HENRI KISINDžER
Ako se neko rešenje na ovim idejama ne postigne, put prema konfrontaciji će se ubrzati. Vreme za to dolazi uskoro
Debata o Ukrajini svela se isključivo na konfrontaciju. Ali znamo li uopšte kuda sve to vodi? U životu sam video četiri rata koji su počeli uz mnogo entuzijazma i podrške javnosti, ali nijedan od njih nismo znali kako da završimo, pa smo se iz tri jednostrano povukli. Jer pravi izazov politike je u tome kako da se ovo privede kraju, a ne kako da započne.
Suviše često se ukrajinsko pitanje vidi kao najveći sukob: hoće li se Ukrajina pridružiti Istoku ili Zapadu. Ali, da bi Ukrajina preživela i napredovala, ona ne sme biti ničija karaula protiv ovog drugog, već bi morala da funkcioniše kao most među njima.
Ako silom pokuša da pretvori Ukrajinu u svoj satelit, na taj način pomerajući još jednom svoje granice, Rusija će morati da prihvati da će još jednom ponoviti istoriju zatvaranja kruga pod uzvratnim pritiskom Evrope i SAD. Zapadu opet mora da bude jasno da Ukrajina za Rusiju nikad neće moći da bude strana zemlja. Ruska istorija počela je na prostoru koji se zvao Kijevska Rus, odakle se širila ruska religija. Ukrajina je vekovima bila deo Rusije, i njihove istorije su oduvek povezane. Neke od najvažnijih bitaka za rusku slobodu, počevši od Bitke za Poltavu 1709, vodile su se na ukrajinskoj teritoriji. Crnomorska flota, kojom Rusija ostvaruje svoju moć na Mediteranu, smeštena je dugoričnim ugovorom o najmu u Sevastopolju, na Krimu. Čak i poznati disidenti, poput Aleksandra Solženjicina i Josifa Brodskog, insistiraju na tome da je Ukrajina integralni deo ruske istorije, pa tako, nartavno, i deo Rusije.
UMETNOST ODREĐIVANjA PRIORITETA
Evropska unija mora da shvati da je njena birokratska sporost i podređivanje strateškim elementima domaće politike u pregovorima o ukrajinskom odnosu prema Evropi doprinela pretvaranju pregovora u krizu. Spoljna politika je umetnost određivanja prioriteta.
Ukrajinci su odlučujući elemenat, živeći u zemlji koja ima kompleksnu istoriju i višejezičnu kompoziciju. Zapadni deo zemlje ušao je u Sovjetski Savez 1939, kad su Staljin i Hitler dogovorili podelu plena. Krim, na kome je 60 odsto ruskog stanovništva, postao je deo Ukrajine tek 1954, kad je Nikita Hruščov, rodom Ukrajinac, poklonio taj deo Rusije Ukrajini u znak obeležavanja 300 godina od sporazuma između Rusa i Kozaka. Zapad je većinom katolički, dok je istok većinom rusko-pravoslavni. Zapad govori ukrajinski, istok većinom govori ruski. Svaki pokušaj jednog krila Ukrajine da dominira drugim, kao što se događalo, vodiće u građanski rat i raspad. Tretirati Ukrajinu kao deo konfrontacije između Istoka i Zapada bi u narednim decenijama narušilo svaku mogućnost za međunarodnu saradnju Rusije i Zapada, posebno Rusije i Evrope.
Kao nezavisna Ukrajina postoji tek 23 godine. Pre je bila pod nekom vrstom strane vlasti, još od 14. veka. Zato ne iznenađuje da njeni lideri nisu naučili umetnost kompromisa, utoliko manje kad je reč o istorijskoj perspektivi. Politika nezavisne Ukrajine jasno pokazuje da je u biti problema nastojanje njenih političara da svoju volju nametnu drugoj strani zemlje, prvo to čini jedna, zatim i druga frakcija. To je esencija konflikta između Viktora Janukoviča i njegove suparnice Julije Timošenko. Oni predstavljaju dva krila Ukrajine, koja nisu spremna da dele vlast. Mudra američka politika prema Ukrajini bi se koncentrisala na stvaranje saradnje između ta dva dela zemlje. Trebalo bi da tražimo pomirenje, a ne dominaciju jedne strane.
POLAZIŠNA NAČELA
Rusija i Zapad, a naročito razne ukrajinske frakcije, nisu se ponašali prema tom principu. Svi su situaciju činili još gorom. Rusija ne bi bila u stanju da nametne svoje vojno rešenje, a da se ne izoluje u trenutku kad su mnoge njene granice već neizvesne. Za Zapad demonizacija Vladimira Putina nije politika, to je alibi za nedostatak politike.
Putin bi trebalo da shvati da, bez obzira koliko bilo njegovo nezadovoljstvo, vojna rešenja će proizvesti novi hladni rat. Sa druge strane, SAD moraju da prestanu da tretiraju Rusiju kao nekog ko bi morao da strpljivo uči pravila ponašanja kakva određuje Vašington. Putin je ozbiljan strateg na prostoru ruske istorije. Razumevanje američkih vrednosti i psihologije nije mu jača strana, kao što ni razumevanje ruske istorije i psihologije nije jača strana američkih političara.
Lideri svih strana bi trebalo da ponovno razmotre ishode, a ne da se utrkuju u poziranju. Ovde ću predložiti ishod koji je kompatibilan sa vrednostima i bezbednosnim interesima svih strana:
1. Ukrajina bi trebalo da ima pravo da slobodno bira svoje ekonomske i političke asocijacije, uključujući Evropu;
2. Ukrajina ne bi trebalo da stupa u NATO, i to je stajalište koje sam izneo i pre sedam godina, kad se o tome raspravljalo;
3. Ukrajina bi trebalo da bude slobodna za stvaranje bilo kakve vlade kompatibilne sa voljom naroda. Mudri ukrajinski lideri bi tada trebalo da se odluče za politiku pomirenja među suprotstavljenim stranama njihove zemlje. U međunarodnom smislu bi trebalo da zauzmu stav kakav danas ima Finska – nacija koja ne prepušta sumnji svoju žestoku nezavisnost i saradnju sa Zapadom na većini polja, ali pažljivo izbegava institucionalno neprijateljstvo prema Rusiji;
4. Nije kompatibilno sa postojećim svetskim pravilima da Rusija anektira Krim. Ali bi trebalo omogućiti Krimu da definiše svoj odnos prema Ukrajini. U tom procesu Rusija bi priznala ukrajinski suverenitet nad Krimom, dok bi Ukrajina ojačala autonomiju Krima na izborima koji bi bili održani u prisustvu međunarodnih posmatrača. U tom procesu bi se takođe uklonila svaka nedoumica o statusu Crnomorske flote u Sevastopolju.
Ovo su načela, a ne recepti. Ljudi koji poznaju region znaju da sve ove tačke neće biti prihvatljive svim stranama. Ali pravi test ovde nije apsolutno zadovoljstvo, već uravnoteženo nezadovoljstvo. Ako se neko rešenje bazirano na ovim idejama ili sličnim elementima ne postigne, put prema konfrontaciji će se ubrzati. Vreme za to dolazi uskoro.
