KRIM ILI KAKO STRATEŠKA INICIJATIVA PRELAZI NA STRANU RUSIJE

ANA FILIMONOVA Na redu su Harkov, Dnjepropetrovsk, Odesa... Istočna Ukrajina će se neizbežno preorijentisati...

ANA FILIMONOVA

Na redu su Harkov, Dnjepropetrovsk, Odesa... Istočna Ukrajina će se neizbežno preorijentisati na Rusiju

Predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin nastupio je u Kremlju pred poslanicima Državne Dume, članovima Saveta Federacije, rukovodiocima regiona zemlje i predstavnicima civilnog društva u vezi sa zahtevom Republike Krim i grada Sevastopolja za prijem u sastav Ruske Federacije. Uoči obraćanja Putin je potpisao uredbu kojom Ruska Federacija priznaje Republiku Krim – imajući u vidu slobodno izraženu volju njenog naroda na referendumu od 16. marta – kao nezavisnu državu. Danom potpisivanja Ukaz stupa na snagu.

Prema Zakonu o načinu prihvatanja i obrazovanja novih subjekata Ruskoj Federaciji, strana država se obraća Ruskoj Federaciji sa molbom za njen ulazak u Rusku Federaciju i za zaključivanje odgovarajućeg međunarodnog Sporazuma. Predsednik Putin je o tome informisao oba doma Parlamenta Rusije i vladu Ruske Federacije. Potom se šef države obratio Ustavnom sudu sa molbom da oceni da li je Sporazum u skladu sa Ustavom RF. U slučaju da sud da pozitivnu ocenu, međunarodni Sporazum ide na ratifikaciju u Državnu Dumu, zajedno sa projektom federalnog ustavnog zakona u kome se određuje naziv, status i granica subjekta. Ukoliko obe palate podrže ova dva dokumenta, tada se donosi izmena u Ustav Ruske Federacije, u koji se dodaje naziv jednog ili više subjekata.

Da istaknemo glavne momente u obraćanju Predsednika Rusije. Vladimir Putin je referendum na Krimu ocenio kao istorijski, pošto je sve na Krimu prožeto našom istorijom i ponosom.

SRAMNA ISTORIJA POKLANjANjA

U srcima i u pamćenju ljudi Krim je uvek bio i ostaje sastavni deo Rusije. Ta uverenost je zasnovana na istini i pravdi i prenosila se s pokolenja na pokolenje. Posle Revolucije boljševici su iz različitih razloga uključili u sastav Ukrajinske Sovjetske Republike znatan deo istorijskog juga Rusije. A 1954. godine doneta je odluka o predaji i Krimske oblasti u njen sastav. Ujedno je predat i Sevastopolj premda je on bio potčinjen saveznim vlastima. Inicijator toga bio je šef KPSS Nikita Hruščov lično. Šta ga je pokrenulo na taj čin – želja da pridobije ukrajinsku nomenklaturu ili da izgladi svoju krivicu za organizovanje masovnih represalija u Ukrajini 30-tih godina – neka istorija presudi. Ta odluka bila je doneta uz očigledno kršenje tada važećih ustavnih normi.

No u svakom slučaju ta se odluka doživljavala kao neka formalnost jer je teritorija prebačena u okvirima jedne velike zemlje. No desilo se neverovatno – raspad SSSR. Kada se Krim odjednom našao u okvirima druge države, tek tada je Rusija osetila da su je ne samo prevarili nego i opljačkali. Treba otvoreno priznati da je i sama Rusija “paradama suvereniteta” omogućila raspad SSSR. A prilikom raspada SSSR, zaboravilo se i na Krim i na vojnu bazu Sevastopolj.

Ruski narod je postao najpodeljenija nacija na svetu. Rusija je sagnula glavu i pomirila se, progutavši uvredu.

Mi smo izašli u susret Ukrajini i po pitanju formiranja granice (praktično smo i pravno priznali Krim kao sastavni deo Ukrajine, samim tim završno zatvorivši taj problem), razgraničivši akvatorij Azovskog mora i Kerčenskog zaliva. Od čega smo mi tada polazili? Od činjenice da su dobri odnosi sa Ukrajinom za nas najvažniji. No, naravno, tada smo smatrali da će Ukrajina biti naš dobar sused, ruski i ruskojezični stanovnici Ukrajine, posebno na njenom jugoistoku i na Krimu, živeće u uslovima prijateljske, demokratske i civilizovane države. Smatrali smo da će njihovi legitimni interesi biti obezbeđeni u skladu sa normama međunarodnog prava.

Međutim, situacija se počela drugačije razvijati. Činjeni su pokušaji da se Rusi liše istorijskog pamćenja, a ponekad i maternjeg jezika, počela je nasilna asimilacija. I naravno, Rusi, kao i ostali građani Ukrajine, stradali su od permanentne političke i državne krize koja potresa Ukrajinu evo već 20 godina.

Razumem zbog čega su ljudi želeli promene. Tokom perioda “samostijnosti” [1] nezavisna vlast im je dosadila, jednostavno dozlogrdila. Menjali su se predsednici, premijeri, poslanici Rade, ali se nije menjao njihov odnos prema svojoj zemlji i svom narodu. Oni su muzli Ukrajinu, borili se za svoju vlast, imovinu i finansijske tokove. Dobro se sećam onih koji su sa mirnim lozinkama izašli na Majdan, boreći se protiv korupcije, neefikasne državne uprave, siromaštva. Ali oni koji su stajali iza poslednjih događaja u Ukrajini imali su druge ciljeve. Oni su pripremali državni prevrat. Sledeći. Planirali su da zauzmu vlast ni od čega ne prezajući. Počeli su teror i ubistva i pogromi.

putinkrim01

RUSIJA NIJE MOGLA DA ĆUTI

Legitimne izvršne vlasti u Ukrajini još nema, nema se s kim razgovarati. Mnoge državne institucije uzurpirali su samozvanci. Oni pritom ne kontrolišu ništa u zemlji, a često se i sami nalaze pod kontrolom ekstremista.

Onima koji su se protivili puču, odmah se zapretilo represijama i kaznenim operacijama. I, naravno, prvi na redu je bio Krim. Ruskojezični Krim. U vezi s tim, stanovnici Krima i Sevastopolja obratili su se Rusiji sa pozivom da zaštiti njihova prava i same živote, da ne dopusti to što se desilo i što se još dešava u Kijevu, Donjecku, Harkovu i nekim drugim gradovima Ukrajine.

Naravno da se nismo mogli oglušiti na ovu molbu, nismo mogli ostaviti Krim i njegovo stanovništvo u nevolji. Inače bi to jednostavno predstavljalo izdaju. Nama govore da kršimo norme međunarodnog prava. Kao prvo, dobro je da su se oni setili da uopšte postoji međunarodno pravo. I na tome im hvala. Bolje ikad nego nikad.

Kao drugo, najvažnija stvar. Šta smo to mi navodno prekršili? Da, predsednik RF je dobio od gornjeg doma ruskog parlamenta pravo na korišćenje oružanih snaga u Ukrajini, ali, strogo govoreći, to pravo još nije iskorišćeno. Oružane snage Rusije još nisu ulazile na Krim, one su se tamo u skladu sa međunarodnim ugovorom ionako nalazile. Da, mi smo pojačali našu grupaciju, ali pritom želim da istaknem da bi svi znali i čuli – nismo premašili maksimalno dozvoljenu granicu naših oružanih snaga na Krimu, a ona je predviđena do brojnosti od 25 hiljada vojnika. Jednostavno, nije bilo potrebe za tim.

Dalje. Objavljujući svoju nezavisnost, verifikovanu referendumom, Vrhovni savet Krima oslanjao se na Povelju Organizacije UN, u kojoj je zapisano pravo naroda na samoopredeljenje. Uzgred, hoću da napomenem da je i sama Ukrajina, kada je objavila svoj izlazak iz SSSR, učinila to isto. Krimske vlasti su se oslanjale i na poznati presedan Kosova. Presedan koji su naši zapadni partneri sami stvorili, što bi se reklo, svojim sopstvenim rukama. U situaciji apsolutno analognoj Krimskoj, priznali su legitimnom deobu Kosova od Srbije, dokazujući svima da nije potrebna nikakva dozvola od centralnih vlasti za jednostrano proglašenje nezavisnosti. Međunarodni sud UN na osnovu Tačke 2. Člana 1. Povelje UN saglasio se sa tim i u svojoj odluci od 22. jula 2010. godine, istakavši sledeće. Navodim doslovan citat: “Iz prakse Saveta Bezbednosti ne proizilazi nikakva zabrana jednostranog proglašenja nezavisnosti”. I dalje: “Opšte međunarodno pravo ne sadrži zabranu bilo kakve deklaracije o nezavisnosti”. Kako bi se reklo, sve je kristalno jasno. U pismenom memorandumu SAD od 17. aprila 2009. godine, koji je podnet u ovu najvišu međunarodnu sudsku instancu u vezi sa raspravom o Kosovu, kaže se: “Deklaracije o nezavisnosti mogu (i često se to događa) da naruše unutrašnje zakonodavstvo. Međutim, to ne znači da se narušava i međunarodno pravo”. Dejstva Krimljana se očigledno uklapaju u tu, strogo govoreći, instrukciju. Od tih istih SAD i Evrope mi smo slušali da je Kosovo poseban slučaj. U čemu se, po mišljenju naših kolega, ogleda njegova posebnost? Ispostavilo se u tome što je tokom sukoba na Kosovu bilo mnogo ljudskih žrtava. Šta je to, da li je to pravni i pravnički argument. U odluci Međunarodnog suda o tome nije rečena ni jedna reč. I zbog toga to nisu čak ni dvojni standardi, to je neverovatno primitivan pravolinijski cinizam. Ne može se sve tako grubo podvrgavati samo sopstvenim interesima. Ispada da je potrebno svaki sukob dovesti do ljudskih žrtava, je li tako?

GLEDALI SMO U ČUDU JUGOSLAVIJU

Reći ću otvoreno. Da lokalne snage samoodbrane Krima nisu na vreme preuzele situaciju pod svoju kontrolu, tamo je takođe moglo biti žrtava. Naši zapadni partneri na čelu sa SAD više vole da se u svojoj političkoj praksi rukovode pravom jačeg nego međunarodnim pravom. Oni su uvereni u svoju izabranost i izuzetnost. U to da im je dozvoljeno da rešavaju sudbinu sveta, da uvek samo oni mogu biti u pravu. Oni deluju onako kako im je volja. Tu i tamo upotrebe silu protiv suverenih država, grade koalicije po principu – ko nije sa nama taj je protiv nas. Da bi agresiji dali privid legitimnosti, izvlače potrebne rezolucije međunarodnih organizacija. A, ako im iz nekih razloga to ne pođe za rukom, potpuno ignorišu i SB i UN u celini.

Tako je bilo u Jugoslaviji, svi mi dobro pamtimo 1999. godinu. Teško je bilo u to poverovati, nismo verovali svojim očima, ali krajem XX veka po jednoj evropskoj prestonici, Beogradu, tokom nekoliko meseci nanošeni su udari raketama i bombama. A potom je usledila istinska intervencija. Šta, zar je bilo rezolucije SB po tom pitanju koja je odobrila takva dejstva? A potom su se desili i Avganistan, i Irak, i otvoreno kršenje Rezolucije SB UN u Libiji, kada je umesto obezbeđenja takozvane zabrane letenja, istog trenutka počelo bombardovanje. Dogodio se i čitav niz kontrolisanih obojenih revolucija. Jasno je da su ljudi u tim zemljama u kojima se to događalo bili umorni od tiranije, od siromaštva, od odsustva perspektive. Ali ta osećanja su jednostavno cinično iskorišćena. Kao rezultat toga, umesto demokratije i slobode – haos, nasilje, serija državnih prevrata. Arapsko proleće smenila je arapska zima.

putinkrim02

POLITIKA OBUZDAVANjA RUSIJE

Mi imamo razloga da verujemo da je zloglasna politika obuzdavanja Rusije koja je sprovođena u XVII i XIX i XX veku, i danas na snazi. Nas neprekidno pokušavaju priterati u nekakav ćošak zbog toga što mi imamo nezavisnu poziciju. Zato što je branimo. Zato što stvari zovemo svojim imenom i što nismo licemerni. No sve ima svoje granice. I u slučaju sa Ukrajinom naši zapadni partneri su prešli crtu – ponašali su se grubo, neodgovorno i neprofesionalno. Oni su vrlo dobro znali da i u Ukrajini i na Krimu žive milioni Rusa. Koliko je potrebno izgubiti politički osećaj i osećaj za meru, pa ne predvideti sve posledice svojih postupaka. Rusija se našla na granici posle koje više nema odstupanja. Ako neprekidno savijate oprugu, ona će se kad-tad silom otpustiti. To uvek treba imati u vidu.

Danas je potrebno da se prekine histerija, da se prestane sa retorikom hladnog rata i da se prizna očigledna stvar. Rusija je samostalni aktivni učesnik međunarodnog života. Ona, kao i druge zemlje, ima nacionalne interese koji se moraju uzeti u obzir i koji se moraju poštovati.

U Kijevu su se već čule izjave o pristupanju Ukrajine NATO paktu. Šta bi takva perspektiva značila za Krim i Sevastopolj? To da bi se u gradu ruske vojničke slave pojavila NATO flota? Da bi iznikla pretnja čitavom jugu Rusije. I to ne nekakva efemerna, nego potpuno konkretna.

U Ukrajini žive i živeće i dalje milioni Rusa, ruskojezičkog stanovništva. I Rusija će uvek štiti njihove interese – političkim, diplomatskim i pravnim sredstvima.

Neki zapadni političari već nas plaše ne samo nekakvim sankcijama nego i zaoštravanjem unutrašnjih problema. Trebalo bi znati šta oni imaju u vidu. Delovanje pete kolone – raznoraznih nacionalnih izdajnika? Ili smatraju da mogu pogoršati socijalno-ekonomski položaj Rusije i samim tim isprovocirati nezadovoljstvo ljudi? Takve izjave smatramo neodgovornim i očigledno agresivnim. I na to ćemo adekvatno reagovati.

Referendum je bio sproveden otvoreno i čestito. I ljudi na Krimu su jasno i uverljivo izrazili svoju volju. Oni žele da budu sa Rusijom. Ogromna većina stanovnika Krima i apsolutna većina stanovnika Ruske Federacije podržava sjedinjenje Republike Krim i grada Sevastopolja sa Ruskom Federacijom. Sada je politička odluka na samoj Rusiji i ona može biti zasnovana samo na volji naroda. Zato što je samo narod izvor svake vlasti. [2]

* * *

Na taj način prisajedinjenje Krima Rusiji ruši planove zapadnih intervencionista o zauzimanju čitave Ukrajine. Dejstva Rusije postala su zakonit odgovor na pokušaj zapadnog faktora da, uz pomoć svojih agentura, nacionalne pete kolone diverzantsko-terorističkih jedinica raširi svoj blickrig na teritoriju Krima, sa direktnim pristupom Rusiji. Zasad se uspeo odbraniti samo Krim, međutim, samim tim stvoren je novi centar moći. Dalje su, u skladu sa geopolitičkom logikom, na redu Harkov, Dnjepropetrovsk, Odesa. Istočna Ukrajina će se neizbežno preorijentisati na Rusiju. To znači prelazak strateške inicijative u ruke Rusije.

__________

Napomene:

[1] Samostalnosti na ukrajinskoj movi (prim. prev.)

[2] http://www.kremlin.ru/transcripts/20603

Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u