DUŠAN ZUPAN: TESLA I ZDRAV RAZUM

Znatno duža je lista onih drugih protivnika Tesline sahrane, koji bi nekako progutali samu...

Znatno duža je lista onih drugih protivnika Tesline sahrane, koji bi nekako progutali samu sahranu, ali da bude bez crkve i verskih simbola

Kada je Društvo „Sveti Sava” pre dve i po godine obnovilo zahteve za sahranu Nikole Tesle, rukovodilo se nadom da će to biti poduhvat koji će ujediniti srpski narod, odavno već podeljen po raznim šavovima i temama. Tada smo smatrali, a i sada to mislimo, da niko pri čistom i zdravom razumu ne može biti protiv toga da se sahrani ljudsko biće, bez obzira na njegovu veru, status u društvu i moguće suprotne želje njegovih bližnjih.

Ispostavilo se, međutim, i tada a i sada, kada je odluka o sahrani Teslinih posmrtnih ostataka doneta, da ima onih koji se, autistički i uporno, drže nekih svojih pravila i opcija, falsifikujući iz neznanja ili namerno mnoge osnovne činjenice iz Teslinog života i smrti.

Pri tom, deo protivnika Tesline sahrane osporava uopšte mogućnost da on bude sahranjen, a deo njih je protiv toga da naš najveći naučnik bude sahranjen u okrilju SPC, u porti Hrama Svetog Save. Zajedničko im je to što prisvajaju sebi pravo da pouzdano znaju šta je Tesla želeo, u šta je verovao i čiji je bio.

Prvi kao argument najčešće navode da Teslu valja ostaviti tamo gde je i dosad bio. U muzeju. Da li je to bila Teslina želja? Nije. Da li je to bila želja njegovih daljih rođaka? Nema dokaza. Da li se u savremeno doba, danas ali i u vreme Tesline smrti, može poštovati želja i bliže i dalje rodbine da pokojnik ne bude sahranjen? To nije zamislivo. Da li će sahranom Teslinih posmrtnih ostataka u pozlaćenoj kugli biti okrnjen naučni, popularni, pa i emotivni značaj bogate zbirke muzejskih eksponata? Definitivno neće! Pa koji je onda još razlog protiv sahrane Teslinog pepela koji je u muzej dospeo 1957. godine, u poznato vreme komunističke borbe protiv crkve. Nema objektivnih argumenata, osim ako ne uđemo u nesigurnu zonu istraživanja partikularnih interesa i ideološkog zastranjivanja.

Znatno duža je lista onih drugih protivnika Tesline sahrane, koji bi nekako progutali samu sahranu, ali da bude bez crkve i verskih simbola. Ta grupa se i sama deli na dva dela: one koji su protiv religije, kao takve i na one koji su (samo) protiv pravoslavlja. Prvi kažu da „religija i nauka nikad nisu išle zajedno”. Nonsens koji se delimično odnosi na mračni srednji vek, a delimično na nešto novije komunističko doba.

Globalno gledano, velika većina naučnika savremenog doba pripadala je (i pripada) nekoj od svetskih religija, a svetske religije su, opet, u skladu sa razvojem nauke, neke više neke manje, znatno evoluirale i prilagodile svoje poglede realnostima. Znači, otpada isključivi argument o nespojivosti odnosa crkve i nauke.

Pošto je gornji univerzalni „argument” nemoguće dokazati, tvrdi se da Tesla nije bio vernik. Da je to relevantan iskaz, jedan ozbiljan procenat svetskog stanovništva koji su ateisti ili agnostici, ležao bi kremiran ili ne, po vitrinama, izlozima i drugim spremištima koji nisu groblja. Zdrav razum nam kaže, naime, da se sahranjuju i oni koji nisu vernici.

Da li je Tesla zaista bio vernik? Da pođemo od najneverovatnijih tvrdnji: da je bio budista, pripadnik neke druge, posebne religije ili sekte. Najveći srpski naučnik je bio čovek vrlo svestranih znanja i interesovanja. Da li se iz toga što je u nekim svetskim religijama pronašao nešto dobro i zanimljivo, nešto što ga je privuklo i što je pozitivno komentarisao, odmah i automatski znači da je promenio veru? Da li dobar vernik jedne, mora i treba da nipodaštava ili ignoriše ostale religije?

Tesla, sin pravoslavnog sveštenika iz Smiljana (Lika, Austrija),do smrti je ostao pravoslavac, tražeći da bude sahranjen po pravoslavnom obredu, uz zvuke pesme „Tamo daleko”. To su činjenice koje su zapisane i koje se mogu naći i u njegovom muzeju u Beogradu. U istom muzeju su pohranjeni i podaci iz američke štampe da je novembra 1938. godine bio kum na osvećenju Hrama Svetog Save u Geriju (Čikago). Tesla je hramu dao ime Svetog Save. Da li bi to uradio neko ko nije vernik i pravoslavac?

Danas mnogi prisvajaju pravo da „pouzdano znaju” šta je Tesla želeo, u šta je verovao i čiji je bio. Tako kažu da nije dostojan da bude sahranjen u okrilju crkve, jer je kremiran. Ono što se previđa, a o čemu takođe postoji verodostojni dokazi, zapisi, jeste da je kremiran pošto je prethodno bio sahranjen po pravoslavnom običaju, pa onda ekshumiran! Njegov rođak Sava Kosanović je to uradio najverovatnije da bi pojednostavio administrativnu proceduru i izbegao veće finansijske troškove prilikom slanja Teslinih posmrtnih ostataka iz Amerike u Beograd. Srpska pravoslavna crkva koja uistinu ima rezerve prema kremaciji pokojnika, s pravom je prihvatila i razumela da se ovde radi o posebnom slučaju i sticaju okolnosti, a nikako ne o želji ili stavu pokojnika, pogotovu ne o tome da postane muzejski eksponat.

Nikola Tesla je jedno od najvećih imena koje je ikada izrodio srpski narod i samim tim je stekao pravo da počiva u hramu najvećeg srpskog sveca. Kao što su Vuk Karadžić i Dositej Obradović sahranjeni u porti beogradske Saborne crkve, tako je normalno da Tesla svoj mir nađe u Svetosavskom hramu.

Teslinom sahranom u porti Hrama Svetog Save i podizanjem spomenika srpski narod će odužiti veliki dug prema velikoj ličnosti. U ovo vreme to može da znači i više od pukog civilizacijskog i hrišćanskog čina. Značiće da se prave stvari rade na pravi, normalan način. Za početak našeg ozdravljenja i to je dovoljno.

Predsednik Društva „Sveti Sava”

Izvor Politika, 04. 03. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u