soko01

VELIKA PLjAČKA RUSIJE, ILI KAKO SE OBOGATIO HARVARD

Šta je novinarka Ana Vilijamson 1999. svedočila pred Komisijom za bankarstvo i finansijske usluge...

Šta je novinarka Ana Vilijamson 1999. svedočila pred Komisijom za bankarstvo i finansijske usluge Predstavničkog doma SAD

Javnost na Zapadu kratko pamti. Mediji joj dresiraju pažnju da bude u rasponu spastične veverice. Ako zvuči poznato, to je zato što jeste. A ko god se usudi da primeti nešto što mediji i političari ne žele da se primeti biva proglašen za „zaverologa“.

Jedan od tih što veoma politički nekorektno primećuju stvari je bloger i filmski kritičar Stiv Sajler (Steve Sailer). Na njegovom blogu sam nedavno pronašao svedočanstvo novinarke Ane Vilijamson (Anne Williamson) o Velikoj Pljački Rusije devedesetih. Evo šta kaže Sajler:

U vreme raspada SSSR novinarka Ana Vilijamson bila je popularni slobodnjak na ruske teme za Volstrit žurnal i druge prestižne listove. Jedna velika izdavačka kuća u Njujorku dala joj je 1993. ugovor za knjigu o Rusiji. Ali kada je 1997. konačno poslala rukopis, sa predviđanjem da će rusko tržište menicama da kolabira 1998 (kao što je i bilo), niko (nobody) od izdavača nije hteo ni da je dotakne. Vilijamson je uverena da je postala „radioaktivna“ kada je kritikovala Klintonovu vladu i posebno Džordža Soroša. Esej objavljen 2001. u Njujorškom književnom pregledu (New York Review of Books) navodi da je neobjavljeni rukopis knjige Ane Vilijamson „čitan naširoko.“

Usput, sva ova priča o Rusiji podsetila me na staru zagonetku od pre ove ekonomske krize. Harvard se devedesetih obogatio tolikom brzinom da to nije mogla da objasni ni cenjena Teorema o Efikasnom Tržištu. Kada su ih pitali da objasne tako enormno visok povrat na investicije, harvardske računovođe odgovarale su opštim mestima o investiranju u drvenu građu (timber).

Tek kasnije sam shvatio da je Harvard u ovom periodu, gle slučajnosti, dobijao novac od američkih poreskih obveznika da rusku vlast savetuje kako da privatizuje svoju pozamašnu imovinu. Taj proces je bio toliko dobar po Harvard da je za predsednika škole 2001. godine imenovan Klintonov glavni menadžer za politiku prema Rusiji Lari Samers (Larry Summers)

A evo šta je Vilijams svedočila (testimony) pred Komisijom za bankarstvo i finansijske usluge Predstavničkog doma SAD 21. septembra 1999 (prevod i obrada Sivi Soko):

* * *

… Po pitanju koje je pred nama – koliko je milijardi kapitala pobeglo iz Rusije na Zapad preko Banke Njujorka i drugih zapadnih banaka – izašlo je na videlo kako izgleda finansijski sistem zemlje bez sređenih imovinskih odnosa, bez banaka, bez garancije ugovora, bez odgovorne vlade, bez rukovodstva koje bi bilo makar toliko pristojno da mari za interese svoje zemlje ili dobrobit sopstvenog naroda. Slika ne izgleda lepo, zar ne? Ali nemojte da se varate, za Ruse je vinovnik njihove nesreće zaista Zapad. Ne treba da bude ni zabune ko su žrtve – kako američki poreski obveznici, tako i građani Rusije, čije je narodno nasleđe ukradeno, a potom proćerdano ili uloženo u tržišta nekretninama na Zapadu.

soko02

Nepoznavanje razlike gde prestaje komunizam a gde počinje Rusija neminovno je značilo da će politika Klintonove vlade prema Rusiji biti prepuna grešaka i na kraju bezuspešna. Da bismo razumeli šta je pošlo po zlu i zašto, moramo da spoznamo dve ključne greške.

Prva greška je bila zapadno poimanje izabranog predsednika Rusije Borisa Jelcina. Dok su američki trijumfalisti na njega gledali kao na velikog demokratu koji je odlučno rušio komunizam zarad slobode, sovjetska istorija pamtiće ga kao uzurpatora. A prvi zadatak svakog uzurpatora je da od tankog sloja samožive rulje napravi bazu. Zapadna pomoć, zajmovi MMF i ciljana raspodela narodnog bogatstva obezbedila je Jelcinu početni kapital da kupi svoju bazu iz redova bankara, nekadašnjih komsomolaca, kojima je data sloboda i način da opljačkaju sopstvenu zemlju u saradnji sa ekonomski spretnijom i rastućom kriminalnom klasom. Nova elita naučila je sve što može o otimačini, ali ništa o stvaranju bogatstva. Da sve bude još gore, ova nova elita živi od haosa i protivi se onoj istoj stabilnosti koju priželjkuju SAD, znajući vrlo dobro da bi stabilnost ugrozila njihovu neverovatnu dobit. Otud je Jelcinova „reformska“ vlada bila i ostala osuđena da služi ovoj parazitskoj političkoj bazi koju čini bankarska oligarhija.

Druga greška je bila u apsolutnom nerazumevanju ruske kulture, pri čemu su savetnici sa Harvardskog Instituta za međunarodni razvoj ignorisali suštinski faktor u uspehu sopstvene zemlje: imovinske odnose. Ovo je bila fatalna greška. Privatno vlasništvo nije samo najefikasniji oblik ekonomske organizacije, već i organizacioni mehanizam nezavisnog građanskog društva. Zaštita imovine, kako privatne tako i narodne, ključno je opravdanje za postojanje i narodno prihvatanje savremene države i njenih potraživanja od javnosti.

Ruski imovinski odnosi su zamršeni. Istorijski se imovina uvek konfiskovala i raspodeljivala u ciklusima. Za moćnike, imovina postoji samo kada iza nje stoji sila. Među običnim svetom, svojinsko pravo nije napredovalo dalje od običaja da se ne uzimaju tuđi krov nad glavom, odeća ili alat, sve dok ih neko zaista i koristi. Dodatna, čisto slovenska karakteristika ruskog poimanja svojine je verovanje da svako ima pravo na neki deo opšte celine.

U drevnoj Rusiji, imovina je postojala samo kao pravo pojedinca na pristup zajedničkom dobru – „votčini“, imanju u posedu plemenske zadruge. Ovo poimanje svojine i danas utiče na rusku kulturu. Tako, dok Zapadnjaci osuđuju što je moskovski gradonačelnik Juri Luškov zadržao sistem boravišnih dozvola („propiska“) i time koči fleksibilnost radne snage, to je jedna od najpopularnijih mera među građanima Moskve. Moskovljani cene gradonačelnika koji ograničava priliv došljaka, jer se to smatra dobrom domaćinskom politikom, a Moskva se smatra za jedno veliko domaćinstvo.

Rusko neprihvatanje rimskog koncepta privatnog vlasništva nateralo ih je da pribegnu državnoj sili, kako bi se uspostavio i održao barem građanski poredak (ako ne već i građansko društvo). Ofucana floskula da Rusi iz nekog posebnog razloga vole tiraniju opasna je zabluda. U stvarnosti, i oni osećaju ljudsku potrebu za predvidivom sredinom, koju bi održavale institucije države i društva. Njihova teška istorija rezultat je ruske borbe da to postignu, u odsustvu privatnog vlasništva.

Pošto su samo Car ili Partija istinski posedovali imovinu, nijedan Rus nije mogao da bude siguran dokle će imati pristup bilo kojim sredstvima za proizvodnju. Imovinska prava najvažnija su upravo siromašnima, jer je imovina ulazna karta u svet stvaranja bogatstva. Jer dok bogati mogu da računaju na novac i prijatelje da zaštite to što imaju, sirotinja može jedino da se osloni na zakon.

U odsustvu imovine, Rusi su trgovali uslugama i pristupom – prilikom da se traži prilika. Tako su veze koje bi neko mogao da ostvari postale najvažnije oruđe koje je moglo da se uzme, koristi i pre ili kasnije razmeni. Gde god su društvene granice iscrtane međuljudskim odnosima, a ne zakonima, slabiji plaćaju danak jačima. Neminovni rezultat su mito, iznuđivanje i podvale. Ono što Rusiju čini posebnom je razmera svih ovih aktivnosti, koja je zaista kolosalna. Za razliku od tržišne ekonomije, koja zahteva otvorenu i takmičarsku kulturu, Rusija je dogovorna kultura.

(Sajler: Evo opširnije diskusije [discussion] o problemima sa privatnim vlasništvom u carskoj Rusiji, koji su doprineli opštem nedostatku poleta u ruskoj privredi do kraja 19. veka, a koji nam zvuči poznato iz drama A. P. Čehova.)

Ironija je što se nemogućnost prenosa zadrugarskog prava na svojinu votčine mogla rešiti uspešno kroz sistem trgovine deonicama, da je Lenjinov revolucionarni slogan „Fabrike radnicima, zemlja seljacima!“ zaista bio primenjen. A takav program je postojao. Napravila ga je Larisa Pjaševa, ekonomista koju je angažovao moskovski gradonačelnik Gavril Popov da izradi i primeni plan privatizacije moskovske imovine. Plan L. Pjaševe bio je hrabar i brzi skok u tržišnu privredu, koji je predviđao široku raspodelu imovine u ruke velikog broja Rusa. Štaviše, plan – inspirisan politikom Ludviga Erharda i njegovog savetnika Vilhelma Ropkea – se nije oslanjao na zajmove sa Zapada, već je bio sračunat da privuče direktne investicije.

Kada naša vlada kaže da nije imala izbora, da je morala američku pomoć da uputi pokvarenim ljudima, Kongres bi trebalo da se seti Larise Pjaševe. Danas bi Rusija mogla biti daleko drugačije, da su Bušova vlada i silni zapadni savetnici iz MMF, Svetske banke, IFC, EBRD i Harvarda – tada na terenu u Moskvi – izabrali da podrže program L. Pjaševe o brzoj raspodeli imovine narodu, a ne „zlatnoj deci“ sovjetske nomenklature.

Umesto toga, američki „hrabri, mladi ruski reformatori“ su prvo opljačkali jedini kapital koji su Rusi imali za učešće u novom tržišnom sistemu – kućnu štednju – tako što su u monopolističkom sistemu potpuno oslobodili cene, i tako do 1992. stvorili inflaciju od 2.500 odsto. Potom su primenili teoriju „krupnog kapitala“, zasnovanu na pogrešnoj tezi Karla Marksa da kapitalizam zahteva „prvobitnu akumulaciju kapitala“. Po njima, samo punjenjem džepova izabranim članovima njihovog bivšeg komsomolskog kružoka moglo je da dođe do pojave krupnog kapitala, a potom bi se stvorila široka tržišna privreda. Ko je hteo ugled u javnosti morao je da obezbedi državnu funkciju sa koje bi mogao da usmerava državnu imovinu rodbini i prijateljima u novostvorenoj „biznis“ zajednici, znajući da će pritom značajan postotak plena završiti u njihovim šapama. Zapad, predvođen SAD, omogućio je primenu ove naopake šeme izradom plana brze i zloupotrebama podložne privatizacije „vaučerima“ (sertifikatima), koja je u suštini bila samo prenos registracije. Ovo je onda finansirano sa nekih 325 miliona dolara iz džepa američkih poreskih obveznika.

Premise sertifikatske privatizacije potom su dodatno pogoršane čistom uvredom: neregulisanim fondovima za špekulaciju sertifikatima, koje su nesigurnim Rusima privatizatori predstavljali kao veliku priliku. Stotine investicionih fondova prosto je ukralo sertifikate investitora, koje bi onda prodali domaćim kriminalcima, „crvenim“ direktorima,  zapadnim bankarima i međunarodnim peračima novca. Drugim rečima, lavovski deo pranja ruskog novca desio se prilikom ulaska kapitala – odnosno, kako danas vidimo iz skandala sa Bankom Njujorka (Bank of New York), pri izlasku iz zemlje. Kada je jula 1994. okončan 18-mesečni lopovski pir sertifikatske privatizacije, rezultat je bio da je „društveno“ vlasništvo pretvoreno u državno, tj. da je kontrolu nad svakim pojedinačnim preduzećem ostvario državni aparat. A program je tako bio i zamišljen.

Istovremeno sa sertifikatskom privatizacijom, razvijala se ranije pokrenuta inicijativa Bušove vlade. Početkom 1992, bivši direktor njujorškog ogranka federalne rezerve Džerald Korigan (Gerald Corrigan) pokrenuo je projekt „Forum bankara“. Korigan je prethodno, po instrukciji Džordža Buša, poslao grupu eksperata iz Feda, privatnih banaka i Korpusa dobrovoljaca u nezvaničnu misiju da nauče rusku Centralnu banku kako da manipuliše obveznicama. Objašnjavajući pozadinu projekta, Piter Derbi (Peter Derby) iz moskovske Dijalog Banke, izjavio je: „Kad Korigan nešto zatraži, niko ga ne odbija, jer su ljudi reagovali odmah. Privatni investitori su odmah uskočili, jer je to od njih tražila osoba kojoj se ne kaže ne.“

Neverovatna dobit (u jednom trenutku, čak 290 odsto na tromesečne menice) na ruske hartije od vrednosti je isplaćena iz sredstava američkog naroda, preko zajmova MMF. Gde su otišle sve te investicije? Kroz tako anti-tržišni profit, tržište menica obezbedilo je da sva sredstva u zemlji i investicije sa strane budu u službi podrške državi – isto kao što je bio slučaj pod carem ili komunistima.

Toliko velika je bila dobit od trgovine menicama, da su u njoj učestvovali i akteri poput same ruske Centralne banke, putem of-šor kompanije Fimako (Fimaco). Umešanost rukovodilaca Harvardskog Instituta za međunarodni razvoj (HIID) u tom sukobu interesa je već javno priznata i trenutno je predmet istrage u Bostonu. Korporacija „Harvard Menadžment“ (Harvard Management Corporation, HMC), koja rukovodi univerzitetskom fondacijom, nemilice je kupovala ruske menice – a to je razlog za brigu tim više jer ne postoji pravna granica između HMC i samog univerziteta. Po svedočanstvima Odseka za ogranizovani kriminal ruskog ministarstva unutrašnjih poslova, zapadnih radnika u ruskim bankama, zapadnih bankara i konsultanata, ruskih bankara itd. u igri su učestvovali izvesni funkcioneri američkog ministarstva finansija (U.S. Treasury), međunarodnih agencija (naročito moskovske kancelarije Svetske banke), bilateralnih agencija za pomoć, ali i konsultanata i savetnika, koji bi vršili transakcije preko računa sa brokerima u Moskvi registrovanih na devojačka imena svojih supruga. Čak je moskovska kancelarija Ford Fondacije držala vlastitu prodavnicu ruskih menica, čiji je ruski upravnik, ne misleći, mene lično jednom zamilio da mu pošaljem američke investitore.

Tokom predsedničkog mandata Bila Klintona, njegova administracija je posebno agresivno radila da zadobije političku podršku finansijskog sektora, nudeći dotad neviđene količine državnih usluga. [Pritom su firme koje su uživale garancije državne kompanije OPIC (Overseas Private Investment Corporation), zajmove Eksport-Import banke i IFC (International Finance Corporation, ogranka Svetske banke za privatne zajmove) i učesnika u Ruskom Poslovnom Fondu nesrazmerno bile donatori kako kampanji Klintonovih, tako i Demokratskoj stranci.] Osnovna formula bila je jednostavna, a ne raketna nauka kao što su savetnici sa Harvarda predstavljali: osnova svih tržišta hartijama su menice. Vol Strit je hteo dug. Ako ga naprvite, mi ćemo doći, rekli su oni.

soko03

Program pomoći je kroz ovaj tanko prerušeni aparat za špekulaciju preusmerio državni novac pojedinim Rusima koje su Klintonovi i Harvardski eksperti odabrali, kao i investitorima sa Vol Strita koje su Klintonovi hteli da privuku u stalnu obritu donatora i sponzora. Drugim rečima, rusko tržište menica bilo je međunarodna verzija Uprave za razvojno finansiranje Arkanzasa.

Danas se Klintonisti pravdaju za svoju ulogu u razaranju Rusije argumentom da je neko morao komuniste da drži pod kontrolom. Ali već krajem 1991. u Rusiji nije bilo komunista, samo pohlepnih investicionih bankara željnih da negde pobodu svoju zastavu. Komunizam je ispario već krajem 1987, kada je narodu Rusije dozvoljeno da poseduje konvertibilnu stranu valutu. Moć novca tada je preko noći zamenila moć ideologije.

Iako sada neki kažu da je privatizacioni program „zajmovi za akcije“ obeležio početak pada reformista, ja se ne slažem s tim. Vladimir Ščerbakov, poslednji Prvi potpredsednik vlade SSSR, uspostavio je 14. septembra 1991. sa dva partnera – jedan od njih je bila sada ozloglašena austrijska firma Nordex GmbH – Međunarodnu fondaciju za privatizaciju i privatne investicije (FPI). Povelju FPI potpisao je Gorbačov, a odobrilo je 13 lidera tada još uvek konstitutivnih republika SSSR. Ščerbakov je 1993. dao intervju za VIP – list sujetne komercijalizovane nomenklature – u kojem se pohvalio odlilnim odnosima sa novim režimom „poletnih mladih reformatora“ poput Gajdara i Čubaisa, i njihovog vođe Borisa Jelcina. Sve po sistemu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo.“ (u originalu: hail-fellows-well-met). FPI je imao slično prisne odnose sa MMF, EBRD, i UN orzanizacijom za industrijski razvoj (UN-IDO). Ščerbakov se čak hvalio FPI-jevim „novim pristupom problemu imovine Zapadne Grupe Armija u Istočnoj Nemačkoj, koji se sastojao od zajedničke eksploatacije ruskog i nemačkog biznisa“. Ovo je bilo šokantno priznanje; samo godinu dana kasnije, Rusiju je potresao skandal kada je Bon optužio da je ilegalnom prodajom sovjetskog oružja iz zone Zapadne Grupe Armija neko protivpravno zaradio preko četiri milijarde dolara!

Jedan bivši zaposleni u FPI, nevoljko je objasnio: „FPI nije veoma poznata organizacija, ali je jedna od najbogatijih i najmoćnijih u Rusiji“, čija se poslovna aktivnost sastoji od aranžiranja (za proviziju) sporazuma o novcu ili privilegijama sa Kremljom, tj. uspostavljanja dovoda danka tipičnog za korumpirane režime. „Ne mogu ovo da kažem javno, ne mogu da to dokažem dokumentacijom, ali znam, da su privatizovali kompanije, najbolje kompanije, i pre nego što je postojao program privatizacije.“

CIA je zaključila da je FPI preko Nordeksa konfiskovao prihode ruskih kompanija za izvoz prirodnih bogatstava – nafte, gasa, platine, zlata, dijamanata – i od industrije koja je izvozila aluminijum i čelik, a onda te velike sume novca položio na račune u zapadnim bankama. Tek sada, osam godina kasnije, američki poreski obveznici saznaju da su „poletni mladi reformatori“ kojima su oni slali pomoć da izgrade novu Rusiju u stvari od prvog dana u dogovoru sa starom sovjetskom nomenklaturom da opljačkaju bogatstvo Rusije i izvezu ga na Zapad.

Jegor Gajdar i dalje insistira – podseća nas Džon Lojd u nedeljnom izdanju Njujork Tajms Magazina – da „nije imao izbora nego da dopusti rast cena kako bi povećao ponudu, i ukine trgovinske prepreke kako bi inostrana roba mogla da popuni rafove u prodavnicama.“ Gajdarova tvrdnja je neodrživa. Osim banana, kafe i kokosa, Sovjetski savez je bio ekonomski samoodrživ. Nije bilo potrebe za stranom robom kako bi se popunile police sovjetskih prodavnica. A to što rublja nije bila konvertibilna nije imalo nikakve veze sa iznenadnom nestašicom u jesen 1991, samo donekle gorom od onih uobičajenih poslednjih gladnih godina Gorbačovljeve perestrojke.

Niko nije prestao da proizvodi, ali su prodavnice odjednom opustele. I proizvođači i uplašeni kupci počeli su da gomilaju zalihe, ali zašto? Ne zato što je Jelcin najavio u novembru nameru države da oslobodi cene, već što je najavio i tačan datum kada će do toga doći. Proizvođači su, predvidivo, zaustavili snabdevanje tržišta i sa zadovoljstvom trljali ruke garantovanom zaradom koju im je obećavala Jelcinova najavljena politika. U roku od sedam dana od lakomislenog govora, Moskovljani su stajali u redovima za sledovanje.

Gajdar jeste bio pod pritiskom – ali pritiskom Zapada da otvori Rusiju za neograničen uvoz, u zamenu za međunarodne zajmove. Gajdar je ubrzo predočio trgovinsku politiku koja je bila 100 odsto naopaka, u službi sebičnih potreba kako Zapada tako i novonastajuće ruske bankarske oligarhije. Ruska industrija bila je potpuno izložena udaru strane konkurencije, dok su domaće banke bile potpuno zaštićene! Uprkos protestima čak i direktora ruske Centralne banke Viktora Geraščenka, udovoljeno je zahtevima ruskih bankara i MMF-a. Toliko o „polugama“ spoljne politike o kojima pričaju zagovornici teze da inostrana pomoć koristi SAD.

Nije bilo šanse da se sovjetska industrija 1991. takmiči sa Zapadom. Decenijama je sve cene određivalo državno ministarstvo planiranja (Gosplan), svaka ostvarena dobit se uzimala na ime poreza, kupci su bili zagarantovani, i samim tim nijedno preduzeće nije imalo razloga da se takmiči sa drugima – a samim tim ni potrebe da poboljša kvalitet proizvoda.

Slobodno formiranje cena nije moglo da promeni ovaj aranžman. Cene služe potrošačima samo kada se proizvođači takmiče međusobno na tržištu, tako da potrošači imaju izbor najboljeg kvaliteta robe po najnižoj ceni. Pre oslobađanja cena, bilo je neophodno da se izvrši pravedna i providna privatizacija, koja bi imovinu stavila u ruke najvećeg broja zainteresovanih Rusa. A tokom te privatizacije bilo je potrebno bar donekle zaštititi domaće proizvođače, onako kako je Amerika to radila tokom XIX veka.

soko04

Sposobni savetnici znali bi da u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji Rusija nikada nije razvila funkcionalan kreditno-bankarski sistem. Priča o ruskom bankarstvu uvek je ista, samo se menjaju imena i datumi. Lako dostupna istorija bankarstva u XVIII veku, koju je pisao S. J. Borovoj, navodi tipičnu epizodu kada je izvesni „Suterland, koji je primio 2 miliona funti za prenos u London, tu sumu pozajmio princu Potemkinu (800.000), ministru finansija Vjazemskom, ministru inostranih dela Bezborodku, pa čak i budućem imperatoru Pavlu. Dug tih časnih ljudi je potom, po običaju, oprošten i platila ga je država.“

Svakako da je trebalo voljnim zapadnim bankama dati pristup Rusiji. Saradnjom sa razvijenijim i bolje kapitalizovanim zapadnim bankama, a kasnije takmičenjem s njima, ruske banke razvile bi se brzo i danas mogle biti odgovorni i profitabilni posrednici kapitala. Ništa dobro nije postignuto davanjem milijardi u zajmovima Rusiji kako bi se tim sredstvima kupovala potrošačka roba sa Zapada.

Kada je u potpunosti sproveden zločin sertifikatske privatizacije, nastala je višegodišnja kriminalna, često smrtonosna, jagma za fizičku kontrolu preduzeća. Direktori su dobit slali u inostranstvo a radnicima uskraćivali plate, a kada je nastupila nestašica gotovine, te su pare, otuđenu dobit i državne subvencije koristili da „otkupe“ deonice od radnika. Najbolja industrija – nafta, čeličane, telekom – u osnovi je dodeljena sedmorici „oligarha“, koji su se ranije dogovorili da naštimaju licitacije. A kada bi uspostavili kontrolu, direktori – koji nisu znali koliko dugo će uživati u novostečenoj imovini – bi umesto da razvijaju preduzeća počeli da ih nekaženjno pljačkaju.

Ne iznenađuje stoga što se ceo poduhvat završio u ruševinama. Tržište menica je propalo. Rusija je slomljena pod teretom otplate zajmova MMF, a još se ne zna sudbina skoro dve milijarde dolara u garancijama koje su obezbedile američke poreske platiše preko OPIC. Najbolji izbor za Zapad, bez obzira kakvu vlast narod Rusije sada izabere, je da prihvati vlastiti savet, prestane da se petlja, prekine sve subvencije i dozvoli postojećim tržišnim mehanizmima u Rusiji (kakvi god da su) da delaju. Što se pre dopusti propast bankarskih „usisivača“, to će se pre narodna imovina vratiti na tržište, gde će je možda otkupiti sposobnije i produktivnije ruke.

Dok Rusi sami ne reše svojinske odnose, i pravno potvrde tu odluku, nastaviće se svi destruktivni ekonomski aranžmani i kulturne specifičnosti iz ruske istorije. Bogatstvo se ne može stvarati bez privatne svojine. Bez prava na zaštitu i prenos svojine, Rusi neće plaćati poreze. Bez prihoda od poreza, ruska vlast ne može da opstane ako ne pribegne prinudi, poslednjem utočištu svake države.

Višegodišnje laganje o pogubnim posledicama politike Klintonove administracije po Rusiju samo je još jedna laž ostavljena Amerikancima u nasleđe. Dodatni novac sa Zapada samo će produžiti propadanje Rusije, dok im ne preostane budućnost koju simbolizuje najpoznatiji simbol ruske kulture, matrjoška, ta savršena metafora za rusku brehtovsku stvarnost: svaka lutka je zarobljena u onoj većoj, dok ih na kraju sve ne proguta najveća.

Mnogo toga treba reći po pitanju MMF i Svetske banke uopšte, kao i o detaljima njihove uloge u svetskim finansijama. Slobodari ozbiljno greše kad kažu da vlast ništa ne proizvodi. Vlast, naime, proizvodi jednu stvar, ali napretek: novac. Američki papirnati dolari nemaju sami po sebi nikakvu vrednost, već je crpe iz državnog ukaza i poverenja javnosti. Zato dolar u džepu današnjeg Amerikanca vredi koliko i cent u džepu njegovog dede, pre sto godina. Ali dedin cent je bio stoti deo dolara u zlatu, a današnji dolar je proizvod državne „piramidne šeme“. Oslobođena „zlatnik okova“ fiskalne discipline uspostavljanjem sistema Federalnih Rezervi, država je stekla sposobnost da stvara neograničeni dug, odnosno devalvira valutu – što je nekada bilo u domenu samo tirana.

Upravo je postepenim isisavanjem vrednosti iz američkog dolara, a ne daleko manjim sumama prikupljenim od direktnog oporezivanja, političkoj klasi omogućeno da kupuje glasove i stvara ovisnost od vlasti među građanima. Konačni rezultat je sunovrat američkog društva i građana, situacija o kojoj se danas mnogo govori.

Piramidalna šema održiva je jedino dok se širi osnova piramide. Upravo ova činjenica je osnovni motivator američke spoljne politike tokom većeg dela proteklog veka. Pošto je i političarima i bankarima u interesu da prave deficite i teraju građane da otkupljuju državni dug, brzo su shvatili sve prednosti stvaranja inostranih dugova, kao i pristupa novim tržištima i sirovinama. Globalizacija o trošku poreskih obveznika nije nov fenomen, ali je dostigla svojevrstan vrhunac pod rukovodstvom oportunističke Klintonove administracije.

Kada su se kriminalni tokovi novca iz Rusije i Azije pridružili „lakim parama“ iz predizborne kampanje, u proleće 1995, nije dugo trebalo da procene imovine korporacija počnu da pate od inflacije. Tokom 1995 i 1996, količina novca u opticaju je stalno rasla, a s njom i bogatstvo investitora – na papiru. Privučene dvocifrenim postotcima profita na rizičnim, neregulisanim stranim tržištima, banke – ohrabrene viškom likvidnosti u izbornoj godini koju je Fed hteo da izvozi – su davale pozajmice lakomisleno i prekomerno. Moralni rizik koji je predstavljalo spasavanje Meksika sa 40 milijardi dolara 1995 (dug je prekomponovan, ali ne i otplaćen, uz pomoć MMF i profita od prodaje evro-obveznica 1996) za rezultat je imao utrostručeni tok međunarodnog kapitala. Investitori su rizikovali sve više, ubeđeni da „nova ekonomska paradigma“ obećava da će ih, ako zatreba, spasavati poreski obveznici. Posledica šenlučenja svih tih dolara po egzotičnim lokalitetima je spasilački paket od 141 milijarde dolara za Aziju, više od 20 milijardi za Rusiju samo 1998, i 30 milijardi za Brazil 1999.

soko05

Svi lekovi koji se razmatraju imaju jednu zajedničku osobinu: svaki na neki način narušava nezavisnost i blagostanje američkih građana, a političkoj klasi daje dodatni prostor za mešanje. Dodatna ironija sveta posle Hladnog rata je da ambiciozni američki političari koji su „reformisali“ Rusiju na tako grozno sebičan i štetan način nisu izvukli naravoučenije iz Rusije: da sloboda i imperijalizam ne mogu zajedno.

Međunarodne političke i finansijske elite su tridesetih godina na ovakav način htele da steknu dobitak, putem kontrole globalne privrede. „Vrući novac“, kako su ga nazivali ekonomisti, jurcao je od države do države u tom periodu, ostavljajući za sobom ruševine devalvacije. Pre šest decenija, kada je država za državom ovako ponižavana i zadavljena manipulacijama finansijskih insajdera, istorija je kao reakciju ponudila Adolfa Hitlera.

Dvadeset godina i jedan svetski rat kasnije, saveznici su osnovali MMF kao preventivnu kasicu-prasicu, kako bi sprečili neuravnoteženi trgovinski saldo i samim tim, mislili su, povratak tek minulog košmara. Ali evo pola veka kasnije, MMF, Svetska banka i njihova deca (koje takođe kontrolišu SAD) – IFC, regionalne banke za razvoj, EBRD – postali su crne rupe ekonomskog poremećaja i instrumenti pljačke koja, ako se ne zaustavi, garantuje široko rasprostranjeni međunarodni sukob i opšti antiamerikanizam.

Tokom Hladnog rata, MMF je stalno upadao u finansijske i etičke probleme, služeći Zapadu za borbu protiv sovjetske imperije. Ali ekscesi MMF-a nisu bili bitni, sve dok je njegova finansijska moć mogla biti usmerena na potčinjavanje neke države koja bi se zateturala prema sovjetskom taboru.

Sad kada više ne služi dogovorenoj svrsi – koliko god to ranije činio štetno – MMF je postao produžetak američkog ministarstva finansija, koje direktno služi predsedniku SAD. Ovisan od SAD, MMF je zadovoljan: daleko se lakše služi jednom gospodaru, nego komisijama Kongresa.

Trijumf Finansija nad Stejt Departmentom u polju inostrane politike rezultat je neo-merkantilističke politike prema svetu, u kojoj privreda ima da sluša naređenja predsedničke administracije. Proširivanjem mandata i upotrebe horde međunarodnih agencija kojima dominiraju SAD – MMF, Svetske banke, EBRD, IFC, regionalnih banaka, itd. – i udruživanjem njihovih napora sa radom Ministarstva Privrede, Eksport-Import Banke, i fondova koje finansiraju OPIC i USAID, Klintonovi su uspeli da stvore međunarodnu mašineriju veza i protekcije kojom gospodari američki predsednik.

Danas predsednikovi ljudi traže da ozvaniče društveno preuzimanje rizika privatnih investitora i globalnih bankara, kroz sveže kapitalizovani MMF. Cena američkog doprinosa spasavanju MMF-a – 3,5 milijardi dolara, povrh još 14,5 traženih – smatra se beznačajnom naspram finansijske katastrofe kakva bi bila globalna recesija koju navodno sprečava delovanje MMF-a. Ali koliko tu ima istine?

Ako nam kao vodič posluži ponašanje MMF u Rusiji, odgovor je da možemo očekivati nagli porast potraživanja od poreskih platiša kako bi se namirili rezultati neuspele politike. Posle haosa koji je proizvelo insistiranje Fonda da sve članice Zajednice nezavisnih država koristi jedinstvenu rublju – zaduživši 12 centralnih banaka da zajedno upravljaju valutom – mudraci iz MMF su se vratili uobičajenom poslu davanja velikih zajmova u zamenu za tajnovite programe ekonomskog oporavka, koje navodno strogo nadziru. U slučaju Rusije, strogo se nadzirala samo retorika.

Na primer, kada je 1996. MMF hvalio zajam od 10,2 milijarde dolara time što je Rusija odlično ispunila uslove zajma od 6,7 milijardi iz 1995, prećutan je jedan suštinski detalj. Zajam od 6,7 milijardi odobren je bez ikakvih uslova preko programa Sistematske Transformacije, zaduženog da šalje novac u Rusiju u zamenu za „obećanje reformi“. Takođe je izostavljeno da je taj zajam finansirao, skoro do poslednje kopejke, Jelcinov krvavi i propali napad na Čečeniju.

Posle uspeha Komunista na parlamentarnim izborima u decembru 1995, MMF je brže-bolje ponudio zajam od 10,2 milijarde, sa milijardom uplaćenom unapred da pomogne Jelcinov reizbor. Objavljeni snimci razgovora g. Klintona i g. Jelcina pokazuju da je zauzvrat od zaprećenog povećanja carine od 20 odsto izuzet dugogodišnji donator Klintonovih, kompanija Tajson (Tyson Chicken), koja godišnje u Rusiju izvozi piletinu u vrednosti od 700 miliona dolara.

Kada je prva tranša obećanog zajma pristigla u maju, Jelcin je istog časa počeo da isplaćuje zaostale plate i penzije. Kada je potrošena milijarda od MMF, ćudljivi Sibirac naredio je svojoj Centralnoj banci da mu stvori još milijardu. MMF nije rekao ni reči iako se ranije hvalio da je najveći uspeh MMF u Rusiji u proteklih šest meseci bila nezavisnost Centralne banke. Zato je u najmanju ruku neuverljivo sadašnje poricanje Fonda da nema pojma šta je Centralna banka Rusije radila preko of-šor računa Fimako.

Amerikancima je rečeno da su Jelcinov reizbor platili ruski oligarsi. Naprotiv, ruski bankari su debelo zaradili na Jelcinovoj izbornoj slabosti, kupujući državne menice po veštački oborenim cenama, jeftinim novcem dobijenim iz državnih trezora. Lavovski deo visokog profita od domaćih menica isplaćen je iz zajmova MMF. Kako objašnjava Leonid Grigorjev, prvi ruski predstavnik u Svetskoj banci: „Dabome, država je morala da vrati te pare, i zato je isplata na tromesečne menice dostigla čak 290 odsto. Potpuno je neverovatno da je država plaćala tako velike, nemoguće rate na državne menice. To nije imalo nikakve veze sa tržištem. Ovo je prosto bila isplata za uslugu, samo drugačijim putem.“

Izgradnja imperije finansijskog kapitala je očigledno skup posao. Ali ko to plaća? Američki poreski obveznici, koji su platili direktno kroz doprinose multi i bilateralnim paketima pomoći, ali i ruski radnici, koji su platili indirektno kroz uskraćene plate i stalno propadanje privrede svoje zemlje. Ruski narod je dodatno platio time što mu je uskraćeno sredstvo razmene, jer su bankari i trgovci vrlo brzo između sebe podelili ono malo rubalja što je MMF dozvoljavao ruskoj Centralnoj banci da štampa.

soko06

Cilj „nove ekonomske paradigme“ koju su zacrtali harvardski Klintonovi nameštenici u ministarstvu finansija, bio je da na svet proširi metode mešanja (američke) federalne vlade, putem kontrole bilateralnih i multilateralnih javnih zajmodavaca, gde bi se američka vlast besplatno „šlepala“ na račun američke privrede, narasle na tekovinama Reganovih niskih poreza, umerene inflacije, smanjenih regulativa i proširene svetske trgovine.

Evo kako funkcioniše cela shema:

– navodno „humanitarni“ i „tržišni“ programi pomoći uspostavljaju se državnim darovima profesorima koji će obezbediti intelektualnu kamuflažu, koju političari i novinari onda ponavljaju do besvesti zbunjenoj javnosti;

– na ciljanu državu se usmere MMF i Svetska banka, nagovore je da poveća poreze i promeni rad centralne banke, ohrabre zaduživanje putem politike vlade i banaka, ako je potrebno čak i isplatom iz tranši MMF;

– ciljanu državu nagovore da privatizuje narodnu imovinu, a za to vreme se na brzinu podigne veštačka „infrastruktura“ za trgovinu hartijama, dovoljno dobra da privuče strane investitore zainteresovane za visoki rizik;

– kad vlast ciljane države poklekne, posmatra se kako špekulanti čerupaju njenu valutu;

– devalvacija do koje neminovno dolazi američkoj privredi donosi reku jeftinih sirovina i repromaterijala.

Završnica ove prevare je konfiskacija novca od građana G-7 (ponajviše od Amerikanaca) kako bi se finansirali „neophodni“ paketi spasavanja MMF, čime se dozvoljava MMF-ovoj agenturi Ujka Sema da se još bolje ušanči u strukturama vlasti ciljane države. Onda porezi skoče, a narod grca u dugovima, potrebama vlasti i neizbežnoj inflaciji koja prati devalvaciju valute. Tada zapadni neokolonijalisti, koristeći narastajući dug kao polugu, iznude još više imovine od ciljane države. Potom belosvetski insajderi jeftine deonice privatizacije prodaju američkim penzionim fondovima i investitorima. Američke poreske platiše tako bivaju udarene po džepu dvaput – prvo za pomoć, onda za spasavanje – dok se nedužni stranci pljačkaju ili pomoću, ili zbog, svoje pokvarene vlasti. Veliku dobit izvlače sve korumpiranija svetska vladajuća klasa, međunarodne birokrate, i globalni bankari.

Učinak američke politike posle kraja Hladnog rata je moralno, političko i finansijsko čudovište zasnovano na prevari, obmani i krađi. U Rusiji posledica politike Klintonove vlasti je najduže ekonomska depresija HH veka u zemlji koja sve više postaje haotični hangar ubojitog oružja, najveća pljačka državne imovine od Lenjinove diktature početkom veka, i sunovrat ideja slobodnog tržišta i demokratije.

Ali što veli stara poslovica, kolo sreće se okreće (what goes around comes around). Svi oni dolari koje je Fed naštampao kako bi Bil Klinton bio ponovo izabran – a Alan Grinspen dobio treći mandat na čelu centralne banke – sada se vraćaju u SAD u obliku proizvoda i robe jeftinije od bilo čega što američki proizvođači mogu da ponude.

Kada kursevi valuta variraju ovako kao danas, neke zemlje će inflatorno da deluju brže od drugih. G-7 je jedina grupa zemalja koja se trudi da uskladi monetarnu politiku, a i to na duže staze ne uspeva. Kad neka država štampa previše novca, vrednost tog novca opada.

Neke vlade, pogotovo u predizbornim godinama, priželjkuju takvu devalvaciju jer onda njihovi izvoznici mogu da prodaju više, pošto im roba postaje jeftinija. Globalni zajmodavci poput MMF isto tako vole devalvacije, jer onda porast prihoda od izvoza obezbeđuje sredstva za otplatu kamata i glavnice na zajmove Fonda. Samo navodni „dobri momci,“ globalni investitori koji rade u dolarima, strahuju od devalvacije – jer onda njihov profit, izračunat u slabijoj domaćoj valuti, kupuje manje dolara.

Ali kada kurs naglo padne, pojavi se mogućnost bekstva kapitala iz zemlje. I stranci i domaće stanovništvo sklanja štednju negde drugde. Valuta uđe u slobodni pad, potpuno izgubi vrednost, investitori počnu da beže, i na kraju ciklusa kamatne stope odu u nebo. Upravo ovo se desilo u Aziji 1997, u Rusiji 1998, i u Brazilu 1999. godine.

Uzalud kunemo špekulante. Od kolapsa Bretonvudskog dogovora 1972, kada je prekinuta veza između dolara i zlata, strah od goreopisanog sindroma je jedini preostali delić discipline u međunarodnom finansijskom sistemu. Zar ne bi bilo bolje, vele globalisti, da postoji jedna centralna banka i jedna svetska valuta, da bi onda državne vlasti (i oligarhije koje od njih zavise) mogle da zajednički pljačkaju svoje podanike inflacijom?

Pre ili kasnije, profiti američkih korporacija će opasti zbog deflacije koju forsira MMF, a za njima će pasti i deonica svih osim najvećih multinacionalnih korporacija. Težinu tog pada podneće verovatno oni Amerikanci do guše u dugovima od kreditnih kartica, dok američki ratari već trpe velike gubitke zbog kraha cena hrane. Kad presahne kredit, pašće prihodi države, a porašće državni dug i nezaposlenost. Onda će država da inflacijom traži izlaz iz nagomilanog duga.

Pre nego što zaključim svedočenje, htela bih da spomenem jedan zanimljiv i uglavnom prećutani detalj iz 1994, koji strši u ovoj tužnoj priči poput čuperka na kosi dečaka. Sredinom jula 1994, u vreme kada su se dolarske meksičke menice (tesobonos) prekomerno prodavale bogatim klijentima Goldman Saksa i ostalih američkih invest-banaka – što će dovesti do kraha Meksika 1995. i uvođenja moralnog rizika u svetske finansije – Mišel Kamdesi (Michel Camdessus) je izjavio na konferenciji za štampu da namerava da zatraži stvaranje nove branše MMF-a, koja bi članicama trebalo da ponudi način da se odbrane od napada špekulanata na finansijskim tržištima.

Drugim rečima, pre nego što su akcije spasavanja celih država postale rutinske, Kamdesi je tražio novi program zajmova kojim bi hranio poslednje disciplinovane aktere svetskog finansijskog sistema – špekulante valutama – kako bi vlasti postale još manje odgovorne sopstvenim građanima. Tada je Ekonomist osudio predlog, nazvavši ga „apsurdnim i gotovo sigurno neizvodljivim“, budući da je Kamdesi „bizarno“ pretpostavljao da MMF zna više o ekonomskim principima od tržišta. A upravo je ta pretpostavka, veli Ekonomist, bila seme propasti centralnog planiranja u SSSR. Ali Kamdesijev plan iz 1994. je upravo ovaj koji je primenila Klintonova vlast, i koji sada pokušava da ozvaniči.

Ko vrti repom finansijskog psa? Građani koji rade da stvore bogatstvo za sebe i svoje porodice, ili ljudi poput Kamdesija – francuskog socijaliste i doživotnog birokrate – ili njegovog zamenika Stenlija Fišera, koji su verovatno dva najnesposobnija čoveka na planeti?

(Sajler ovde uskače sa primedbom: „Naprotiv, Stenli Fišer je itekako sposoban da rukovodi karijerom Stenlija Fišera: ozmeđu 2005. i 2013. bio je na čelu centralne banke Izraela, a trenutno je kandidat za zamenika direktora američke Federalne rezerve.“)

Nažalost, izgleda da se od nekada slobodnog naroda polako ali sigurno prave kmetovi beskorisnih globalističkih žderača zakuski i nesposobnih zajmodavaca.

Nije potrebna teorija zavere da se poveže pad građanskih sloboda, nezavisnosti, vrline i američke kulture uopšte sa devalvacijom dolara, koji je od osnivanja Feda izgubio 99 odsto svoje vrednosti, od čega 75 odsto otkako je 1971. prekinuta poslednja veza sa zlatom koju je uspostaila konferencija u Breton Vudsu. S tog stanovišta, zaista nije veliko iznenađenje da nepuni vek otkako je SAD osnovala Federalnu Rezervu i tako počela proces kojim će politička klasa ovladati sredstvom stvaranja neograničenog duga, u Beloj Kući sedi par koji je pre u zajedničkom kriminalnom poduhvatu nego u braku.

Tokom devedesetih zagovornici finansijskog kapitalizma nudili su nam „novu ekonomsku paradigmu“ toliko bajnu da se moglo pomisliti da svakoga od nas lično čekaju anđeli nebeski. Slavili su poraz poslovnog ciklusa zbog globalizacije, povećane produktivnosti i računarske tehnologije. Ukrotili su inflaciju, dunuli u zlatni rog, i uveli nas u večni život pune zaposlenosti, niskih kamata i rastuće berze. A strani novac koji su opljačkali špekulanti, namigivali bi insajderi jedni drugima, ionako nemaju gde nego u mašinu Volstrita.

Ali šta ako nas iza ugla na putu za Čistilište ne čekaju anđeli, nego repriza evropske valutne krize tridesetih, koja se završila najkrvavijim i najobimnijim ratom u istoriji sveta?

Sa stanovišta miliona njene dece, Majka Rusija je kasne 1991 bila poput starice koja je ostavljena u blatu na nekom raskršću, zadignute suknje, predmet prezira, pohlepe i neprimerene radoznalosti drugih. Ruski narod koji je ostao priseban joj je pomogao da se digne, otresao s nje prašinu i kal, ispravio joj odeću, popravio maramu. Ruski je narod taj koji može da joj vrati dostojanstvo – ne Boris Jelcin, niti Anatol Čubais, Boris Berezovski ili neki drugi vlastoljubac.

Ruska privreda sazdana je od sposobnosti, snova i truda ruskog naroda, a ne Vladimira Potjanina, Viktora Černomirdina, Mihaila Hodorkovskog ili Vladimira Gusinskog. Trebalo je da uložimo u ruski narod, a naš ulog da bude pristojnost, zdrav razum i sposobnost naših građana, oličen ne u zajmovima nego u poreskim olakšicama za direktne investicije u rusku privredu; u obuci ruskih radnika u SAD od šest meseci do godinu dana; u ukidanju američkih carina na ruske proizvode.

Rusija je zemlja bajki, zemlja jedinstvene i izazovne hiljadugodišnje kulture, zemlja bogata resursima koji su potrebni svetu, čiji narod je imao hrabrosti i izdržljivosti da pobedi najveću ratnu mašinu ovoga veka, Hitlerov agresorski Vermaht. Ali zahvaljujući vlastoljublju i megalomanskoj nesposobnosti Borisa Jelcina, Rusija je postala najnovija žrtva američke samoživosti i kulturno isprazne a ekonomski pljačkaške globalizacije.

Amerikancima, koji su mislili da svojim novcima pomažu zemlju u nuždi, ukaljan je obraz. Ruski narod, koji nam je verovao, sada je dvostruko zaduženiji nego 1991, i s pravom se oseća izdano.

Najgore od svega je što su neke veoma dobre ideje – privatna svojina, čvrsta valuta, ograničena vlast, svetinja ugovora i javna odgovornost – koje su građanima na Zapadu donele najveće blagostanje i slobodu u istoriji sveta, i možda su to isto mogle doneti Rusima, prvo iskrivljene u izopačene karikature, a tek onda izvezene preko bande Klintonovih nameštenika povezanih sa Harvardom, koji su potom o državnom trošku finansirali svoje harvardske prijatelje. Tim američkim malverzacijama pridružila se uobičajena legija preskupo plaćenih savetnika MMF i Svetske banke, čiji zajmovni terorizam nastavlja da hara svetom.

Gde je tu dobit, u zemlji gde danas više ljudi umire svake godine, nego što se rađa? Istorija će odvagati odgovor na to pitanje, i bojim se da nam neće biti po volji.

Priredio NEBOJŠA MALIĆ

Sivi Soko

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u