dugin0010

LEVIJATAN I BEHEMOT ILI GEOPOLITIČKA KONSPIROLOGIJA ALEKSANDRA DUGINA

BRANKO MALIĆ Dok Dugin kalemi tradicionalizam na realnu politiku, moramo se upitati: leči li...

BRANKO MALIĆ

Dok Dugin kalemi tradicionalizam na realnu politiku, moramo se upitati: leči li se ujed otrovnice drugim otrovom?

Zašto zmija krije noge? Politika globalizacije skriva svoju metafiziku kao nepriličnu imovinu. Za one koji znaju da projekat društva totalnog obima nije moguć bez totalnog religijskog, političkog i ekonomskog sistema, pitanje je samo jedno: krije li zmija noge jer ih se stidi ili jer bez njih bolje gmiže?

Aleksandar Dugin, ruski sociolog, filozof i teoretičar geopolitike, čiju je knjigu Konspirologija hrvatskim čitaocima predstavila zadruga Eneagram, odlučio bi se nedvosmisleno za drugu opciju. Ali pre nego što poklonici Dejvida Ajka krenu da mu šalju pozitivne vibracije, moramo ih pozvati da dvaput razmisle. Dovoljno je ukazati na to kako je Dugin toplo pozdravio zatvaranje članica grupe Voina, tj. ad hoc benda Pussy Riot nakon „pankerske molitve” u moskovskoj crkvi, nazivajući njihov performans subverzivnim aktom u prilog gmižuće metafizike o kojoj govorimo.

S druge strane, domaći postmoderni nacionalista koji automatski pomisli kako je to plus gotovo jednako veliki kao neki od onih betonskih postkatoličkih, koji ukrašavaju dalmatinska i hercegovačka brda, doživeće hladan tuš ako posluša Duginov govor podrške Radovanu Karadžiću iz 2008. Oprez sa kojim prilazimo ovom misliocu morao bi dakle biti proporcionalan onome kojim prilazimo zapadnjačkim socijalnim inženjerima kao što su Kisindžer, Soroš, Poper ili Luman. Ambicije su slične: pobeda u areni geopolitike i ostvarenje određene vizije sveta.

Međutim, za razliku od navedenih, Dugin nema – ili dobro krije – pretenziju totalitetu. U tom smislu, pored toga što je, za razliku od zapadnjačkih vračeva, sklon igri otvorenih karata, on je u svakom slučaju mogući sagovornik, pa makar i kao protivnik. Ne ponajmanje i zbog toga što postoji nada da nam u igri s njim karte nisu unapred označene.

PRETPOSTAVKE KONSPIROLOGIJE

Knjiga pred nama Duginovo je mladalačko delo, ii samo delom pruža uvid u zametke geopolitičkih shvatanja koja su ga kasnije uzdigla do na prag Kremlja. Konspirologija, prvi put objavljena 1991. godine, predstavlja nam ponajpre obrazovanog i akribičnog autora zainteresovanog za problem na akademskoj margini: tzv. teorije zavere.

U tom smislu, razrađujući pojmovnu strukturu knjige, Dugin primećuje kako je konspirološko shvatanje istorije i svakodnevice gotovo pa uobičajeno u javnosti, a o njemu niko javno ne govori. To povlači odgovornost za sociološku obradu ove pojave, odnosno iznošenje na videlo njenih tipičnih struktura, oblika i smisla koji je čine toliko rasprostranjenom i uticajnom, a opet za akademski svet nevidljivom.

Pritom, on nipošto nije zanemariv izvor, jer uvodni dio Konspirologije pokazuje dobro obaveštenog autora: istoriju konspiroloških koncepcija on prati kroz prikaz njihovih značajnih zagovaratlaca, redom autora za koje savremeni poštovaoci Dejvida Ajka i Aleksa Džonsa nisu nikad čuli, a značajno su obeležili istoriju ideja uopšte.

Nit vodilja pri njihovoj klasifikaciji i valorizaciji nije objektivna istina onoga što zagovaraju, u šta Dugin eksplicitno samo povremeno ulazi, nego radnja ljudskog duha koja ih uzrokuje.

To je svojevrsni konspirološki arhetip, ideja duboko ukorenjena u nesvesnim slojevima ljudskog bića, prema kojoj istorija ispod horizonta događanja ima smisao i smer. Poplava teorija zavere u tom smislu usko je vezana za eroziju tradicionalne hrišćanstvom prožete kulture, početak čega Dugin smešta u drugu polovinu 18. veka, dakle u doba proboja prosvjetiteljskih ideja u realnu politiku Evrope.

Stoga moderne i postmoderne teorije zavera Dugin označava kao teorije „ljudskih” zavera. One u duhu vremena nužno sublimišu potisnuti religiozni momenat i posmatraju ga u delima ljudi, grupa koje kontinuirano rade na destrukciji postojećeg poretka sveta. U tom smislu, Dugin tačno primećuje kako se obrasci ponavljaju: na primer, ideja tzv. masonske zavere ponavlja se već 200 godina po ustaljenom obrascu, sa identičnim pro i kontra razlozima, bez ikakvih naznaka da će njeni zagovornici od nje odustati. Međutim, to što u različitim oblicima teorija zavere ostaje jednako, većini konspirologa je skriveno.

Dugin se stoga pita: šta je to što određene teorije zavera čini plauzibilnim, a opet često kontradiktornim? Običnim jezikom rečeno, zbog čega, recimo, iste ideje drugačije zvone iz usta ekscentričnog i površnog, ali miroljubivog Dejvida Ajka nego nekog neofašiste? Zbog čega i jedan i drugi prozivaju, na primer, cionizam sa istim argumentima, a imamo osećaj da zapravo govore različite stvari.

Ponekad je sama kvalifikacija čovjeka kao teoretičara zavjere dovoljna da mu se zatvore usta, da ne govorimo o optužbama za antisemitizam ili istorijski revizionizam, koje prethodni primer neumitno povlači. U tom smislu konspirološki pristup istoriji je krajnje riskantan.

Zbog toga Dugin prave konspirologe naziva „istorijski bezumnici” po uzoru na “pesničke bezumnike” francuskog simbolizma. Reč je o ljudima koji nastoje da na kreativan način izvuku iz istorijskih zbivanja istinu, nužno izbacujući sebe na marginu jer u naizgled suprotstavljenim silama vide delovanje jednog te istog načela. Većina njih promašuje jer se nikad ne zapita šta bi to načelo imalo biti, ali ipak nikad ne promašuju potpuno. Tačno izlaganje načela samog Dugina locira u opusu čoveka koji nije bio ni konspirolog ni istoričar, nego apolitični kontemplativac i svojevoljni izgnanik iz zapadne iistorije. To je francuski mislilac Rene Genon.

dugin000

GENON I TRADICIONALIZAM

Dugin od neformalnog utemeljitelja tradicionalizma preuzima ideju prema kojoj je istorija sukob dva subliminalna motiva i njihovih uticaja: inicijacije i kontrainicijacije. Prvi izraz označava kretanje duha od bačenosti u svet i istoriju prema povratku iskonu, onome što Genon naziva Sakralna Tradicija a čini živu srž objavljenih religija, dok drugi označava dalje propadanje u svet, udaljavanje od iskona i konačno modernu istoriju i njenu postmodernu virtuelizaciju.

Dok se inicijacija oslanja na metafiziku koja u osnovi sveta vidi duh, kontrainicijacija iskon traži isključivo u posledicama, materijalnim oblicima koje raspoznaje, ali i oblikuje novovekovna nauka stavljena u funkciju prikrivene metafizike, koja radi na redukciji znanja i sveta na meru materijalizma. Ali treba imati na umu da je materijalizam samo faza u razvoju kontrainicijacije, koja danas lagano prelazi u još uvek neraspoznatljivi ali izvesni oblik pervertirane duhovnosti.

Genon pretpostavlja kako kontrainicijacija sledi inicijaciju kao odraz u ogledalu, dakle obrće sve njene momente: ona u svojoj prikrivenoj biti nije kritika ili odbacivanje metafizike. Njena ambicija je da izlegne i uzgoji kontrametafiziku. Tako inicijacijski pristup životu možemo označiti kao proces povratka posledice u uzrok, odnosno njeno osveštavanje sopstvene pripadnosti istom. Kontrainicijacija ovaj iskonski religiozni stav obrće, ali ga shvata ništa manje religiozno: posledica je uvek jača od uzroka, dakle, da bi apsolutno ostvarila svoju narav, ona na kraju sama mora da stvori uzrok.

Konačna svrha kontrainicijacije morala bi se ispuniti u prožimanju kosmosa falsifikatom duha. U tom smislu kontrainicijaciju Genon naziva ponajpre subverzijom religije, njenim falsifikatom. Jednom kad materijalizam iscrpe svoju svrhu, čovečanstvo čeka lažno duhovno buđenje, koje će, logikom kontrainicijacije, biti difuzija mrtve tvari u parodiju duha, svojevrsna nekromancija materije kroz njeno prožimanje pseudointeligencijom. Onaj politički sistem koji služi takvom cilju, odnosno ima pretenziju da mu utre put kroz totalnu nivelaciju svih razlika i sistematizuja svet u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu, te ga, shodno tome, učini totalno transparentnim prema vlastitim kognitivnim načelima, njen je nosilac.

KONTRAINICIJACIJA I SAVREMENI SVET

Konspirolozi, smatra Dugin, promašuju svoj cilj po pravilu zato što nisu u stanju da prepoznaju ovaj istorijski sukob, a to ih baca pred odluku da biraju strane koje su uvek pogrešne. Tako neki zaglave u radikalnim političkim pokretima kao što su nacizam i fašizam. Naravno, Tradicija nije i ne može biti kreacija moderne i postmoderne, što je neopaganstvo nacizma bilo na svim nivoima. Štaviše, političke filozofije fašizma – a posebno hibridna ideologija nacizma – sadrže jedan izraženi pseudoreligijski moment, koji ih čini nasilnim i neuspešnim pokušajima onoga što prava kontrainicijacijska politika ostvaruje na logički dosledan način.

Naime, kontrainicijacija može da ispuni svoju svrhu samo ukoliko je prihvaćena svojevoljno i totalno; ona mora biti totalni sistem, ali ne takav da je vezan samo za jednu naciju ili rasu i njihova vojna, kulturna i ekonomska osvajanja. Ona mora stvoriti jedan svet a ne jednu naciju, jedan centar koji više nema neprijatelja i jedan ideal koji se može ostvariti tako da obuhvati težnje svih ljudi.

U tom smislu, sa tradicionalističke tačke gledišta, apsolutni potrošač daleko je bliži kontrainicijacijskom avataru nego apsolutni esesovac, a benzinska pumpa pored autoputa bliža je hramu novog Boga nego bilo kakav hram nacije ili rase. Jer svi potrošači mogu se videti kao jedinstvena zajednica u redu pred kasom na benzinskoj pumpi, koja je ista kao i bilo koja druga u EU, pored autoputa što izoluje putnika od prostora i čini svaki pejzaž jednako neprepoznatljivim.

Drugim rečima, kontrainicijacija mora svim ljudima da ponudi razlog zbog čega je njima poželjno da se razlike ukinu, pri čemu nas kao globalne braću i sestre definiše i razdvaja još samo diskriminatorska oznaka na vratima vecea. Jedini sistem moći sposoban da omogući uslove za ispunjenje ove ambicije je neoliberalizam, odnosno metafizika globalizacije. Međutim, Dugin smatra da ona ima i veoma jasan geopolitički iskon. Sukob unipolarne geopolitičke metafizike (ili metafizičke geopolitike) i multipolarnih politika otpora on sažima u nepomirljivi rat dva politička i duhovna načela: atlantizma i evroazijanizma.

guenon-rene0

SAKRALNA GEOPOLITIKA Razrada ovih geopolitičkih načela dovela je Dugina u blizinu kremaljskog trona. Mnogi termini koje on koristi, od multipolarnog vs. unipolarnog sveta do evroazijanizma i atlantizma, često igraju na usnama ljudi kao što su Vladimir Putin i Sergej Lavrov.

Takođe, da se tvrditi kako ruska spoljnja politika, onoliko koliko možemo destilisati iz različitih medijskih izvora, nastoji da dosledno primeni postavke koje Dugin načelno razvija u Konspirologiji, da bi ih sistematizovao u svojim kasnijim radovima. One su arhajske, nesvesne ideje, odnosno sistemi motiva i simbola koji pokreću narode i civilizacije, a prvi im je dao sistematsko izlaganje britanski političar i utemeljivač geopolitike Halford Makinder.

Dugin preuzima Makinderovu terminologiju, destilovanu kroz rad njegovih ruskih tumača. Dva načela manifestuju se kao geopolitička težnja anglosaksonskim silama Velikoj Britaniji i njenoj naslednici SAD, nasuprot savezu kontinentalnih sila, što su zemlje centralne Evrope i Bliskog ili Dalekog Istoka.

Zajednički nazivnik evroazijske politike jeste težnja ka ostvarenju „velikog kopna“, odnosno stvaranju saveza zemalja čije su lokacija, kultura i način političkog delovanja vezani za tzv. „svetsko ostrvo“ Evroaziju. Atlantizam, sa druge strane, usmerenje je onih zemalja koje su vezane za more i ostvarivanje tzv. pomorskih carstava.

Ako ova ideja izgleda pojednostavljeno i arhaično, onda isto vredi i za postmodernu globalnu politiku jer motiv dominacije nad Evroazijom leži u osnovi politike „Američkog veka“, kako je to formulisao guru američke geopolitike Zbignjev Bžežinski.

Pritom ne smemo da zaboravimo da pseudoreligiozne ideje nisu privilegija marginalnih političkih pokreta. Simbolizam, retorika, pa na kraju i motivi velikih prosvećenih imperija Zapada itekako su prožeti njima i Duginova prećutna pretpostavka da je određena duhovna potka u temelju svih suprotstavljenih sila globalne politike itekako je plauzibilna.

S druge strane change managment, doktrina vračeva sa instituta RAND već je prilično solidno dokumentovana kao metoda vođenja psihološkog rata ili „rata pogleda na svet“ (Njeltanschaung Krieg), koja smanjuje troškove i drži ruke čistim za njegove pokretače. Uz svu kompleksnost situacije na terenu, ako pogledamo Ukrajinu i ono što se tamo događa, očigledno je da se ova tehnika ponovo pokušava primeniti. U krajnjoj liniji, ako se automatska puška može bez napora brendirati kroz plastičnu igračku za djecu, a Femen pokret kroz modni i svetonazorski krik, ne upućuje li to da su oba originala oruđa igranja, odnosno odigravanja rata?

UNIPOLARNI I MULTIPOLARNI SVIJET

Dugin smatra da je naše doba kulminacija sukoba dve paradigme geopolitike: unipolarne i multipolarne. Prva je pokušaj uspostavljanja svetskog neoliberalnog carstva, koje provode atlantske sile predvođene SAD.

Unipolarni svet označava projekat totalne religijske, političke i ekonomske prevlasti liberalne nivelacije svih duhovnih, društvenih i antropoloških razlika među ljudima i njihovo svođenje na meru apsolutnog tehnokratskog sistema. Multipolarni svet označava paradigmu zadržavanja i jačanja razlika na principu multipolarnosti civilizacijskih matrica. Međutim, Dugin ne upada u zamku Semuela Hantingtona i pretpostavlja da pluralnost civilizacija nipošto ne mora da vodi u sukob. Ona može da vodi prožimanju, saradnji, savezništvu ili konfliktu, kako je uostalom uvek i bilo u istoriji.

Uslov je da civilizacijske matrice ne budu potisnute u napadu globalizacije, posebno putem „rata pogleda na svet“, gde se kroz prilagođene vrednosne kodove radi na destrukciji raznolikosti svetonazora i načina života, zanimljivo, pod egidom multikulturalizma.

Dugin je u tom smislu egzemplarni politički ateista. Naime, svaka simbolička radnja ili sistem stvoreni od institucija globalne politike ili politike uopšte potpuno su lišeni moralne biti. Vrednosti multikulturalizma, jednakosti polova, a odnedavno i nivelacije polova kroz ideološku matricu homoseksualnih brakova, samo su oruđa, a ne svrhe ostvarenja određenog društvenog projekta.

Kako taj projekat izgleda u praksi, već se jasno ocrtava čak i bez potrebe da se pogleda kroz prozor. On je potpuno obezvređenje istorijskog nasleđa građanskih prava: prava na privatnost, uskoro možda i prava na privatno vlasništvo, a šlag na torti je ukidanje prava na mišljenje.

Jer istorijski presedan koji globalistička metafizika predstavlja leži u insistiranju na unutrašnjem pristanku pojedinca. Međutim, vera u političkog Boga što, zanimljivo, po pravilu prati nedostatak vere u onog transcendentnog je praznoverje.

Liberalizam i njegove vrednosti jednako su toliko prazne koliko i one „jer vi to zaslužujete“ reklame, koje su do neprepoznatljivosti transformisale psihologiju društva, bez da je ijedan akademski ili novinski analitičar to primetio. Priča o civilizacijskom napretku je laž jer su njegovi proroci listom bili i ostali najveći neprijatelji jednakosti koje je svet ikad video.

PITANjE DUGINOVOG TRADICIONALIZMA

Duginov uticaj na rusku spoljnu politiku predmet je spekulacija. Međutim, možemo da primetimo, osim terminologije koju Putin deli s njim, da delovanje Rusije na svetskoj sceni sve više potvrđuje njegove teze. Diplomatska pobeda nad Zapadom u slučaju Sirije teško se može opovrgnuti, a Reganov izraz „Carstvo zla“ kao da se sve više – i s punim pravom – odnosi na SAD.

Međutim, velika opasnost leži u idealizaciji projekta evrazijskog carstva, vođenog Ruskom Federacijom. Nekritičko glorifikovanje osnažene Rusije zbog nesumnjivo pozitivnog uticaja na sirijsku krizu i ništa manje važno probijanje informativne blokade koju stvaraju zapadni mediji po pitanju stvari kao što su GM proizvodi, galopirajuće jačanje društvenog nadzora i sl., postignuto preko ruskih i proruskih mainstream medija kao Russia Today ne bi smelo da skrene pažnju sa stanja u Rusiji samoj, zemlji čiji se duh znao opisivati kao „enigma umotana u tajnu“.

Drugim rečima, zapadnjak ne sme da smetne s uma da ne zna i, Duginovom logikom, možda i ne može znati šta zapravo leži iza Putinovog kamenog lica. Sa druge strane, pitanje je koliko je prihvatljiva kombinacija militantnog misticizma na tragu Juliusa Evole s asketskom mudrošću Renea Genona, koju Dugin preduzima.

Ohrabruje u tom smislu što je ovim prostorima daleko bliži tradicionalizam Genonovog doslednog duhovnog naslednika Mađara Bele Hamvaša, čoveka koji je bio daleko istrajniji u trpljenju nego u provođenju sile, i na kraju svojim delom preokrenuo u smeru Tradicije daleko više duša nego oportunista Evola. Doduše, to je razumljivo jer su Evolina ciljna grupa bili fašisti, za koje je bio previše ekstreman i unutrašnji kružoci SS, koji su ga jednostavno držali za budalu.

Prepoznati i prokazati Zlo na način kako su to učinili Genon i Hamvaš samo je po sebi revolucionaran čin, nešto za šta nisu sposobni oni koji činjenice konspirologije i upliv bizarnih religijskih ideja u modernu i savremenu politiku a priori odbacuju zbog sujete, straha, gluposti ili oportunizma. Međutim otpor kakav između redova zagovara Dugin, iako ništa manje amoralan nego agresija Zapada, teško se može uklopiti u religiozni stav tradicionalizma.

U svakom slučaju, moramo zaključiti barem toliko da je Aleksandar Dugin relevantan mislilac i referentna tačka za svakog ko vidi ili bar čuje da nešto gmiže u grmlju pred njegovim pragom. On jasno kaže: u plastičnom cveću globalizacije krije se zmija. Ali, posmatrajući kako Dugin, kao i evropska Nova desnica, nakalemljuje tradicionalizam na realnu politiku, moramo se zapitati: leči li se stvarno ujed otrovnice drugim otrovom?

Nema sumnje kako sve više ljudi postaje svjesno da je istorija 20. veka nešto drugo od onog za šta se prikazuje i da vrednosti Zapada, toliko neupitne u nedavnoj prošlosti, dolazeći do svog konačnog klimaksa, prete uništenjem biološke, ekonomske, društvene i logičke osnove ljudskog bića. Nihilizam više ne može da nađe adekvatnu masku. Međutim, prikloniti se misliocima kao što je Dugin samo zbog toga što to vrlo dobro uočavaju krajnje je nepromišljeno. Jer, iako njegove karte nisu označene, ne znamo da li mi i on zaista igramo istu igru.

Advance

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u