MILE MILOŠEVIĆ
Izbor SNS, sve u svemu, predstavlja prihvatanje ovakovog stanja stvari
Čim su se raspisali, netom završeni izbori pokazali su koliko je toga dijaboličnog u ponašanju interesnih grupa, domaćih i stranih. U svakom slučaju, izostalo je objašnjenje zašto su raspisani, a, ako ga je i bilo, bilo je nemušto, osim ako sad sve neće pripisati Šariću. Ali uspešnim razbijanjem DS na tri frakcije, uključujući i Radulovića – koji je možda u tome samo slučajni heroj, ali svakako koristan – slomljena je kičma deesovske infrastrukture u Srbiji. Tako je najviše dodatnih glasova za SNS stiglo iz tog pravca. Jasno, ogoljeno interesnih, kakva je i većina u tih dodatnih 500.000 glasova pridošlih iz svih srpskih stranaka. U svakom slučaju, to nisu bili Nikolićevi glasovi, kako reče neki analitičar, niti su mahom apstinenti koji su naprasno otkrili glasanje. Uostalom, dovoljno je uporediti glasove stranaka iz 2012 godine.
ŠTA JE ODLUČILO
Druga je stvar zašto su stranke izgubile lojalnost birača, pri tome ne misleći da se izborno opredeljenje lako menja jer ljudi nisu dominantno racionalni u svojim izborima, nego inertni i u mnogo manje bitnim određenjima i navikama. Kao što ne smatram da je 2000. uporediva po prirodi izbornih odluka sa 2014. jer, kao što se vidi, nema ni govora o euforiji, još manje o promeni ponašanja. Pri čemu treba reći da je SNS ostvario vrstan izborni rezultat, kako god došao do njega, i da nije na mestu izgovor poraženih da je to bila tek četvrtina birača. Utoliko pre što stvarnih birača ima više od milion manje nego u biračkom spisku. Odavno se za to zna, ali ni jedno sređivanje biračkih spiskova nije dalo rezultata. Zašto? Već sam ubeđen kako je reč o namernom propustu uz svu poslovičnu srpsku aljkavost prema konkretnom. Posebno ako je reč o dosadnom.
Šta je napokon bilo odlučujuće u izborima? Pored veštine vođenja procesa transfera moći na SNS, to su bile finalizacija tranzicione dezorijentacije i najviše kukavičluk i prepuštanje manjem otporu. Kalkulantski strah, koji se pretvorio u mudrijaški, lenji svakodnevni kukavičluk vodio je pacifikaciji urbane gomile. Svoje su učinili i izvitoperenost alave isprazne elite i narodna površnost, koja ima otpor prema svakom organizacionom otelotvorenju. Koliko god bio šarmantan izvestan stepen haosa, on sam ima smisla samo onda kad razlikuje šta je važno, pa ume da se uozbilji. Napokon, naravno da je reč o ravnodušnosti i prema državi i prema etičkom. Etičko razumevanje ili državno ne može da nadomesti puka izgradnja institucija i službenički kalkulus lične koristi – svuda to propada u ovom obliku ako iza nema državnog osećaja.
Tako da izbor SNS, sve u svemu, predstavlja prihvatanje ovakovog stanja stvari. Nepostojanje alternative ili nedovoljan broj spremnih za nju, iako je u redu argumenata drugorazredno, prvorazredno je u iskustvu, pa i u izbornoj odluci igra ulogu akumuliranog iskustva sa strankama, njihovim politikama i ličnim ponašanjem.
SAMOISPUNjAVAJUĆE PROROČANSTVO
Svedeno, ljudi su izabrali pre svega smanjenje opšteg rizika iako će ih njihov izbor, paradoksalno, uvesti u znatni rast ličnog rizika, ali o tome će kasnije da misle. Kao što su odabrali da se i nadalje ne angažuju ako ne moraju, a Vučićeva borba protiv korupcije im pruža utisak kako neće morati. Bilo je sasvim dovoljno u odnosu na stare stranke. Sve u svemu, uz demonstriranu jalovu ponudu rešenja i još više ponašanje elite i starih stranaka jedino su spremni da ne snose opšti rizik koji se samo njima lupa o glavu u državi koja ih zaboravlja. Zato su spremni na puko preživljavanje pod EU. A šta bi drugo? Kako drugi, tako i oni.
Ma koliko da je bilo apstinenata i nevažećih listića, na izborima nije prepoznata ni jedna alternativa. Naprotiv, koliko god pet odsto bilo po sebi arbitrarno, ni toliko ljudi se nije opredelilo ni za jednu formulu među ponuđenim alternativama, ili među onim što se zove patriotske stranke.
Tako je narod izabrao, a šta je izabrala elita? Iako neki njihov glas zovu izborom lukavosti – da ne ginemo i ne stradamo uludo – biće da su preuzeli na sebe obavezu da Srbiju uvedu u red malih naroda i malih država slabog suvereniteta. Umesto tradicionalne kulturne pohvale veličine, elita se priklonila inferiornosti. Umesto znanja i sposobnosti i na njima građene društvene i privredne dinamike Srbije, ona će postati najamnički lager radno intenzivnih niskotehnoloških poslova, pasivnog sveta, po kome love bande uterivača kao čopori usamljenu sirotinju, nesposobnu da se organizuje za združeni otpor u novoj Srbiji, u kojoj će biti još manje hleba, znanja i zdravlja, a još više zabave. Jer ionako je samo važno raspoloženje pred san. Inače kako zaspati i, što kaže Šekspir, sanjati.
Pri svemu hoću da verujem kako u glavama planera ove Nove–Stare–Iste–Srbije postoji plan da će oni na kraju u nekoj zadnjoj četvrtini odvesti taj brod u nekom drugom pravcu, a ne samo da su njihovi planovi pohlepni cinizmi. Ali, ako slome duh, formiraju mreže kontrolora od medija do represivnih institucija i napokon batinaša, koji su samorganizujući i pohlepni samoživi organizmi, i uz opšti gubitak resursa, od znanja do rasprodaja sve zajedno gušenja darovitosti i poštovanja svake veličine i samodržaštva, biće, što kaže dragi Egon Savin, jedino je važno da se zna kako da se uključimo u sistem, kako smo postali tako inferiorni iako imamo autore u evropskom vrhu. (Ako je takvo stanje u pozorištu, koje je samo večernja slika života, kako je onda u životu?)
Zato je jasno da oni neće moći da prekinu svoje samoispunjavajuće proročanstvo. Sve će funkcionisati i biti od tog trenutka do kraja organizovano samo zarad samorazumljivosti proročanstva.
