ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Ona epoha u koju Srbija ulazi ostaje nam u mraku, jednako i Vučiću i onima u ime kojih će vladati
Odavno na nekim srpskim izborima nije bilo takvog zemljotresa, odavno se nije dogodila takva promena političke konfiguracije kao na izborima završenim u nedelju uveče. Elem, onaj ko je verovao da će Aleksandar Vučić u izbornoj kampanji napraviti grešku pravio je proizvoljan račun. Prvo, zbog toga što takav volej ne bi propustili ni slabiji od njega i, drugo, izbori definitivno jesu stvar kojima on ume da se bavi bolje od ostalih.
To znači da će naprednjaci imati oko 160 mandata. Ako je trijumf naprednjaka najupečatljiviji trend izbora, sudeći prema prvim rezultatima, možda je još značajnije to što je napravljen pravi pomor, što će u parlamentu biti samo četiri ili pet lista, što se za cenzus sa malim izgledima bori Koštunica, dok će ispod crte ostati Čeda Jovanović i Dinkić, čija politička uloga se na ovim izborima završava.
Šta je zapravo uradio Vučić? Razumevajući da je raspoloženje Srbije nešto što se mnogo razlikuje od zatvorenih krugova elita, bilo proevropskih bilo nacionalnih, paralelno je igrao na dve strane. Sa jedne, nije se ni u čemu suprotstavio strancima, od kojih mnogo toga zavisi na izborima; sa druge, građanima je pružio iluziju pravde, uveravajući ih da u tom osećanju žive i neka rešenja za njih.
Njegovi protivnici, sa druge strane, nastupili su neverovatno naivno. Pogrešno forsirajući neku vrstu referendumskog izjašnjavanja o Vučiću, đilasovci su počeli da govore čak i o uličnom raspletu, što je on jedva dočekao da poentira, dok je sve to građane uglavnom uplašilo, utoliko više što su tih dana gledali događanja u Ukrajini. Slično su postupile i Dveri, neprekidno zaoštravajući politički diskurs, što očigledno nije prijalo biračima.
I sa druge strane, Vučić je pokazao prilično umeće: mnogima, poput Tadića, Jovanovića, na neki način i Dinkića i Koštunice, obećao je neki deo vlasti, ali im nije obećao da će preći cenzus. Pokazalo se, međutim, da je danas u Srbiji mnogo lakše ući u vladu nego u parlament. Naravno, mnogi će tek analizirati šta znači toliki broj stranaka ispod crte i koliko će to promeniti prilike i trendove na političkoj sceni.
Sa jedne strane, Srbija će imati veoma slabu opoziciju, a, sa druge, ostala je bez većeg broja malih parazitskih stranaka koje su više umele da destabilizuju prilike nego da budu konstruktivne. Otuda je činjenica je da će u tom parlamentu naprednjaci u vizuri građana biti i najveći evropejci i najveći patriote, i najveći reformatori i najveći konzervativci. Rečju, Vučić će u veoma teškim okolnostima i moći i morati da zahvati veoma široko, i to u međunarodnim i lokalnim okolnostima koje mu neće dati ni mnogo vremena ni mnogo slobode.
Očigledno je da je u drugom krugu naprednjačke vladavine Srbija definitivno izašla iz epohe DOS, i da je proces započet 2012. godine nastavljen. Ona epoha, međutim, u koju ulazi danas nam ostaje u mraku, jednako i Vučiću i onima u ime kojih će vladati.
