SENKE U OGLEDALU

MILE MILOŠEVIĆ Očigledno je da danas nema političke komunikacije u Srbiji u najelementarnijem smislu...

MILE MILOŠEVIĆ

Očigledno je da danas nema političke komunikacije u Srbiji u najelementarnijem smislu

Rusi su ovih dana svetu pokazali sposobnost sprovođenja složenih operacija bez euforije i kolaterale, a posebno bez svinjarija. Nasuprot tome, uvek se setim nemačkog kontingenta na Kosovu, koji u junu 1999. puca na civila, a onda ga ostavlja da izdahne na ulici, bez pomoći, kao da je pseto. Jasno da je reč bila o Srbinu.

Društvo koje nije u mogućnosti da artikuliše svoja osnovna opredeljenja, nema moći ni da vaspitava mlade za život, niti da se organizuje i gradi institucije, a najmanje ima izgleda da bude uspešno osim u pojedinačnim izuzecima. Zato izgleda kako preostaje da samo pred izbore slušamo priče o takvom društvu, čak i kad namere nisu loše, ali od poretka ostaju samo nered i ništa kreativno – poretka je zapravo sve manje što je više evropski, a manje naš. Reč je pre svega o masovnoj pojavi trenutnog snalaženja i dugoročnom rastu cene propuštene prilike za celo društvo.

Ovih dana smo svedoci kako antlantisti pokušavaju da homogenizuju svoj korpus, povuku još oštrije granice i tako očuvaju svoj svet – i svu infrastrukturu moći, i paradigmu, i posthumno stanje svog čoveka, jer bez njega takvog, ovo se ne može održati. A već je sve načeto, ma koliko izvozili svoj nered, i to za samo nekoliko godina krize, ogoljavajući pravo lice sistema (fukoovski disciplinarnog, a ne veberovski objektivnog), koji odučava ljude da uvek budu pre svega svoji.

majdanmaske2

STRAŠILA SA MAJDANA

I da se ništa nije menjalo na drugim stranama, to skidanje pozlate je po sebi već dovoljno. U neprilikama grandioznih zloupotreba politike, laži medija u okorelom pristajanju na savezništva sa opskurnim tipovima, posle otimača organa, danas zapad vrhuni sa nacističkim postapokaliptičnim strašilima sa ukrajnskog Majdana. Ma koliko filmska industrija uobličavala do simpatičnosti takve spodobe, one nužno ljuljaju kavez savremnog čoveka jer niko normalan ne bi hteo takvog komšiju. S njima preti da naraste mnogo veći talas, koji će odneti sa sobom mnogo više – sve ono što Zapad zapravo želi da spreči sejući za te i takve podršku po celom svetu.

Južna Amerika, Kina, Sarajevo… sve je upaljeno od letos, otkad im nije prošla intervencija u Siriji. Ni u Ukrajni nisu hteli da prihvate da se stvar rešava na redovnim izborima, nije im odgovaralo čak ni ubrzanje izbornog procesa. Ništa im nije odgovoralo osim potpune degeneracije Ukrajne (kao nekad, kad su upravljali tako što su za flašu votke tražili pet knjiga, što je bio kreativni doprinos nacističkog Kasapina iz Varšave, sve dok ga nisu poslali da ispuni svoju sudbinu i stekne ime konačnim satiranjem ljudi u getu).

Ali, koliko mi u Srbiji marimo, smatrajući sa pravom i kako smo mi veterani zuluma, ali i da je naš sistem na izdisaju. Utoliko više deluje kako sadašnje otimanje stranaka za glasove – ma šta one nameravale s njima jer teško je da išta misle – služi da se očuva makar bilo kakav politički sistem u Srbiji, i ničem više. Jer nema govora da politički sistem ima ugovor sa životom, a da stranke nude rešenja iz domena ugovora. Pa ni Ustav više ne može da važi u Srbiji, već je reč o pukim frazama i posustajanju. O simulacijama iz koje pre mogu da ispadnu mnoge loše stvari nego jedna dobra.

I tada sve postaje isključivo marketing, svi samo pojedinačni slučajevi za slikanje, tačkasti projekti malih dometa, a ne politika. A, i kad bi se u imaginarnoj kutiji za cipele sakupili svi aspekti na koje sve stranke obraćaju pažnju, kao i svi predlozi, ne bi se stekao uvid, još manje formirala nacionalna agenda, njeni problemi i rešenja. Zapravo ne postoji nikakva vodilja osim ako se ne umišlja kako je ona sama od sebe prisutna (kao što se pripisuje EU – ljušturi bez sadržaja, napunjenom ogoljenim interesima nadnacionalne elite, ustalom vidi Rumuniju, Bugarsku). Jer čak ni agenda nije dovoljna sama po sebi, već je zavisna od opšte društvene ideje – kakvo smo mi društvo, sa kojim vrednostima i ciljevima. To zahteva i odgovorajuću zrelost medija i političke i inteletulane elite, struke bez čijeg ispravnog vođenja se događa da građani nekritički pristupaju političkim strankama i vrednuju očekivanja. Potrebno je podsećanje da stalno u Srbiji dominiraju iluzije i građani nemaju pravo da biraju i koliko to sve vreme uništava svaki napor, koliko god bio skupo plaćen. A na površinu se izvode sve gori ljudi sa sve sramnijim metodama, sve spremnijim na puko zavođenje i simulakrum, u kome se ni sami ne snalaze osim kad treba da naplate svoje interese i očuvaju svoju moć dok ne zavlada potpuna impotencija. O ekonomskoj eliti nam je pisao Mlađen Kovačević, a da ni jedan od prozvanih uglednika na apanaži od Fiskalnog aveta do Narodne banke niti našao za shodno da ponudi svoju ostavku niti je doživeo odbacivanje u svom okruženju.

Orijentaciona agenede Srbije, stav građana koja će stranka naći bolja rešenja (januar 2007)

thu060314mica tabela 1

 

Teren: TNS Medium Galup za potrebe DSS

Iako građani u istom upitniku istovremeno imaju sledeći stav:

thu060314mica tabela 2

SLIKE IZ LUDNICE

Na kraju su usledile medijske slike iz ludnice, sa vezivanjem bolesnika za krevete, pa opšte siromaštvo uz frenetičnu histeriju pojedinih medija. Kao što je pre toga bilo popularno širenje panike iz Pančeva.

Kako god, nikakvog ozbiljnog razgovora, kao ni danas, ni tada nije bilo među akterima u političkoj areni, niko se nije pitao kako se misli ostvariti život, koja je dobit a koja cena. Ko to plaća, a i kako će biti svi oni zaštićeni? Nema odgovora osim lupetanja o otpremninama i trajnoj nezaposlenosti. Ćutanjem koje indukuje suština anarhije, i to ćutanje ističe se Kovačević, onaj drugi, što u Narodnoj banci uživa u svojoj karijeri ekonomskog političara iako sumnjam da je ika vodio i malo preduzeće pre nego što se zaigrao savetujući sa svim svojim kolegama.

Očigledno je da danas nema političke komunikacije u Srbiji u najelementarnijem smislu. Umesto toga – samo ogovaranja i saučestvovanja u svemu zarad očuvanja svog statusa, koji mnogi predstavljaju kao političku stabilnost. Tako da nema politike. Osim ako se politikom ne smatra strah pred atlantizmom, tako da će na kraju sigurno preći cenzus samo jedna stranka i njene omiljene i manje omiljene personalne frakcije. Ako se do sada biralo manje zlo, sad se bira samo odlaganje iako posle toga tek neće imati od čega da se počne. Ako još neke stranke pored ove jedne uđu u parlament – DSS, SRS ili Dveri – ove bi tri stranke trebalo da su tu kao nekakav zalog budućim opcijama, dok su sve ostale odavno politički i personalno puki višak koga, koliko god previše, kao u svakom duboko degenerisanom sistemu, tu da izbori po sebi budu čist višak. U suprotnom ćemo, svakim danom je verovatnije, i mi skončati u izvesnosti postapokaliptičkog scenarija kao svako rubno područje EU.

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u