bi više, loše ti se piše. Ako činiš malo, a ne možeš više, dobro ti se piše“. Unuka vladike Pavla ističe da on nikad nije bio čovek koji s decom vodi stereotipne razgovore: uvažavao je njenu ličnost, i veoma je poučavao. Kada bi baka Agica upitala brata šta joj to toliko priča, on bi odgovarao, kao pravi sejač reči Božje: “Mlada je, k’o velim, zapamtiće nešto“. Govorio je: “Naše je da posadimo biljku, da je okopavamo i zalivamo da bi rasla. Ako smo nestrpljivi, pa je povučemo da brže raste, neće brže rasti, samo ćemo je iščupati.“
PATRIJARH I LEPA KNjIŽEVNOST
Vladika Pavle je mnogo čitao. Naročito je voleo Jadnike Viktora Igoa, koje je nosio u svojoj torbi i stalno, iznova, pročitavao. Jednom mu je Snažana, koja je i sama pročitala roman čuvenog Francuza, pričala o moralnom podvigu biskupa Bjenvenija, koji nije prijavio da mu je Žan Valžan ukrao svećnjak i tako bivšeg robijaša spasao od hapšenja i dao mu novu šansu za pokajanje. Vladika Pavle je odgovorio: “To se od njega i očekivalo. Ali shvataš li šta je uradio Žan Valžan? Odrekao se bogatstva i ugleda koje je teško stekao ne mogavši da podnese da neko strada umesto njega!“
KAKO STEĆI SMIRENjE?
Najvažnije čemu je vladika učio bilo je smirenje – smerno, a ne pasivno, prihvatanje okolnosti u kojima smo se našli i postupanje u skladu s tim. U doba hiperinflacije 1993, kada je primila platu za koju nije moglo da se kupi ni kilo luka, i u gradskom prevozu doživela traumu – vozač je zatvorio vrata, i vrata su joj povukla kosu – Snežana je po dolasku kući, u kojoj je zatekla „Deda Popu“ i baku Agicu, počela da kuka i žali se na užasno vreme u kome živimo. Posle svega, rekla je patrijarhu: “E, sad mi kaži kako da budem smirena?“ Njegov odgovor bio je jednostavan: “Vežbaj!“ Ona mu je tada rekla da bi mu pokazala kako je nemoguće ostati smiren u doba kad je gradski prevoz u haosu, da trolejbus broj 2, kojim bi trebalo da stigne do Studentskog trga i vrati se u Patrijaršiju, ide samo do Slavije, na šta je patrijarh sa osmehom odgovorio: “To mi je mnogo bliže nego odavde“. Na kraju joj je rekao da svaki čovek ima i mora imati trenutke malodušja. Ispriča joj kako je jednom išao u neki manastir po ogromnoj kiši. Noge su mu upadale do članaka u blato. Kad se umorio, zavapio je: “Bože, da li ja to idem u kafanu?“ Pa ipak, „kad to prođe, shvatimo da su smirenost i strpljenje mnogo bolji saveznici u sličnim prilikama“.
PATRIJARH SA JEDNOM MANTIJOM
Kada je vladika Pavle izabran za patrijarha, njegova sestra Agica se mnogo zabrinula, plašeći se za njegovo krhko zdravlje i verujući da on više neće imati vremena da joj dolazi u goste. On je došao vidno zabrinut i ostao da sa sestrom nasamo popriča, posle čega se ona smirila, a šaljivi ton se vratio u njihove razgovore jer je patrijarh i dalje imao vremena da je posećuje. Nekad bi svratio na nekoliko minuta samo da vidi svoju rodbinu, a onda bi se žurno vraćao gradskim prevozom jer je odbijao da ga voze (osim u retkim prilikama, kad vidi da je njegovima baš mnogo stalo do toga). Ostao je skroman kakav je i bio. Agica se šalila: “Kakav si ti patrijarh, imaš samo jednu mantiju!“ On bi joj rekao: “Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“ Kad je Snežanina majka Draginja umrla u šezdesetoj godini života, patrijarh je stigao pre sudskog lekara da očita molitvu za upokojene i odmah krenuo da se vrati peške. Unuka ga je molila da ga poveze jer bi Draginja to želela, a patrijarh je odgovorio: “Baš zbog nje idem peške!“
Kad god je čekao trolejbus, ljudi su se nudili da ga povezu. On bi im duhovito odgovarao: “Čuvam dobru volju za drugi put“; ili: „Lakše mi je autobusom, ne moram da se saginjem kad ulazim“. Neki su mu davali sitan metalni novac, moleći ga da za njih upali sveću i Bogu se pomoli, što patrijarh nikad nije odbijao. Ponašao se skromno sa velikim razumevanjem za svakog.
O MLADIMA I NjIHOVIM OBIČAJIMA
Baka Agica je mnogo volela svoju Snežanu, i trudila se da ona bude savršena. Smetalo joj je što, umesto suknje, ona, kao pobožna devojka, često nosi farmerke. Jednom je rekla: “Brate, šta da radim, Snežana nosi farmerke?“ On je upita: “A šta nose njeni vršnjaci?“ Baka reče: “Pa isto farmerke.“ „Deda Popa“ postavi još jedno pitanje: “A šta bi ti da ona nosi?“ i tako zaključi razgovor.
O POMOĆI
Uvek je bio spreman da pomogne, ali hrišćanski odlučno, bez sentimentalnosti. Kad ga je Snežana pitala da nekoj bolesnoj devojci nabavi lek, on joj je rekao: “Tvoje je da pitaš, a ja ću da odlučim šta ću s tim!“ Posle nekoliko dana, lek je doneo.
Kada se u 46. godini života sama Snežana razbolela i bila 39. na listi čekanja za operaciju, pitala ga je da joj pomogne oko ubrzanja poziva. On to nije učinio: “Bila sam očajna. Sad, kad o tome razmiišljam, shvatam da je to značilo – Pavle ne može da ti pomogne, a Patrijarh mora da vodi računa o svom ugledu i ne može da se bavi ‘vezama’. Ako bi intervenisao, na rang listi iza mene ne bi ostali samo oni koji su se ugurali preko veze već i oni koji su kao ja strpljivo čekali. Zar ne bismo onda bili isti kao ovi prvi?“ Međutim, posle razgovora s patrijarhom, lečenje i oporavak Snežana Milković išli su lako, kao na krilima. Ona je operisana i ozdravila je. Ipak, sećanje na činjenicu da joj u teškim trenucima „Deda Popa“ nije pomogao mučilo ju je. Dok je patrijarh ležao u bolnici, gospođa Milosava, koja je kod njega redovno išla na liturgije (u patrijašijskoj kapeli Svetog Simeona on je služio svakog jutra u šest sati), rekla joj je: “Svjatješi te je često pominjao. Govorio je da je njegova Snežana imala sve same petice. A kada si se razbolela, posle liturgije, kada bi svi otišli, rekao bi mi: -Ostani da se pomolimo za Snežanu“. Snežana je na putu kući plakala, shvatajući koliko je njen „Deda Popa“ mislio na nju iako je u prvi mah izgledalo da neće da joj pomogne, intervenišući kod ljudi za bržu operaciju. On je „intervenisao“ kod Boga. Nije ga brinulo što ona to ne zna – Gospod je znao.
BOŽIĆNE POSETE
Patrijarh je redovno dolazio svojoj sestri i njenim ukućanima za Božić. Stiže oko 11 sati, sam se raspremi, okači svoju pelerinu. Nikom to ne dozvoljava, rekavši: “To bi značilo – ja sam glavni, svi treba da trčkaju oko mene!“ Zatim su svi pevali božićnji tropar i ručali uz lagan razgovor: “Deda Pavle je počinjao i završavao ručak koricom hleba. Tanjir, i onaj od kolača, vrlo pažljivo bi obrisao hlebom, a onda uredno pokupio mrvice oko tanjira, da, poslednje, jer kaže da princip nebacanja hrane mora da se poštuje, kao i svi ostali usvojeni principi, do kraja“. Pri čemu, naravno, treba biti trezven: kao kad je u Crkvi pitanje akrivije i ikonomije, doslednog sprovođenja kanona i snishođenja radi spasenja duše.
Patrijarh se radovao porodičnoj prazničnoj trpezi, ali je isticao da ne živimo da bismo jeli, nego jedemo da bismo živeli, pri čemu od jedne banane može da se živi trinaest dana, na šta mu je unuka na opšte veselje rekla da bi mogla da pojede trinaest banana za dan. Kad se žalila da stalno drži dijete i ne može da smrša, on joj je govorio: “Jedi još manje!“
Za Božić je ostajao do četiri popodne, a onda bi žurio da ne zakasni na večernju službu. Tada bi dozvoljavao da ga rođaci povezu, šaleći se dok vezuje sigurnosni pojas: “Ja znam psihologiju milicionera! Kad vide ovu sedu bradu reći će – hajde da ovom naplatimo kaznu dok još ima vremena“.
O NEGRAMZIVOSTI
Patrijarh je uvek isticao da treba biti skroman, pričajući legendu o siromahu i Svetom Savi. Siromah je ugostio Svetog Savu, ali mu kuća izgori u požaru. Onda je on molio sveca da mu da novu kuću. Svetac mu to ispuni, i kaže da će mu ispunjavati i druge potrebe, ako se popenje na jedno brdo i zamoli ga. Apetiti molioca su rasli, pa je tražio redom: zemlju, kola, konja, mesto seoskog starešine, lepšu ženu. I, kad se sasvim obezobrazio, a na predlog svoje žene, zatražio je da Sveti Sava siđe k njemu, a ne da se on penje na brdo. Kad se vratio, imao je šta da vidi: ostala mu je samo stara trošna kućica, a sve drugo nestade.
Patrijarh je živeo u najskromnijim mogućim uslovima: soba u kojoj je spavao sastojala se od jednog kreveta, starinskog ormana, metalnog sefa i stolice. Bila je, kako kaže njegova unuka, nalik na monaške kelije koje su postojale u Sopoćanima i Dečanima. Svojevremeno je, kad je izabran za patrijarha, mislio da živi u patrijaršijskoj vili na Dedinju, u blizini manastira Vavedenja, ali je, po potrebi službe, prešao u Patrijaršiju da ne gubi mnogo vremena ne prevoz. Govorio je: “Ja sam monah, mogu da živim gde treba“. Patrijarh je uvek bio tačan. Dolazio je i odlazio kad treba, ne dozvoljavajući sebi da kasni.
DUHOVNOST I DUHOVITOST
Na pitanja je odgovarao sa puno duha. Kada ga je Snežanin sin Mihailo pitao kako uvek zna šta treba da kaže, odgovorio mu je: “Kad budeš imao devedeset godina kao ja, znaćeš i ti!“
Umeo je da smiri čoveka. Godine 1999, kad se Snežana brinula da li će joj mobilisati sina, patrijarh joj je rekao: “Nemoj toliko da se sekiraš, sirće grize svoju flašu, obolećeš! Prevelika briga isto je što i nebriga!“ U crkvi, posle službe, poučavao je narod: “Nemojte da stojite na sred crkve, to bi značilo: ‘Vidi, Bože, ja sam glavni!’“ Pevajte tiše da se i drugi čuju, nije naš Bog gluv!“
O POROKU PUŠENjA
Svoju unuku, koja je izvesno vreme pušila, poučavao je nenametljivo: “Mnogo je teško osloboditi se ružnih misli i ružnih navika. Eto na primer, najčešći porok – pušenje (…) Nekad su ljudi koji imaju neki porok spuštali pogled, a sad ni toga nema“. Snežana se postidela i spustila pogled. Posle izvesnog vremena, prestala je da puši. Što se pouka tiče, uvek je bio pažljiv praveći uvod u njih. Nekada je pominjao imena svetih, naučnika i pisaca koje je citirao, a nekad je počinjao:“Jedan će da kaže“…
Voleo je da priča kako je otac ateista pitao sina vernika, đaka gimnazije, kako veruje u to da su Otac i Sin jednaki, i da nikad nije bilo da Otac nema Sina, ako je on, njegov otac, po godinama stariji od njega. Gimnazijalac mu odgovori: “Stariji si kao čovek, ali kao otac nisi stariji od mene, jer onog momenta kad sam ja postao sin, ti si postao otac!“
TREZVENOST
Trezveno je procenjivao priče o čudima koje je čuo. Kad se pojavila knjižica nekog što je tvrdio da je povezao kolima Svetog Petra i Svetu Petku, koji su mu se javili u vidu monaha i monahinje, na pitanje da li je to moguće, odgovorio je da je to moguće, ali je pitanje da li je istina. Svedočio je o čudu u crkvi Rođenja Bogorodice kod Kulen Vakufa, kad se antimins na prestolu sam razvijao i savijao za vreme bogosluženja, što nije video samo sveštenik nego i drugi u hramu; pričao je i o onome kad je grom udario u kupolu manastira Dečana, obasjao celu crkvu i ništa nije zapalio, posle čega je vladika Pavle zapovedio sedam dana pokajničkog posta.
SAOSEĆANjE S BLIŽNjIMA
Snežana Milković ga je zaticala i tužnog: “Nečija tužna životna priča potpuno bi zaokupila njegovu pažnju. Saosećao je sa svima, kako sa narodima koji pate, tako i u svakom pojedinačnom slučaju, sa bližnjima čije su muke bile velike, naročito kada su bolesti u pitanju. Ponekad bi nešto od toga podelio sa mnom, ne pominjući imena. Zabrinutog izraza lica i s tugom u glasu rekao bi: “Moj Bogo, kakva nevolja!““
Pričao joj je kako je za vreme šiptarske pobune krenuo kolima u Devič, a s njim je bilo i nekoliko monahinja. Jedan Šiptar ih je zaustavio, tražio mu ličnu kartu, pretio, ali na kraju ih je ipak pustio. „Nisam se bojao za sebe, već za sestre koje su bile sa mnom“, svedočio je patrijarh.
U potonjim godinama morao je popodne da leži i odmara. Govorio je: “Ja sam svoje noge potrošio“. I tada je bio duhovit, vedar i nasmejan, kao kada je unuci rekao da je napunio devedeset godina i da je došlo krajnje vreme da se uozbilji.
POTONjI DANI
Primljen je na Vojnomedicinsku akademiju krajem septembra 2007. Bio je disciplinovan pacijent. Godine 2008. oko Vaskrsa bilo mu je bolje, ali nije hteo da izlazi, da mu ne pozli, pa da drugi imaju muka i okapanja oko njega dok ga u bolnicu vrate. Za smrt je bio spreman. Snežana se sećala da je, kad mu je umrla sestra Agica, patrijarh rekao: “Hvala Gospodu da je otišla pre mene!“ Jer znao je koliki bi njen bol bio da je dočekala da on umre pre nje. Na opelu je, pomalo drhtavim glasom, rekao: “Pozdravi tetka Senku i baba Dragu!“
Kad je u bolnici bio dobrog zdravstvenog stanja, na pitanje kako mu je odgovarao je: “Ne bi bilo zgoreg da je malo bolje!“; ili: „Osećam se baš onako kako se oseća čovek mojih godina!“
Sa ovog sveta otišao je kako je i živeo – tiho, smireno, smerno. Iza njega je ostao svetao trag, koji se vidi i iz zapisa njegove unuke.
