MILjAN JOKIĆ
Mogao bi i on da zaradi kladeći se, kako bi srpski kladioničari rekli – imao je siguran fiks. Ustvari, on je određivao kvote
Bloomsbury Way, Bloomsbury
London
14/03/2014
Radna nedelja na Ostrvu je prošla u vremenskim prilikama kakve se mogu samo poželeti. Posle maglovitog jutra, i ovaj petak je postepeno prešao u u lep, sunčan dan. Stanovnici Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva su mogli da se pohvale da su imali pravo prolećno vreme – temperature oko 15 stepeni, bez padavina i sa slabim vetrom. Interesantna podudarnost za ovo doba godine i za dva područja potpuno različite klime. Danas je taj niz lepih dana samo nastavljen, a ista prognoza je važila i za vikend.
Tomas Lorens, šef MI6 za Balkan, pokušavao je da zadrži ozbiljnost primerenu povodu koji je skratio njegov radni dan. Kao i svakog petka, termin od 13.10 bio je vreme kada se u crkvi Sv. Đorđa na Bloomsbury Way održavala služba. Za razliku od one glavne nedeljom ujutru, ova je bila specifična jer nije bilo crkvene muzike i trajala je oko 20 minuta. Osnovne karakteristike su joj uvek bile tišina i kontemplacija. Baš ono što je Lorensu i trebalo i zbog čega je odlučio da danas ranije nego obično bude u Blumsberiju.
Uživajući u pogledu na London dok su prelazili Waterloo Bridge, Lorens skrenu pažnju Krejgu da vodi računa o satnici. Ćutljivi Škot samo potvrdno klimnu glavom i odlučno pritisnu papučicu gasa kao najbolji znak da je razumeo zahtev svog šefa. Skoro pet metara dugački jaguar XF poče ravnomerno da ubrzava pogonjen ergelom od 200 konja ispod haube.
IZBORNI VIKEND
Izborni vikend u Srbiji je bio pred Lorensom. Vikend koji će za njega proteći radno, što je značilo da će i nedelju provesti u sedištu tajne službe. To je bila njegova već uobičajena praksa za praćenje srpskih izbora. Najbliži saradnici će biti sa njim u kabinetu i vesti će se intezivno prikupljati tokom celog dana i tokom noći nedelju na ponedeljak. Svi agenti na terenu će biti u obavezi da šalju za London svaku informaciju do koje dođu, čak i naizgled potpuno trivijalnu. Odmah nakon prijema svaka od njih će se klasifikovati i analizirati. Sve je bilo spremno, Lorensov plan se do sada odvijao bez greške i želeo je da tako bude i u nedelju. Osećajući blago uzbuđenje i pozitivnu napetost, setio se 20. maja 2012. godine i drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji. Tri sata pre zatvaranja birališta, na zvaničnom sajtu Evropske unije pojavila se čestitka novom predsedniku Srbije g. Nikoliću, potpisana od predsednika Evropskog saveta Hermana Van Rompeja i predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza. Naravno, brzo je skinuta sa sajta, a, kao objašnjenje za ovakav gaf, izdato je saopštenje sa nekih trideset minuta zakašnjenja da je po sredi bila velika greška. Ko radi taj i greši, zagonetno se osmehnu Lorens. Međutim, ta “greška” je bila jasna poruka drugom kandidatu Borisu Tadiću da je završio svoju političku vladavinu i da mu ne pada na pamet da pravi bilo kakve probleme. Sve ostalo je već istorija. G. Tadić je čestitao g. Nikoliću na fer i zasluženoj pobedi i poručio javnosti da “ćemo se videti u nekom novom filmu”. Ko bi rekao da će taj novi film tako brzo doći, u sebi pomisli Lorens. Never say never…
Uživajući u prijatnoj vožnji i prelepom danu, Lorensu ponovo poče na um da dolazi tema koja mu je remetila ozbiljnost svih ovih dana. Što je još gore, morao je s vremena na vreme da uloži napor da je potisne iz misli. Sve bi bilo lakše kada ne bi znao srpski i kada taj jezik ne bi bio tako zabavan, raspoloženo konstatova. Naime, u Srbiji je proteklih dana bila veoma aktuelna tema o rodnoj ravnopravnosti povodom proslave 8. marta, Međunarodnog dana žena. Aktivni doprinos je dao i g. Majkl Devenport kao šef delegacije EU. Ozbiljno se polemisalo o navici da se u srpskom jeziku o profesijama govori uglavnom u muškom rodu. Bez obzira što takvo stanje stvari predstavlja duh jezika i što samo po sebi nikoga ne ugrožava, kroz medije je tekla prava poplava reči kao što su sutkinja, sociološkinja, vojnikinja… G. Devenport se diplomatski izvukao iz opšte diskusije digresijom da mu srpski nije maternji jezik iako ga odlično govori, uz ogradu da je u engleskom značajno drugačije građenje reči. Vrlo elegantan način da se izbegne objašnjenje zašto u engleskom uopšte i ne postoje pojmovi kao što su profesorka ili doktorka i zašto je čak trend da se o profesijama govori u muškom rodu. Baš zato, kako bi Srbija bila lider u regionu, Srbi su rešili da obogate svoj jezik nepostojećim rečima. Kako bi se zvala žena trener – nastavi da uživa u ovoj igri Lorens? Trenerka ili trenerica? Kovač/kovačica? Pade mu na pamet posebna lepota srpskog jezika koja se ogleda u dvosmislenosti po kojoj mu možda samo španski parira. Pre nekoliko decenija Micubiši je morao da za špansko tržište promeni naziv modela pajero u montero jer je pajero jedan od hiljadu termina za muškarca koji masturbira. Hm… Muškarac pušač, žena… Hilarious…
TOO LITTLE, TOO LATE…
Dosta sa vulgarnostima, samokritično pomisli Lorens kada je Krejg zaustavio automobil ispred glavnog ulaza crkve Sv. Đorđa. Prelepa građevina, koju je projektovao čuveni arhitekta engleskog baroka Nikolas Hoksmur, predstavljala je poslednju od šest londonskih crkava koje su bile njegovo delo. Na vrhu tornja nalazi se statua kralja Džordža Prvog, a ispod njega su statue lava i jednoroga u međusobnoj borbi. Ulazno stepenište i masivni stubovi su urađeni po uzoru na monumentalni rimski Hram sunca u libanskom gradu Balbeku. Crkva je osveštana pre skoro tri stotine godina, tačnije 28. janura 1730. i predata na službu vernicima. Nakon petogodišnje rekonstrukcije, ponovo je otvorena 2006. godine. Nalazi se na listi britanske vlade kao objekat od izuzetnog arhitektonskog i istorijskog značaja, i danas je parohijalna crkva za Blumsberi.
Zauzevši mesto u crkvi, Lorens se udubi u svoje misli. Južni tok, Ustav, Republika Srpska, MMF, Via militaris, termini su koji su mu se rojili po glavi pretvarajući je u košnicu. Znao je da ovi izbori nisu ništa spektakularno, da ih je kriza u Ukrajini duboko potisnula u drugi plan, da su same kampanje stranaka vođene sa daleko manje žestine nego što su to Srbi navikli, ali je znao da nema nebitnih izbora. Bio je zadovoljan što je najveća stranka formulisala svoj najvažniji postizborni cilj kao put punom snagom u reforme. Duboko udubljen u svom sozrecanju, kako bi to pravoslavci rekli, osećao je zadovoljstvo što nema ničega sakrivenog u tako jasnoj poruci. Kada se usvoje novi zakoni o radu, stečaju, odlasku u penziju, niko neće moći da kaže da se nije ušlo svom snagom u reforme. U mislima mu se javi Mlađan Dinkić sa svojim motom “ne stezanju kaiša jer posle toga ide omča oko vrata”, ali to je sada već bio samo blagi eho. Too little, too late…
Udubljen u svoje misli u crkvi Sv. Đorđa, nametnu mu se činjenica koju je veoma dobro znao. Bio je savršeno svestan posla kojim se bavi i šta on sve nosi sa sobom. Anglikanska crkva je potpuno odgovarala njegovom karakteru. Njena načela su veoma široka i fleksibilna, što najbolje iskazuje rečenica da “svaki Englez može da bude lojalan vladaru i državi, a da ne dođe u sukob sa svojom savešću”. Kada se zna da je poglavar Anglikanske crkve kralj, odnosno kraljica Ujedinjenog Kraljevstva, osigurano je nacionalno jedinstvo i sprečavaju se potencijalni verski sukobi unutar same crkve. Srpska pravoslavna crkva i Anglikanska crkva su već dugo u odličnim odnosima.
BITI OPTIMISTA
Još od Prvog svetskog rata mnoge crkve na Ostrvu su ustupljene SPC. U nekim Anglikanskim crkvama je čak napravljen još jedan oltar za potrebe pravoslavnih vernika, što je izuzetan slučaj. Srpska pravoslavna crkva je za vreme patrijarha Dimitrija donela odluku da je anglikanskim biskupima dozvoljeno da služe liturgiju u patrijaršijskoj kapeli u Beogradu. Ta odluka podseti Lorensa na jedan nemili događaj sa početka njegove službe. 2002. godine, grupa od pedesetak ljudi je sprečila božićno bogosluženje anglikanske crkve u toj istoj patrijaršijskoj kapeli. Blaženopočivši patrijarh srpski gospodin Pavle izašao je pred njih sa molbom da to ne rade, da postoje dugogodišnji dobri odnosi među crkvama, ali nije vredelo. Patrijarh se povukao, a situaciju je pokušao da promeni mitropolit Amfilohije Radović rečima da je to tradicija od 1920. godine, da patrijarh srpski prisustvuje bogosluženju, ali ni to nije dalo uspeha. S obzirom da je na služenje pošao tadašnji ambasador Britanije Čarls Kroford i da je postojala mogućnost da bude ugrožen, hitno se urgiralo kod srpskih vlasti za dodatnom podrškom ambasadorovom obezbeđenju. Policija je stigla, ali služba ipak nije održana.
Nepunih pola sata je brzo prošlo. Tomas Lorens je polako izlazio iz crkve i još sa platoa je primetio crni jaguar i Krejgovo ablendovanje kao signal da je video svog pretpostavljenog. Zadovoljan što Škotova pažnja nije popustila ni u ovim popodnevnim časovima, Lorens polako krenu niz stepenice. Razmišljajući o tome kako će se izbori odvijati u nedelju i šta će Srbija dobiti nakon njih, padoše mu na pamet kvote u srpskim kladionicama koje su se do sada pokazale mnogo boljim prognozerima nego renomirane agencije za ispitivanje javnog mnjenja. Šteta što će zbog glasanja u Srbiji morati da propusti londonski derbi između Totenhema i Arsenala u nedelju, ali šta je tu je. Iskren osmeh mu se pojavi na licu. Mogao bi i on lepo da zaradi kladeći se, iznenada pomisli. Kako bi srpski kladioničari rekli – imao je siguran fiks. U stvari, on je određivao kvote.
„I am an optimist. It does not seem too much use being anything else.“ (Ja sam optimista. Ne izgleda da ima koristi biti bilo šta drugo.)
Winston Churchill
