MANEŽ – JDP – MANjEŽ

MOMČILO KOVAČEVIĆ Vreme je da se poslednja institucija u čijem nazivu stoji „Jugoslovenska“ preimenuje...

MOMČILO KOVAČEVIĆ

Vreme je da se poslednja institucija u čijem nazivu stoji „Jugoslovenska“ preimenuje u ono što zapravo jeste

MANEŽ

Dvorski Manež – konjušnica i škola jahanja za obuku oficira Kneževine Srbije podignut je 1867, u vreme vladavine Mihaila Obrenovića. Interesantno je reći da je samo godinu kasnije otvoreno i Narodno pozorište u Beogradu. Sudbine ova dva vršnjaka, pokazaće se, bile su neraskidivo isprepletane.

Prvi put, juna 1914, u vreme upravnika Milana Grola, doneta je odluka da se kao privremeno rešenje adaptira Manež u scenu Narodnog pozorišta – razlog je taj što je Narodno pozorište od 1911. bilo u neprekidnim rekonstrukcijama, pa je na red došla i dvorana NP. Početak Prvog svetskog rata je omeo ove planove.

Kraj rata dočekan je sa razorenom zgradom Narodnog pozorišta. Dok je trajala obnova Narodnog pozorišta, predstave su najpre igrane u nepodesnoj sali „Kasine“ sve do decembra 1919, a zatim se ansambl preselio u adaptirani prostor Maneža, i već u januaru 1920. igrane su predstave u sali koja mogla da primi preko 400 gledalaca. Manež, od tada jednostavno nazvan Manjež, postao je najintimniji i najprijatniji kutak beogradske pozorišne publike, a to će ostati i kasnije, kada proradi obnovljeno Narodno pozorište 1922. i kada Manjež bude samo druga scena NP. Naravno, u katastarskim knjigama zapisano je da je Narodno pozorište dobilo vlasnički list za plac i objekat Manež. Stanje u katastru se nije menjalo sve do 2009. godine.

Iz zapisa Mate Miloševića Sećanje na stari Manjež, kao i sačuvanih fotografija, saznajemo da je Manjež bio nalik velikom magacinu, sazdan gotovo ceo od drveta: celokupna konstrukcija gledališta, lože, galerije, stepenište, sve ograde, svi podovi i sva sedišta; izuzev četiri osnovna zida jahaće škole. Čak i pomoćni objekti za dramske probe i vežbaonica baletske škole, kao i šupa za dekor, bili su od drveta. Sve ovo nije ni najmanje smetalo da se već 1921. odigra „najveći događaj u analima starog Manježa, i jedna od najznačajnijih pozorišnih manifestacija u istoriji beogradskog kulturnog života: gostovanje članova Moskovskog hudažestvenog teatra (Ujka Vanja, Tri sestre, Višnjev sad, Kola mudrosti, dvoja ludosti, Braća Karamazovi).“ Dah Oktobarske revolucije prvi put je ovladao jednom beogradskom scenom…

Radio je stari Manjež punim kapacitetom. Pored pozorišnih predstava priređivani su razni koncerti, ispiti baletsko-glumačke škole; prva operska režija Hofmanove priče… i tako sve do 11. septembra 1927. Te noći, posle predstave Devojačka kletva, izgoreo je, onako sav od drveta, potpuno. Ostala su samo četiri zida nekadašnje škole jahanja. Bio je to veliki gubitak za Narodno pozorište, izgubilo je svoju popularnu pozornicu i znatan izvor prihoda. Interesantno je saopštenje Policijske uprave Grada Beograda – g. Stefanović o uzrocima požara: „Izgleda najverovatnije da je požar prouzrokovan usled dodira električnih žica, ili na taj način što je neko u garderobi ostavio neugašenu cigaretu…“ Slično nemušto, gotovo istovetno saopštenje policije čuli smo i sedamdeset godina kasnije, kada je u ranu zoru 17. oktobra 1997. izgorela zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta – baštinika dobrog starog Manježa.

Posle požara 11. septembra 1927. formiran je „Odbor za renovaciju Manježa“ i uz veliku podršku javnosti počela je izgradnja novog pozorišta. Po tadašnjem Generalnom planu uređenja Beograda na lokaciji Manježa bila je predviđena velika operska zgrada. Odmah su se rasplamsale rasprave da li treba obnavljati scenu Manjež ili postupiti po Generalnom urbanističkom planu za Grad Beograd. U javnost su putem štampe bila plasirana različita saopštenja, mišljenja, nacrti moguće zgrade opere kao i novog Manježa. Na kraju je prevladalo mišljenje da se izgradnja opere odlaže za bolje finansijske dane.

Odbor za renovaciju, na čijem su čelu bili M. Predić, upravnik NP i g. Bogić, predsednik Udruženja glumaca SHS, pokrenuo je akciju za prikupljanje novčanih priloga. Mnogobrojne javne i ugledne ličnosti su svojim prilozima učestvovali u obnovi, da bi 19. novembra 1927. Ministarstvo finansija odobrilo kredit od 2.600.000 dinara (u današnjem novcu oko 13.000.000 evra). Kredit će Narodno pozorište, kao vlasnik Manježa, vraćati godinama (gotovo cela suma je vraćena od nadoknade Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije za korišćenje sale Manježa za svoja zasedanja, od 1931. do 1937, kada je konačno završena velelepna zgrada Narodne skupštine na sadašnjem Trgu Nikole Pašića (sada Skupština Srbije).

Obnovljena zgrada Manježa, projekat arhitekte V. Zađina i P. Krasnova, bila je solidna građevina sa 850 mesta za sedenje. Otvorena je za publiku 12. jula 1929.

Scena Narodnog pozorišta Manjež radila je sve do jeseni 1931, kada je za potrebe Skupštine Kraljevine Jugoslavije privremeno korišćena sve do 1937. U međuvremenu je Narodno pozorište koristilo salu palate Luksor (danas bioskop „20. oktobar“).

Zgrada je 1937. po treći put adaptirana i dobila je nov naziv – Vračarsko pozorište. Kao deo NP, funkcionisalo je punom parom do početka Drugog svetskog rata, naročito do 1942, dok je trajala obnova i rekonstrukcija NP, postradalog tokom bombardovanja u aprilu 1941. Vračarsko pozorište (Manjež) radi redovno sve do oslobođenja (oktobar 1944).

Posle rata dobija naziv Gradsko pozorište (katastarski vlasnik je još uvek NP) i pod upravom Žike Petrovića radi sve do 1947, kada je sam upravnik Ž. Petrović potpisao odluku o njegovom rasformiranju zbog odluke o izgradnji Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP).

manjez1

JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE

Kako se došlo do ideje za stvaranje JDP? Početkom 1946, na poziv Bersenjeva, umetničkog rukovodioca pozorišta Lenjinov komsomol, i predstavnika Komiteta za kulturu i umetnost SSSR Karmakova, Bojan Stupica odlazi u aprilu na studijsko putovanje u SSSR. Formalno, trebalo je da režira Krležinu U agoniji u MHAT. U Moskvi i Lenjingradu se upoznao sa radom sovjetskih pozorišta, naročito sa ustrojstvom Moskovskog hudožestvenog teatra (MHAT). U razgovoru sa sovjetskim kolegama došlo se do ideje o potrebi stvaranja jednog nadnacionalnog teatra u Jugoslaviji, koji bi po tipu bio sličan MHAT. Istovremeno je među rukovodećim drugovima sovjetskih pozorišta cirkulisao predlog – kasnije (avgust 1946) i odluka CK SKP(b) koja se odnosila na repertoar sovjetskih dramskih pozorišta i mera za njegovo poboljšanje. Bojan Stupica je sve to sublimisao u ideju o stvaranju JDP, nadnacionalnog jugoslovenskog teatra. Sa snažnim dahom Oktobarske revolucije oličene u Staljinovoj koncepciji novog svetskog poretka, sa komunističkim ubeđenjem, sa novom idejom, kreće za Beograd.

Pre nego što je svoju zamisao izložio odgovornim drugovima u Komitetu za umetnost i kulturu, najpre ju je poverio Borisu Ziherlu, svome prijatelju, pa Savi Severovoj – u čijoj su se kući u Ljubljani, u Bojanovom prisustvu, upoznali Kardelj i Tito, a zatim su u to uvukli i Borisa Kidriča. Opširan Elaborat o centralnom teatru Federativne Narodne Republike Jugoslavije, o formiranju JDP, predao je 11. novembra 1946. CK KPJ – Komitetu za kulturu i umetnost. Nije išlo ni brzo ni lako. Već tada su postojale struje u Komitetu koje su smatrale da kultura pripada nacijama i da ne treba zanemarivati važnost republičkih kulturnih centara.

Ostalo je na tome da se presudi u samom vrhu partije. Uz Kardeljevu naklonost i zalaganje, dekretom Josipa Broza Tita od 29. jula 1947, osnovano je Jugoslovensko dramsko pozorište. Iako se formalno radilo o odluci vlade FNRJ da se vlasništvo nad Manježom sa Narodnog pozorišta prenese na JDP, to nikada nije učinjeno; nešto zbog bahatost nove vlasti – gde se smatralo da je odluka Partijskog komiteta bila iznad pravnih regula, nešto zbog postojećeg imovinsko-pravnog postupka, koji nije mogao naprečac da rešava partijske direktive. Vlasnik zemljišta i objekta na njemu i dalje tako ostaje NP.

Brzo se pristupa preuređenju i šminkanju stare zgrade Manježa. Po projektu arhitekte M. Belobrka, uz saradnju B. Stupice, rekonstruiše se i dograđuje postojeća zgrada. U duhu strogog modernizma, bližeg idejama komunističkog internacionalizma, uklanja se stilska fasada N. Krasnova i zamenjuje se obezličenim zidom. Osnovni razlog za ovakav kulturni vandalizam je zatiranje svega što predstavlja deo kulturntradicije građanskog društva. Dodatna energija za što brže otvaranje nadnacionalnog teatra dobijena je iz činjenice da je septembra 1947. u Varšavi osnovan Informbiro – Informacioni biro komunističkih i radničkih partija, i da je za njegovo stalno središte bio izabran Beograd.

Za potrebe novog, internacionalnog Jugoslovenskog teatra, Bojan Stupica bezobzirno regrutuje najbolje glumce i glumice iz svih republika, krnjeći na taj način matične pozorišne kuće. Prvo je stradalo NP.

Vrlo brzo, već 1948, gunđanje zbog takvog postupka prerašće u otvoreno protivljenje. Ipak, dana 3. aprila 1948. novo pozorište biva otvoreno predstavom Kralj Betajnove I. Cankara u režiji B. Stupice. Prvi put je bila podignuta zavesa sa grbom FNRJ. Uspeh ni jednog trenutka nije doveden u pitanje, jer, znalo se, JDP se finansira iz državnog budžeta.

Nije prošlo ni pola godine, a ona mišljenja o važnosti republičkih teatara koja su se čula iz partijskog aparata, zagušila su osnovnu ideju o nadnacionalnom pozorištu nalik na MHAT u Moskvi, pogotovo kada je obelodanjena u junu Rezolucija Informbiroa uperena protiv Tita i KPJ. Naravno, niko nije govorio otvoreno o razlozima za brzo prigušenje JDP, već je sve bilo uvijeno u formu nepodesne repertoarske politike, načina režiranja, odstupanja od socijalističkog tumačenja sadržaja, i svih onih ideoloških oblandi.

Stupica je bio prinuđen da odstupi. JDP nastavlja svoj rad pod novim rukovodstvom.

Na Šestom kongresu KPJ 1951. donete su odluke i smernice o uvođenju samoupravljanja i jačanju republičkih institucija. Do 1955. ukinute su sve nepotrebne federalne službe, pa tako i Komitet za kulturu. Finansiranje se prebacuje na republike. Iz JDP privremeno odlazi bračni par Stupica, kao i dobar deo glumaca koji su tu dovedeni iz nacionalnih pozorišta. JDP još uvek, katastarski, pripada Narodnom pozorištu u Beogradu.

Iste godine kada je Bojan Stupica, po sopstvenim nacrtima, podigao Malo pozorište u dvorištu JDP, na mestu nekadašnje čuvarske kućice i na delu placa koji pripada Muzičkoj akademiji, Milan Vukos, potpredsednik Grada Beograda, predlaže Branku Pešiću, gradonačelniku Beograda, da Beograd, kao evropski grad koji se prihvatio finansiranja jednog Bitefa i drugih gradskih pozorišta i manifestacija, preuzme od republike finansiranje JDP. Izvršeno je razgraničenje finansijskih prava i JDP je na budžetu grada Beograda od 1969. Te iste godine umire Bojan Stupica i Malo pozorište dobija njegovo ime: Teatar „Bojan Stupica“.

Po svedočenju Petra Volka, upravnika JDP od 1977 do 1981, gospođa Mira Stupica je podnela zahtev za naplatu projekta svoga pokojnog muža Bojana, po kojem je građen Teatar „Bojan Stupica“. Dat je nalog za regulisanje potraživanja udove pok. Bojana Mire Stupice. Ustanovljeno je da Teatar „Bojan Stupica“ nikada nije dobio upotrebnu dozvolu zbog nepostojanja projekta i zbog nerešenog imovinsko-pravnog vlasništva nad placem koji je bio, s jedne strane, vlasništvo NP, a sa druge, vlasništvo Muzičke akademije.

Kada je posle katastrofalnog požara 17. oktobra 1997. po drugi put izgorela zgrada na placu Manjež i kada su završeni radovi na rekonstrukciji i obnovi, zatražena je upotrebna dozvola od nadležne institucije. Tada je ponovo potvrđeno da se novosazidana zgrada JDP katastarski još uvek vodi kao vlasništvo Narodnog pozorišta iz Beograda pod prvobitnim nazivom Manež.

manjez2

MANjEŽ

Možda je vreme da se to i potvrdi. Da se, kako je to i predviđeno po Urbanističkom planu Beograda iz 1920, u zgradu na placu Manež usele Opera i Balet, jednostavnim preseljenjem iz zgrade na Trgu Kneza Mihaila, onog Mihaila koji je pokrenuo i sazidao obe zgrade. Vreme je da se poslednja institucija (posle preimenovanja JAT) u čijem nazivu stoji „Jugoslovenska“ preimenuje u ono što zapravo jeste i što je 90 godina bila – scena Narodnog pozorišta „Manjež“.

Teatron 164/165

Kultura
Pratite nas na YouTube-u