NIKOLA JOVANOVIĆ: ŠIROM ZATVORENIH OČIJU

Ljudski faktor je poništio sve šanse koje nam je geografija velikodušno ponudila Ako u...

Ljudski faktor je poništio sve šanse koje nam je geografija velikodušno ponudila

Ako u našem društvu o nečemu postoji konsenzus, to je o činjenici da je Srbiji preko potreban iskorak iz matrica po kojima delujemo u poslednjih dvadesetak godina. Prirodno je bilo očekivati da će se ovaj konsenzus o neophodnosti diskontinuiteta pojaviti u toku izborne kampanje u vidu konkretnih i razrađenih predloga stranaka, jer nema prikladnijeg momenta da se obznani promena od situacije u kojoj se traži mandat za vođenje države. Stranke nas u tom pogledu nisu razočarale, tako da smo čuli mnoge korisne i dubokoumne poruke: da je za nešto vreme, da ne treba samo da se radi već da je korisno i da se živi, da su Beograd ljudi, da treba da verujemo u svetlu budućnost i da je, na kraju krajeva, dobro imati viziju. Šalu na stranu, jesu pomenute socijalna pravda, fiskalna disciplina, borba protiv korupcije, ali se nije stekao utisak da je politička elita svesna razmera provalije u kojoj se nalazimo i da ima ideju kako da se iz nje izvučemo.

Pitanje svih pitanja jeste kako aktivirati razvojni potencijal Srbije, to jest valorizovati njen idealan geografski položaj. Naša zemlja se nalazi između Panonske ravnice i Mediterana, između Crnog mora i centralne Evrope, predstavlja takođe koridor između Zapadne Evrope i Turske. Time su se stekli neki od uslovada Srbija bude važno transportno, energetsko i telekomunikaciono čvorište ovog dela sveta. Beograd tako ima potencijal da bude berzanski i finansijski centar Balkana, što je uostalom i bio za vreme SFRJ. Ljudski faktor je, međutim, poništio sve šanse koje nam je geografija velikodušno ponudila. Železnica, ključna za međunarodnu trgovinu, koja treba da predstavlja krvotok privrede, gotovo je u neupotrebljivom stanju: elektricifirano je manje od trećine mreže, a na većini pruga maksimalna dozvoljena brzina je manja od 60 kilometara na čas. Jedna manja stranka, koja se hvali svojim „modernizatorskim” karakterom, uporno insistira na smanjenju ulaganja u železnicu, koja su uzgred u protekloj deceniji bila sedam puta manja nego ulaganja u putnu infrastrukturu. Napuštanjem železnice, Srbija bi se u ekonomskom smislu vratila u 19. vek, što se teško može protumačiti kao modernizatorski zahvat.

Tu se fatalne prepreke za razvoj Srbije ne završavaju. Srce beogradske ekonomije, prostor velike dunavske luke, konvertovan je u zemljište za „luksuzno stambeno naselje”. Umesto da se otčepi ključna trgovinska arterija prestonice i revitalizuje luka, čime bi se Beograd vratio na svetsku ekonomsku mapu i privukao ozbiljne poslovne krugove, planira se izgradnja novih apartmana i tržnih centara. Grad, koji bi mogao da bude balkanski Roterdam, pretvorio se poslednjih godina u centar jeftine zabave i špekulantske stanogradnje.

Još jedna od zabluda koja se forsira u kampanji, a skupo bi koštala poreske obveznike, jeste izgradnja beogradskog metroa. Pored delimičnog rasterećenja gužvi na ulicama, metro će prestonicu i celu Srbiju uvući u spiralu novih ekonomskih problema. Beograd je suviše mali da bi mogao da gradi složene sisteme gradskog saobraćaja kao što je metro. Obim ekonomske aktivnosti, zaposlenosti i gustina stanovanja ne opravdavaju ovakvu investiciju. Umesto toga, jeftinom površinskom gradskom železnicom mogli bi se integrisati svi vidovi transporta i omogućiti efikasan pretovar robe između luke, aerodroma, železnice, kamionskih i kontejnerskih terminala. Ista gradska železnica služila bi u dnevnom režimu za prevoz putnika, a u noćnom za transport robe i gradsko snabdevanje. Takva gradska železnica, uz korišćenje postojeće železničke infrastrukture, ne bi koštala više od jedne jedine linije metroa.

Pored činjenice da u kampanji nismo čuli konkretne predloge za ovakav sveobuhvatan razvoj Srbije, žmuri se pred možda najkobnijim problemom. Svake godine broj stanovnika Srbije je za 60.000 manji. Demografskakrivulja koja je osamdesetih godinaprošlog veka krenula nadole u Vojvodini, a devedesetih se proširila na celu Srbiju, nije prestala da se spušta. Razlozi za ovo su višestruki, od klime nesigurnosti i pesimizma koja se zapatila u društvu, preko odlaska mladih u inostranstvo do zagađenosti životne sredine usled neadekvatne energetske politike (glavni energenti lignit i jalovina). Prema nekim procenama, 2050. godine Srbija će imati samo 5,2 miliona stanovnika. Imajući ovo u vidu, uz činjenicu da ključni materijalni procesi u našoj zemlji ne proizvode dodatu vrednost i to da nisu stvoreni uslovi za snažan ekonomski iskorak, jasno je da je Srbiji neophodan novi plan razvoja i program nacionalne obnove.

Postojeći trendovi su neodrživi. Pred nama je izbor – da se suočimo sa ovim izazovima, otvorimo oči i iznađemo elemente za održivi razvoj ili da se uljuljkujemo u lažnoj stvarnosti koju uporno kreiraju mediji, poluintelektualci i tajkuni.

Programski direktor CIRSD

Izvor Politika, 05. 03. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u