DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: OTPOROM U UKRAJINI RUSIJA SE PRIBLIŽAVA SRBIJI, SADA JOJ NE SMEMO OKRENUTI LEĐA

Ma koliko to delovalo paradoksalno, i za Srbe, i za Ruse – ima pozitivan...

Ma koliko to delovalo paradoksalno, i za Srbe, i za Ruse – ima pozitivan efekat ono što se sada dešava u Ukrajini!

Balkan je uvek bio produžetak „ukrajinskog fronta“ Rusije, odnosno nalazio se u fokusu sa tim povezanih antiruskih nastojanja određenih zapadnih krugova, pa su i za našu sudbinu i te kako bitna aktuelna dešavanja u Ukrajini.

Sa jačanjem Rusije – počevši od Petra Velikog a pogotovo u doba Katarine Velike – drastično raste, kako načelno tako i u domenu praktičnog delovanja, ruski interes za Balkan. U tome su se preplitali realpolitički i ideološki motivi, bez čega, uostalom, nikada nije ni bilo „velike politike“. Jugoistočna Evropa je imala veliki značaj za Kremlj kao put ka toplom moru. S druge strane, u duhu doktrine „Trećeg Rima“, to je bila zona gde je Rusija mogla da se nametne kao naslednica Vizantije i zaštitnica pravoslavnih naroda. Sve to važi i za Ukrajinu. To je takođe prostor na kome su pravoslavni Sloveni – još i ruskog porekla – vekovima bili ugroženi, a koji se nalazi na putu ruskog izlaza na Crno more, koje doduše ima veliki geopolitički hendikep pošto gotovo da je ogromno slano jezero. I tu smo ponovo stigli do Balkana čiji jugoistočni završetak je Bosfor – kapija Crnog mora.

UKRAJINSKI PRODOR

Rast ruske moći i oslobađanje Ukrajine – ruske jugoistočne Krajine – od vekovnih poljsko-litvanskih osvajača, što je i logično, podudarili su se. Neka vrsta uvoda u Petrovu politiku iskoraka ka morima i preko njih stupanja na veliku evropsku (geo)političku scenu, bilo je ujedinjenje Moskovskog carstva sa Ukrajinom. To se desilo sredinom 17. veka pošto su se maloruski (ukrajinski) ustanici, podržani od strane Rusije, odlučili za izdvajanje iz sastava Poljske, koja je nipodaštavala pravoslavno stanovništvo sa namerom da mu nametne katoličanstvo (u grko-katoličkom vidu). Posle teškog rata, Levoberežna Ukrajina sa Kijevom (istočni deo te države, kao i deo njenih centralnih oblasti) postala je deo Rusije. Tako, učvrstivši se na istočnoj kontinentalnoj polovini Ukrajine, ona je došla u poziciju da za manje od dve decenije, pod vlašću cara Petra Velikog, odatle otpočne prvu svoju ofanzivu ka toplim morima.

Rusija krajem 17. i početkom 18. veka nije uspela da zagospodari istočnom obalom Crnog mora, ali je taj pokušaj ipak bio inicijalni faktor njene nove politike na osnovu koje je ubrzo postala jedna od značajnih evropskih država. Doduše, to je postigla na severu, gde je ostvarila prvi značajniji prodor ka „Evropi“, potisnuvši Šveđane sa istočne strane Baltika. Što se tiče Ukrajine, njoj se sa uspehom vratila velika ruska carica Katarina II.Tokom njene vladavine Rusija je od velike regionalne sile postala superisla. Pred kraj 18. veka pripojila je Krim – i tako postala dominantni činilac na Crnom moru – a potom i Belorusiju i veći deo neoslobođenih ukrajinskih zemalja. Tako se Rusija, kako to kaže Zbignjev Bžežinski, automatski pretvorila u imperiju koja se prostirala i preko Evrope, i preko Azije. Novpripojene zemlje su imale brojno stanovništvo i solidnu ekonomsku bazu, odnosno značajnu stratešku dimenziju. Rusija je izbila na obode Srednje Evrope i Balkana, a njene veze sa Srbima ulaze u potpuno novu fazu.

RUSIJA I SRBI

Do oslobođenja Ukrajine, rusko-srpske veze uglavnom su bile kulturološke i crkvene prirode. Od kraja 18. veka ruska država ne samo što dobija teritorije koje su predstavljale odskočnu dasku za potencijalni prodor na Balkan (koji joj je posebno bitan zbog Bosfora i Carigrada), već od oslabljenje Turske dobija i status zaštitnice njenih pravoslavnih podanika. Da svega toga nije bilo, uz svu dobru volju Rusija ne bi bila u stanju da podrži vožda Karađorđa i njegove ustanike, odnosno i naredne etape obnove srpske državnosti koja je otpočela sa Prvim srpskim ustankom.

Raznovrsne ruske intervencije na Balkanu pomogle su nam da polako, na talasu ruske geopolitike, širimo granice Srbije. Pomoć Rusije i njene namere ponekada nisu bile onakve kakve smo želeli, ali Sankt Petersburg nam nije učinio ništa nažao. S druge strane zapadne sile koje su imale snažne interese na Balkanu, po pravilu, bile su negativno usmerene prema našim nacionalnim pretenzijama. Delom je bilo tako zato što su u nama videle, na osnovu etničke i verske srodnosti, prirodne ruske saveznike. No, i bez toga ne bi dobro pošli. Austrija je imala nameru da ostvari svoju ekspanziju na Balkanu. To nije bilo kompatibilno sa razvojem srpske državnosti. Opet, Turska je bila dovoljno snažna da izlazi na kraj sa srpskim ustanicima. Bez nekog vida podrške sa strane mi bi se mnogo kasnije oslobodili otomanske okupacije.

To što smo se našli u zoni ruskog interesovanja privlačilo nam je neprijateljstvo zapadnih sila koje su kontrirale Rusiji ali bez njenog okretanja Balkanu bili bi u još većem problemu. Ostavljeni dovoljno snažnim i brojnim neprijateljima a bez bilo kog relevantnog prijatelja. Tako je bilo u prošlosti a tako je i danas. Zato je za nas od ogromnog značaja ruski tzv. „ukrajinski front“. Mi smo njegov nastavak!

GEOPOLITIČKA KOMBINATORIKA

Bžežinski tvrdi da je Rusija sa Ukrajinom prvorazredna sila, ali bez nje to više nije. Tako je možda bilo u prošlosti. Danas nije. Sa svojim energetskim i nuklearnim kapacitetima, u uslovima kada se težište svetske moći postepeno izmešta iz evraozijskog u pacifički prostor – Rusija, samo kada nije iznutra paralisana kao u doba Jeljcina, svakako je supersila. No, za nas je važno da ima značajne interese i na našem prostoru, te da jača njena uloga generalno u Evropi. Tako se bitno, na pozitivan način, redefiniše nag geopolitički položaj. Rečeno podrazumeva da Rusije ima što više u Ukrajini, odnosno da je ona što bliža Rusiji. Iz tog ugla gledano, ma koliko to delovalo paradoksalno, i za Srbe, i za Ruse – ima pozitivan efekat ono što se sada dešava u Ukrajini!

Rusija je dugo živela u iluziji da će od Zapada biti prihvaćena kao deo „porodice“. S jedne strane Moskva se nadala da će Vašington, suočen sa sve većim problemima, promeniti svoj odnos prema Ruskoj federaciji. Uz to, verovala je da će se ubrzati emancipacija „Stare Evrope“ od SAD, što bi se pozitivno odrazilo na odnose EU i Rusije. Racionalno gledano takav razvoj događaja dobar je i za EU, i za Rusiju. No, kako je svojevremeno dalekovido konstatovao Predrag Nikolić: „dok drugi geopolitički misle, Anglosaksonci geopolitički dosledno deluju“. Otuda, uporno su radili na tome da zabiju klinove između Rusije i Nemačke, odnosno da nanesu što veću štetu interesima Moskve gde god je to moguće na njenim obodima. Rusija, nadajući se smirivanju tenzija i preovladavanju razuma, tome nije adekvatno parirala. Uostalom, već mnogo puta smo se bavili ruskim neshvatanjem značaja meke moći, od Balkana do Ukrajine.

Kada je već tako, dobro je što Rusija prekomernom agresivnošću vodećih evroatlantskih krugova, dovedena u situaciju da mora da skine rukavice. A Moskva je tada opasan protivnik. U skladu sa tim, niko ne treba da sumnja da se više neće povlačiti. Kada su već narandžasti pučisti urušili noseće stubove ukrajinske državnosti, Rusija će braniti svoje pozicije u krajevima Ukrajine – to su njen istok i jug, a ne samo Krim – gde preovlađuje ruskojezičko stanovništvo i gde su prisutni prvorazredni vojno-politički i ekonomski interesi Rusije. A čak i ako se nađe neko kompromisno rešenje u vezi sa Ukrajinom, više neće biti potpunog vraćanja na staro. Na osnovu faktora meke ili klasične moći, Rusija će biti mnogo prisutnija u skoro jednoj polovini Ukrajine, i to onoj koja je od dalekosežnog geopolitičkog značaja za nas.

Već kada je pripojila Krim (1783) i tako zaokružila zonu u kojoj, manje-više, i danas ima dominantan uticaj, Rusija je povela aktivnu politiku prodora na Balkan. I bez ostatka Ukrajine Rusija ima odskočnu dasku za Balkan. A pošto se ponovo opekla, valjda će imati i mnogo više volje da se kod nas angažuje u NVO, medijskoj i svakoj drugoj sferi, od koje danas zavisi uticaj neke države. Konačno, pozicije koje Rusija čvrsto drži u Ukrajini, osiguravaju, makar strateški, izgradnju južnog toka i jačanje ruskog energetskog prisustva na Balkanu, Italiji i južnom delu Srednje Evrope.

SPOJENI SUDOVI

Za nas ima ogroman značaj to što Rusija čvrsto drži deo Ukrajine (umesto da samo ima fluidan odnos prema toj zemlji u celini), kao i činjenica da Kremlj nije pristao da pređe u defanzivu već je pokazao zube. Kao što bi ruska „kapitulacija“ za nas imala potpuno deprimirajući karakter, otpor Moskve ohrabruje srpsku širu pa i politiku javnost. Drugo, Rusija koja deluje u Ukrajini – po principu spojenih sudova – kako nam istorijsko iskustvo ukazuje, dobaciće na neki način i do nas. A to je pogotovo bitno sada kada se sprema ozbiljan udar na RS, koji je posredno već započeo po ukrajinskom scenariju u muslimanskom delu BiH, sa namerom da se haos projektuje i na Srpsku.

Dok se Ukrajina iznutra dezintegriše uz negodovanje Zapada koji je baš to izazvao svojom politikom tihe okupacije, isti inostrani centri moći planiraju komadanje srpskih zemalja. Prva na udaru je RS, ali neće proći mnogo vremena dok se ponovo ne otvori i tzv. „vojvođansko pitanje“. Tu su i druge oblasti u Srbiji o kojima neko snuje. Da ne govorimo o nastojanju da se Crna Gora, BiH pa i Srbija uvuku u NATO kako bi se postmoderna okupacija, radi što dužeg trajanja, dodatno učvrstila spolja.

Da ne bi bilo tako, važno je da Srbija ne podlegne pritiscima da se distancira od Rusije. Odmah posle formiranja nove vlade  bićemo pod još snažnijim pritiskom da osudimo politiku Rusije. Ni po cenu tzv. EU integracija Beograd to ne sme da učini jer tako bi se, posredno, odlučio za dalje dezintegracije srpskog prostora. Srbija ne treba da čini bilo šta što bi revoltiralo Zapad, ali mora da istraje u razvijanju što bližih odnosa sa Rusijom. Južni tok, kao što smo više puta govorili, biće najbolji garant integriteta Srbije. Rusija će tada imati interesa da iza nas stane skoro koliko i u slučaju Krima. Takođe, jaka Rusija sa potencijalom da podrži Srbe, najbolji je garant državnosti RS.

Konačno, osvrnimo se i na KiM. NATO je učino presedan kada je izvršio agresiju na Srbiju i promovisao kosovski separatizam. Mi i dalje ne treba da priznamo tu otimačinu, ali makar u formi de fakto samostalnosti, ne smemo da zanemarimo učinjeni presedan kada se radi o RS pa i severu KiM-a, kao što Rusi čine u vezi sa Krimom. Amerikanci su u pravu, između Kosova i RS ili Krima – nema sličnosti. Krim i RS (kao i veći deo ostatka BiH i Ukrajine) istorijski su ruski, odnosno srpski, dok Kosovo nije albansko. Međutim, kad Albanci već imaju pravo da budu „svoji“ na tuđem, budimo spremi da se uporno borimo da mi budemo svoji na svome, kao što to rade i Rusi na Krimu! Radi toga nam je potrebna odlučna Rusija, bez iluzija da može da zadobije dobru volju Vašingtona i Londona. Takva Rusija će onda, verujem, što pre početi postmoderni prodor i na srpskom prostoru. To bi promenilo našu psihološku i (geo)političku situaciju!

Ukrajinska dešavanja su šansa za tako nešto ali i opasnost od  negativnog toka događaja kod nas. Srpski i ukrajinski prostor suspojeni i ili će nam se desiti ono negativno što karakteriše Ukrajinu, ili ćemo se na realan način ali nepopustljivo braniti svoje pozicije (a okviri realnosti će se širiti zavisno od spremnosti Rusije da brzo deluje i na Balkanu). Trećeg nema!

Izvor Pečat/Vidovdan, 08. mart 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u