GODIŠNjICA POGROMA NA KOSOVU I METOHIJI (2004-2014)

ČEDOMIR ANTIĆ Reagovanje zvaničnika iz SR Nemačke i SAD jasno je pokazalo da je...

ČEDOMIR ANTIĆ

Reagovanje zvaničnika iz SR Nemačke i SAD jasno je pokazalo da je pogrom iz 2004. bio deo šireg plana

Na današnji dan pre deset godina – 17. marta 2004 – dogodio se najveći izvanafrički etnički i verski progon u 21. veku.

Na Kosovu i Metohiji, silom otcepljenim i od Severnoatlantskog pakta okupiranim krajevima Republike Srbije, tog dana pre čitave jedne decenije izbili su nezapamćeni nemiri. Gotovo deset odsto svih Albanaca koji žive u Pokrajini tog i sledećih dana uzelo je učešća u klasičnom pogromu nad srpskim narodom, koji je bio preostao na tim zemljama. Povod za to nasilje nad malobrojnim, marginalizovanim, progonjenim i segregiranim Srbima bio je klasičan i kao da je preuzet iz najsramnijih stranica ruske ili nemačke istorije. Pad albanske dece u reku Ibar i smrt jednog od njih predstavljen je kao nedelo nepoznatih Srba. Kasnija istraga utvrdiće da je pogibija bila nesrećan slučaj sa kojim niti jedan Srbin nije imao nikakve veze, ali poslužila je svrsi.

PRATEĆI AMERIČKE IZBORE

Desetine hiljada albanskih ekstremista pohitalo je ka srpskim stanovima i kućama, ka naseljima i selima. Palili su, tukli i ubijali raspamećene srpske civile, starce, žene… Samim čudom je u ovom opštem nasilju ubijeno svega 19 ljudi. Spaljeno je 26 crkava, među kojima neke iz srednjeg veka. Crkvu u Đakovici, gradu u kome su Srbi i pre rata bili simbolična manjina, srušena je a zatim je gotovo celokupno albansko stanovništvo zajednički pobacalo u obližnju reku materijal od koga je sagrađena. Spaljeno je ili srušeno oko 2.500 stanova i kuća Srba.

Samo je imperijalni ponos Vojske SAD spasao Srbe iz najvećih enklava i velike srpske svetinje. Američka vojska je odlučnije od drugih članica Kfora zaustavila demonstrante, ne dozvoljavajući da albanski šovinizam zagospodari američkom politikom. Do tada, a i kasnije, bilo je dozvoljeno samo da bude obrnuto.

Reagovanje zvaničnika iz SR Nemačke i SAD jasno je pokazalo da je pogrom iz 2004. bio deo šireg plana. Baš kao i svi važni događaji u dvodecenijskoj Jugoslovenskoj krizi, i ovaj se dogodio u godini izbora u Sjedinjenim Državama (prisetitite se 1991/2, 1995/6, 1999/2000, 2007/8 – istoriju srpskog naroda pisale su obmane i potrebe izbornih kampanja u Sjedinjenim Državama). Javnost i političke elite SR Nemačke, SAD i saveznika pogrom iz 2004. trebalo je da ubedi da je Kosovo bez promenjenog međunarodnog statusa osuđeno na ekstremizam, radikalizam i siromaštvo. Ubrzo su predstavnici ovih država počeli da zahtevaju što skorije rešavanje statusa Kosova, a pitanje „standarda“, ljudskih prava, prava srpskog naroda, prava srpske države, Helsinškog završnog akta, lažnih tvrdnji da na Kosovu i Metohiji samo brane ljudska i građanska prava… stavljeni su na stranu i zaboravljeni zauvek.

Kada su se prilike smirile, postalo je izvesno da je sve ovo bilo u funkciji bezuslovnog međunarodnog priznanja etnički čistog i ekstremističkog nezavisnog Kosova. Srbima sa Kosova i Metohije ostalo je tada da se povuku iz privremenih ustanova u kojima su statirali glumeći multietničnost ratnim zločincima i kriminalcima koje su kosovskim Albancima kao elitu nametnuli SAD, SR Nemačka, Britanija, Francuska, ali i Miloševićev režim.

pogromkosovo

DANAŠNjA SENKA DESETOGODIŠNjICE

Tako je ostalo do 2010 – kada je Tadićeva vlada omogućila izbor grupe albanofilskih Srba na centralnom Kosovu u albanske ustanove u Prištini – i sada, kada su Vučić i Dačić naterali i Sever Kosova u sastav albanske države.

Krajem 2004. bio sam na konferenciji predstavnika narodnih partija Evrope i pravoslavnih crkava. Na kraju ovog „susreta“ doneta je deklaracija u kojoj su osuđeni razni pa i banalni pritisci na crkvu (recimo, deca koja su bezuspešno gađala kamenjem nekog pravoslavnog sveštenika u Carigradu), ali su prisutni odbili moj predlog da bude osuđeno rušenje 26 crkava na Kosovu i Metohiji. Kada sam ih malo „istresao iz gaća“, većinom su izglasali da osude „rušenje Božijih domova“ od ne zna se koga, ali i da po imenu pohvale privremene ustanove (Albance), koje su obećale da će finansijski pomoći obnovu. Od tog vremena sam načisto kakve su namere SAD i SR Nemačke. Nisam mogao da odolim a da spečenu nemačku konzervativku ograničenih vidika i skučenih pogleda cinično pitam da li bi i mi tako mogli da platimo za Srebrenicu?

Srpski narod na Kosovu i Metohiji, koji je sistematski radikalizovan i korumpiran još od vremena Brozove diktature i Miloševićevog režima, možda nije imao izbora. Izdržao je posle Pogroma iz 2004. godine u nekakvom otporu tokom šest, odnosno devet godina. Vlasti Srbije su sistematski radile na tome da prežive odricanje od Kosova. Tadašnja Koštuničina vlada je dozvolila grupi kriminalca, zločinaca i neuspešnih imitacija ljudi da zapale džamije u Beogradu i Nišu. Možda je to bio gnusni ventil za nezadovoljni narod u Srbiji, ali je Zapadu dobro došlo da opravda sve događaje. Mitropolita Amfilohija, koji se našao pred beogradskom džamijom i branio je srčanije nego policija, kamere naravno „nisu primetile“ pošto se godinu dana ranije drznuo da spomene Milicu Rakić i decu Iraka – žrtve teških ratnih zločina za koje će u ovom nesavršenom svetu pravdu doneti samo Svevišnji.

Danas čekamo desetogodišnjicu Pogroma od 17. marta 2004. u senci izbornog trijumfa upravo onih stranaka koje su dva puta izdale Kosovo i Metohiju (1999. i 2013. godine). Ali važno je da je Pinki video druga Tita, a Vučić – Helmuta Kola. Broz je istina makar stvorio nekakvu Jugoslaviju i u njoj makar kakvu srpsku državu. Za Kola nemamo dileme – ključno je doprineo razbijanju obe.

Napredni klub

Politika
Pratite nas na YouTube-u