BORIS NAD
Amerika mora da prihvati činjenicu da se posle više od 20 godina Rusija vratila u istoriju. To je politički realizam
Kriza u Ukrajini je još daleko od svog razrešenja, ali ipak je jasno da je to centralni najvažniji događaj na početku 21. veka, mnogo važniji od Libije, invazije Avganistana ili pitanja budućnosti Iraka. Čak ni Sirija ne može da se meri s tim. Kriza još nije rešena, ali se neki odgovori već naziru: Krim je ponovo ruski. Sudbina Jugoistoka Ukrajine sad je skoro izvesna (on sigurno neće biti deo nekakve buduće unitarne Ukrajine, Ukrajine unutar Evropske unije i Severnoatlantskog vojnog saveza. Tamo je u toku pobuna (pro)ruskog stanovništva, koje artikuliše svoje zahteve u za mnoge neočekivanom „ruskom proleću“. Jugoistok – Novorusija može postati deo buduće federalne ili konfederalne Ukrajine, nezavisna država oslonjena na Rusku Federaciju – ali samo kao prelazno rešenje – ili u budućnosti integralni deo Rusije). Pitanje centralne Ukrajine – Malorusije i samog Kijeva – za sad nije rešeno. Budućnost kijevske hunte je takođe pod znakom pitanja. Ona je, uostalom, samo privremeno „rešenje“. Za Zapad, pučisti bi mogli imati neku upotrebnu vrednost ukoliko mu pođe za rukom da u Ukrajini isprovocira ratni rasplet. Zapadu Ukrajine (Galiciji), u bilo kojoj varijanti budućih događaja, ukazuje se veoma sumorna perspektiva. Geopolitička mapa Evrope i Evroazije time je nepovratno promenjena. To je Rusija postigla relativno lako. I to nije najvažnije od svega.
ODBRANITI SEVASTOPOLj
Prva očigledna ruska pobeda je povratak Krima pod ruski suverenitet.
O geopolitičkom i vojnom značaju Krima, kao matične luke ruske Crnomorske flote, gotovo da nije potrebno da se govori; tome treba dodati ogroman simbolički i istorijski značaj koji Krimsko poluostrvo i danas ima za Rusiju. Ponajpre, za rusku pravoslavnu veru, kao kolevka ruskog hrišćanstva, kao „ruski Atos“.
Podsetimo se da je Krim prvi put pripojen Rusiji 1783, za vreme vladavine Katarine Velike, samo nekoliko godina kasnije od usvajanja američke Deklaracije o nezavisnosti, a da su se za njega borili i vojskovođe kao što su Suvorov i Kutuzov, budući pobednik nad Napoleonom. Za Krim su otada vezana veoma važna poglavlja ruske istorije. Od 1853. do 1856. on je poprište Krimskog rata, koga su zapadne sile – Britanija i Francuska – uz Pijemont i Osmansko carstvo povele protiv Rusije i poprište herojske odbrane Sevastopolja.
Sevastopolj je ponovo herojski branjen u Drugom svetskom ratu od nemačkih jedinica, Vermahta i SS, da bi nemačka kancelarka Angela Merkel danas pretila Rusiji da će platiti visoku cenu zbog „aneksije Krima“. O kakvoj aneksiji ovde može biti reči? Za ruski pogled Krim je nesumnjivo Rusija, a svi su izgledi da će tako i ostati.
LIBERALNI FAŠIZAM
Sadašnja ukrajinska kriza ima dugu genezu i raznovrsne aspekte, ali nju je moguće razumeti samo kroz hladnu prizmu geopolitike. To je poslednji, najdublji i sveobuhvatni nivo, koji objedinjuje sve ostale dimenzije (političke, kulturne, ideološke, istorijske, religijske, etničke… ) i smešta ih u odgovarajući kontekst. Kriza u Ukrajini je i prelomna tačka i ispit za sve njene aktere, pa i naizgled ravnodušne ili nezainteresovane posmatrače. Ponajpre za Sjedinjene Američke Države, jer će ishod ukrajinske krize između ostalog odlučiti i o njenom statusu supersile.
Današnja kriza u Ukrajini oblikuje nova savezništva i diktira nove linije podela. To ne važi samo za globalnu mapu i za geopolitiku pojedinih zemalja, već i za čitav niz veoma različitih političkih i ideoloških opcija. Neka od tih savezništava su, na prvi pogled, neočekivana: na primer, ona koja u isti tabor svrstavaju antisemite i neonaciste zajedno sa proameričkim liberalima i islamistima, evrofanatike sa sledbenicima Adolfa Hitlera ili Bandere, najradikalnijim šovinistima i rusofobima. I to se, izgleda, ne događa samo u Ukrajini već manje ili više širom evropskog kontinenta. Na ulicama Rige u Letoniji (Letonija je članica EU) promarširala je kolona neonacista odevenih u SS uniforme. Niko od EU zvaničnika na to nije reagovao. Sasvim adekvatan termin je „liberal-fašizam“.
Ipak, sama pojava nije nova, nešto slično se već dešavalo tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, kada su SAD i čitav niz „liberalnih“, „nezavisnih“ inetektualaca, poput Anri-Levija, otvoreno podržavali najprimitivniji etnički nacionalizam ili islamski radikalizam od Hrvatske do Kosova pod uslovom da je usmeren protiv Srba. Liberali i fašisti (u Ukrajini, to su sledbenici Bandere) pod određenim uslovima mogu biti saveznici, a takođe i liberali i vehabije (slučaj Bosne, Kosova, Kavkaza ili Sirije). Kriterijum za to savezništvo je isključivo geopolitički. Amerika, ponovimo, nije u situaciji da bira svoje saveznike, za nju bi to, pogotovu u sadašnjim okolnostima, predstavljalo pravi luksuz. Uostalom, SAD su pokazale da u tome nikad nisu bile previše gadljive.
21. VEK NEĆE BITI „AMERIČKO STOLEĆE“
Osnovna podela je danas, naravno, ona koja nepomirljivo suprotstavlja Rusiju i Ameriku sa njenim zapadnim satelitima. Posle Sirije i Ukrajine, očigledno je da jednopolarni svet, svet u kome je američka hegemonija bila neupitna, više ne postoji. Drugi pol je sada Rusija. Za njom slede Kina, Indija i Brazil (Latinska Amerika), islamski svet je još u dubokom previranju. Ali jedino je Rusija dovoljno snažna da Americi (Zapadu) parira i u vojnom pogledu i da bez nervoze čeka najavljene ekonomske sankcije Zapada.
Dvadesetprvi vek, suprotno projekcijama američkih stratega, neće biti „američko stoleće“. Američka politička elita nije u stanju da to shvati. Prelazak na multipolarni poredak nije bezbolan. On se odvija kroz niz veštački izazvanih kriza, ratova vođenih iz uvek istog centra (za sada ratova lokalnog karaktera, ali dalekosežnih po svom značaju) ili makar pretnji da će oružje biti korišćeno. Sa stanovišta američkih interesa, međutim, kijevski puč od 22. februara, a posebno ono što je potom usledilo – taktički promišljen odgovor Rusije – bio je greška. Čak ni novi hladni rat sa Rusijom ni mogući pokušaj njenog ekonomskog iscrpljivanja ne predstavljaju adekvatne odgovore. Što god da se u budućnosti dogodi, promene će biti tektonske, a svet će posle toga u samoj osnovi izgledati drugačije.
GLOBALNO PRESTROJAVANjE
Ostalim manje važnim akterima preostaje da iz svega izvuku pouke i da započnu, isprva tiho, prestrojavanje na globalnoj sceni. Pri tom, treba imati u vidu da savezništvo s Amerikom više ne osigurava bezbednost. Republikama bivšeg Sovjetskog Saveza, a to je prva pouka ukrajinske krize, jedino Rusija (ne više Amerika, još manje slaba Evropska unija) može garantovati teritorijalni integritet. Konačno, SAD više ne mogu garantovati bezbednost čak ni svojim evropskim saveznicima jer poredak u svetu od sada više nije jednopolaran a ni amerikanocentričan. SAD, od sada pa ubuduće, ne diktiraju pravila, ne propisuju šta je dopušteno a šta ne. One koji danas govore o opasnosti od „nadirućeg ruskog imperijalizma“ treba podsetiti na tešku istoriju poslednje dve i po decenije, počev od prvog rata u Persijskom zalivu, na njena krvava poglavlja ispisana u bivšoj Jugoslaviji, u Bosni, na Kosovu, u Afganistanu, zatim ponovo u Iraku… Hiljade i hiljade mrtvih i osakaćenih, razaranje brojnih zemalja, dugačak spisak američkih intervencija širom sveta, s napalmom i osiromašenim uranijumom, raspirivanje građanskog rata i podsticanje etničkih čišćenja širom sveta, to bi bio bilans američke svetske hegemonije koja se danas bliži svom neumitnom kraju. Bilo bi dobro da vašingtonski stratezi to shvate na vreme.
Evropska unija će, bez obzira na ishode, postati najveći gubitnik u raspletu ukrajinske krize, jednostavno zato što evropske vođe nisu u stanju da jasno odrede sopstvenu poziciju u novim okolnostima, nastavljajući da po inerciji slede naloge iz Vašingtona. To Evropu gura u sve dublju krizu. Prva i možda najmanja cena koju će EU morati da plati biće, po svoj prilici, ona ekonomska, izazvana sankcijama protiv Rusije, koje će Brisel, makar i nevoljno, prihvatiti pod diktatom Vašingtona. Treba primetiti da će se u još težoj poziciji naći one zemlje na Istoku Evrope koje samo pasivno slede Brisel, bez sopstvene spoljne politike, nadajući se da će jednog dana pridružiti EU.
Nedavno se povodom Ukrajine u Vašington postu oglasio „klasik američke politike“ Henri Kisindžer. Njegov „programski tekst o Ukrajini“ nije mnogo više od ponavljanja starih hladnoratovskih i rusofobskih teza, ali one su ovog puta izrečene ezopovskim jezikom, s velikom dozom opreza i uzdržanosti. Nama bi ovde valjalo podsetiti na jednu raniju i mnogo iskreniju Kisindžerovu ocenu, koju je izneo s mnogo manje diplomatskog takta: „Biti neprijatelj Amerike je opasno, biti njen prijatelj je kobno“. U senci ukrajinske krize, ovo priznanje zvuči daleko zlokobnije.
POLITIKA ĆORSOKAKA
2008. godine, kratkotrajnim ratom s Gruzijom, Rusija je napustila okvire koji su joj nametnuti 1991. padom Sovjetskog Saveza, a to su, približno, bile granice Ruske Federacije. U neku ruku reakcija Rusije tada je bila iznuđena. Jednostavni scenario gruzijske krize je već prethodno isproban u bivšoj Jugoslaviji. Odgovor Moskve na gruzijsku verziju „Oluje“, međutim, bio je efikasan, uloga koju je Rusija odigrala, bez obzira na to što je Gruzija u zapadnim medijima prikazana kao žrtva, konstruktivna: intervencija ruske vojske sprečila je genocid u Abhaziji i Južnoj Osetiji, a Gruzija nije pretvorena u poprište etničkog sukoba, koji bi još zadugo destabilizovao region.
Paralelno s tim, Moskva je povukla još nekoliko dalekosežnih poteza, od kojih je nesumnjivo najznačajnija odluka da osnuje Evroazijski carinski savez (sutra Evroazijsku ekonomsku uniju). Hilari Klinton je tada izjavila da je reč o pokušaju Rusije da obnovi Sovjetski Savez i da će Amerika učiniti sve da taj pokušaj osujeti, ali to „sve“, kako se sada pokazuje, bilo je premalo. Ubrzo potom usledila je Sirija, kao mnogo ozbiljniji ispit za narastajuću rusku snagu od onog u Gruziji. Ne treba sumnjati da su SAD tada bile rešene da intervenišu, i to vazdušnom kampanjom, pošto američka vojska više nije u stanju da izvrši kopnenu invaziju (nije to mogla ni 1999, u 78 dana dugom ratu protiv Jugoslavije). Dosledan stav predsednika Putina, nepopustljivost pred pretnjama i tvrdom retorikom Vašingtona, te sasvim konkretna podrška Damasku (za razliku od mlakih reakcija Medvedeva tokom libijske krize), naterala je vašingtonske stratege da promene svoju odluku i potraže nekakav izlaz iz ćorsokaka u koji je ponovo zapala kratkovida američka politika.
PREĆI RUBIKON
2008. godine Rusija je po prvi put od sloma SSSR izašla van svojih granica, 2014. predsednik Rusije Vladimir Putin je, upućujući vojne snage na Krim, prešao svoj Rubikon, posle čega rusko povlačenje jednostavno više nije opcija. NATO, uprkos ilegalnom i tajnom uvođenju pojedinih jedinica u Ukrajinu, očigledno nema volje a ni snage da interveniše, što znači da je hunta sada prepuštena sama sebi. Podrška Zapada se ionako, u najmanju ruku, pokazala dvosmislenom. Na Jugoistoku Ukrajine će verovatno započeti razdoblje terora nad ruskim stanovništvom, koji će sprovoditi ne ukrajinska armija ni unutrašnja vojska (strukture ukrajinske države se su na Jugoistoku već raspale), nego militantne bande Desnog sektora i Svobode, prerušene u Nacionalnu gardu Ukrajine, eventualno potpomognute NATO jedinicama. Samo na te snage kijevska hunta još može da računa.
U tim uslovima gradiće se nova ruska država na Jugoistoku, Nova Rusija, koja treba da poveže Rusiju, uključujući i Krim, sa Pridnjestrovljem. Zapad to neće posmatrati blagonaklono a verovatno ni skrštenih ruku, ali to je jednostavno nova geopolitička realnost: Amerika mora da prihvati činjenicu da se posle više od dvadeset godina Rusija vratila u istoriju. To je politički realizam.
