I kao što se diktatori brzo okruže ljudima koji im samo povlađuju, i velesile imaju manje koristi nego štete od klimoglavaca
„Svi znamo koliko je važno da poštujemo suverenitet zemalja koje nam ni na koji način ne prete. Možda bismo mogli da nagovorimo gospodu Džordža Buša i Tonija Blera da otputuju u Kremlj, kao specijalni izaslanici Ujedinjenih nacija, i da to potanko objasne gospodinu Putinu.”
Ovaj zlobni komentar osvanuo je juče na sajtu „Njujork tajmsa” ispod nepotpisanog redakcijskog uvodnika pod naslovom „Agresija Rusije”. Autor komentara nije branio ruske poteze na Krimu, već se s pravom rugao licemerstvu i dvostrukim aršinima Zapada.
Za to licemerstvo u Srbiji postoji nekoliko miliona eksperata, koji se time nisu bavili na sajtu „Njujork tajmsa”, ali su ga osetili na svojoj koži. Dok slušaju vesti o Krimu, kao da ponovo gledaju kosovsku tragediju.
A anonimni uvodničar vodećeg američkog dnevnika za to vreme kaže da je ruski predsednik svojom „ciničnom eksploatacijom” ukrajinske krize „iskoračio daleko izvan granica civilizovanog ponašanja”.
Daleko izvan „civilizovanog ponašanja”? U poređenju sa čim? Sa nezakonitom invazijom Iraka? Sa vazdušnim napadima kojim njihovi izvođači sami tepaju da su „shock-and awe campaigns”, šokiraj-i-zaprepasti. Ova doktrina primenjena je u Iraku 2003. godine, a njen učinak poređen je sa efektom američkih atomskih bombi na Japan: da se ogromnom silom u startu slomi svaka pomisao protivnika da je otpor moguć.
Necivilizovano? U poređenju sa „dronovima”? U poređenju sa „agent orange”, herbicidom kojim su Amerikanci samo u Južnom Vijetnamu uništili deset miliona hektara obradive zemlje? Ili u poređenju sa osiromašenim uranijumom, kasetnim i napalm bombama, otmicama i mučenjima u trećim zemljama (extraordinary rendition), mučenjem davljenjem (waterboarding)?
U poređenju sa Gvantanamom?
Sve više javnih intelektualaca u SAD glasno negoduje zbog trijumfalizma „pobednika hladnog rata”. Njihovi glasovi teško se probijaju i do liberalnih američkih medija, a redakcijski uvodnik u „Njujork tajmsu” ogledni je primerak upravo tog trijumfalističkog diskursa koji više ne uvažava čak ni neistomišljenike na njihovom frontu.
I američkoj hipersili potrebni su prijatelji i saveznici. I kao što se diktatori brzo okruže ljudima koji im samo povlađuju, i velesile imaju manje koristi nego štete od klimoglavaca.
U izveštaju „Tajmsovog” dopisnika iz Moskve juče sam našla paralelu sa drugim područjima koje je Rusija želela da zadrži unutar sfere svog uticaja, poput Južne Osetije, sve dok tamo „2008. nije izbio rat a Rusi razjurili slabo obučene gruzijske trupe”.
Izbio rat? Pomalo eufemistički opis, zar ne, za pokušaj američkog klijenta u Gruziji da noćnim napadom silovito skrši otpor manjinske regije.
Amerikanci su nas učili da je demokratija kada uvažavaš mišljenje protivnika, ali i kada caru kažeš da je go – ako je go.
Pa makar bio u Vašingtonu, i makar se zaprepastio i šokirao.
Izvor Politika, 04. 03. 2014.
