Ima li neko ko će Angeli Merkel na vreme da došapne da su ruski tenkovi već jednom bili u Berlinu. No, No, Frau!
Snaga Rusije može da bude potkopana samo ako se od nje odvoji Ukrajina. Oni koji žele to da urade ne samo da moraju da Ukrajinu odvoje, nego moraju da je okrenu protiv Rusije; zavaditi do krvi dva dela jednog naroda i gledati kako brat ubija brata. Da bi to ostvarili, potrebno je pronaći i odgojiti izdajnike među nacionalnom elitom i uz pomoć njih izmeniti samosvest jednog dela naroda do takvog nivoa da mrze sve rusko; da mrze svoj rod, a da to i ne znaju. Ostalo će učiniti vreme.
Dragi moj čitaoče, grdno si se prevario ako si pomislio da sam ove reči sam izmislio i napisao. Prelistaj malo arhive, tamo ćeš da nađeš da je sve ovo svojeručno napisao i potpisao, još pre jedan i po vek, ondašnji kancelar Nemačke Oto Fon Bizmark.
Bacite još jedan pogled na ovo što se sada odigrava u Ukrajini, poročitajte još jednom „knjige starostavne“, od Bizmarka, preko Hitlera do Angele Merkel, i sve će da vam pukne pred očima; učiniće vam se kao da se vreme zaustavilo pre 150 godina; da je mustra ista; menjaju se, reći ćete, samo imena i boje na zastavama…
Nema više Bizmaraka u Berlinu, ali ima Angele.
Da li su uspeli da zavde dva dela istog naroda? Jesu.
Istočna, pravoslavna Ukrajina gleda zapadnu unijatsko-katoličku Ukrajinu preko novog, ukrajinskog Berlinskog zida.
Mrze li u Kijevu sve što je rusko? Mrze. Na svoju nesreću koja će tek da im ispostavi račun kad im u zapadni komad dođe – ako ikada dođe – Evropska unija koja im je ovo zakuvala; kad im dođe Amerika koja stoji iza svega; kad im stigne Međunarodni monetarni fond koji čeka u zasedi da još nekoga unesreći. I kad im dođe, Angela Hitler koja još sanja Bizmarkov san…
Istorija se često ponavlja, ali se fatalno ponavlja onima koji iz nje ništa ne nauče.
Angela Merkel koja malo -malo pa nešto pripreti Rusiji – ćorcima iz prazne puške – a ukrivena iza Velikog Opsenara u Vašingtonu – nikako da se malo sabere i preispita.
Imperija i njena kućna pomoćnica Evrospka unija i dalje misle da će im „dugo biti carstvo“ i da se pod kapom nebeskom ništa ne menja dok ne padne komanda iz Vašingtona i Brisela…
Mislili su da su sa Kosovom za sve vremena otvorili vrata za sva prekrajanja budćnosti naroda i država.
Krenuli sa Kosovom dok nisu dobili Abhaziju i Osetiju.
Udarili na Siriju, pa dobili po prstima i podvili rep.
Bombardovali bi Iran, ali ne znaju šta bi sa Rusijom i Kinom iza njega.
Krenuli (2008) da stignu u Podmoskovlje – via Gruzija – i evo, sada preko Ukrajine, a ode im Krim i, za sada, pola Ukrajine…
Famozno „Amerčko stoleće“ Zbignjeva Bžežinskog, pretvara se pred našim očima u veliki, glupi, promašeni san. Ukrajini je, izgleda, suđeno da bude vododelnica između dve epohe, posle čega ništa neće više biti kao što je bilo.
Rusija, Kina i Istok u celini malo su više porasli nego što je Imperija u stanju da shvati. Slabo kapira i tužni satelit Imperije, Evropska unija koja se u ovoj ukrajinskoj sagi baš pošteno izbrukala. Mogla je da za obaranje demokratski izabranog predsednika Janukoviča pronađe za saveznika nekog časnijeg od neonacista i dece bivših ukrajinskih kolaboracionista sa Hitlerovim okupatorima Ukrajine u Drugom svetskom ratu.
U slepilu arogancije, ni Amerika ni Unija ne vide, zatim, da Vladimir Vladimirović nije, istina, Petar Veliki, ali nije ni žalosni, Mihail Gorbačov. I deca su se malo zaigrala, pa preigrala.
Jedno pitanje: ima li neko ko će Angeli Merkel na vreme da došapne da su ruski tenkovi već jednom bili u Berlinu. No, No, Frau!
Izvor Vesti, 17. 03. 2014.
