N. BABIĆ
Mogući scenariji Ukrajini ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam
Referendum na Krimu je prošao očekivano, kao što je za očekivati bilo i uvođenje sankcija Brisela i Vašingtona ruskim, ukrajinskim i krimskim zvaničnicima za koje Zapad smatra da su odgovorni za dezintegraciju Ukrajine. Nemački dnevni list Bild je pre nekoliko dana objavio vest kako će „na ruskoj strani sankcijama biti pogođeni i Aleksej Miler i Igor Sečin”, izvršni direktori Gazproma i Rosnefta, ali, kao što vidimo, to se nije dogodilo.
Vladimir Putin i Duma istočne ukrajinske regije i Krim nisu mogli da prepuste neonacistima iz Desnog sektora jer bi se time samo povećala mogućnost krvoprolića. Iako je status Krima, uslovno rečeno, definisan, budućnost istočnih i jugoistočnih regija još nije odlučena, i ona će zavisiti od političke volje ljudi koji tamo žive. Situacija jeste teška i na pomolu skoro da nema rešenja koja bi zadovoljila sve strane u sporu. Mora se uzeti u obzir i opšte pravilo za takve sukobe da svaka slabost i neodlučnost samo povećava mogućnost konfrontacije i ljudskih žrtava. Ali ko će odlučivati u Ukrajini? U toj zemlji, barem do izbora u maju, vlada svojevrsni politički vakuum, u kojem ne može da se očekuje normalizacija stanja, pogotovo jer u Kijevu sede jedan Dmitri Jaroš, koji preti kako će „da minira gasovode” ili Oleg Tjagnibok, koji izjavljuje da „nova vlast neće plaćati dugove Rusiji”.
Mogući scenariji Ukrajini ne ostavljaju prostora za optimizam, što se može videti iz izjave bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa, koji je Zapad otvoreno optužio za “tragičnu situaciju u kojoj se nalazi Ukrajina”, ali i izjavio da je „Ukrajina u svom sadašnjem obliku veštačka tvorevina koja je postala samostalna država samo kao posledica raspada Sovjetskog Saveza pre dvadeset godina”. Koje su to onda mogućnosti prema mišljenju Pavela Bykova, zamenika glavnog urednika ruskog portala Expert-Online
1. CENTRALIZOVANA OLIGARHIJA
To će se verovatno dogoditi ako spoljni akteri (Rusija, SAD, EU) ne pokušaju da zauzmu svako svoj deo Ukrajine i slože se da zemlja ostane ujedinjena, a njena sudbina da se odluči na izborima. Daće vladi dovoljno podrške, ali i vršiti pritisak da se ublaže snage na desnici. U tom slučaju bi na predstojećim izborima mogla pobediti i Julija Timošenko, koju će novi lideri opozicije Jacenjuk i ostali očigledno pokušati da diskredituju. U svojim nastupima Julija Timošensko pokazuje da nije izgubila političke ambicije i već počinje da radi na predizbornoj kampanji.
Bivša premijerka je velemajstor šarmiranja publike i kolektivne hipnoze. U nedavnom televizijskom obraćanju je s teskobom u glasu i suzama u očima govorila “o velikoj ukrajinskoj naciji koja je svoju slobodu kupila prolivenom krvi”. Nakon toga, vešto zaključuje temu s gasom retoričkim pitanjem: “Jesmo li još uvek spremni za njihov gas davati svoju slobodu?”. Naravno, zatim skreće na temu Rusije, koja je “uzurpator”, ali zaključuje “kako je apsolutno nužno ispoštovati gasne ugovore i sve potrošeno treba platiti”. Julija Timošenko nakon toga dodaje da će vrlo brzo, najkasnije do 2020, “zauvek spasiti Ukrajinu iz zloglasne gasne zavisnosti o Rusiji”, ne navodeći kako će to da učini.
U svom stvarnom, a ne imaginarnom životu, uprkos navodnoj političkoj platformi koja podrazumeva borbu protiv oligarhijskih klanova, Timošenkova je izuzetno pragmatična. Njena imovina u Ukrajini procjenjuje se na 10 milijardi dolara, a kad je ušla u politiku industrijska i finansijska imovina korporacije Ujedinjeni energetski sistemi Ukrajine (EESU) ostvaruju promet od 11 milijardi dolara. Tada, koristeći podršku predsednika stranke Zajednice i premijera Pavla Lazarenka, ona preuzima monopol na trgovinu s ruskim gasom za Ukrajinu.
Timošenkova ima izuzetne sposobnosti i političko znanje. Nakon izlaska iz zatvora ona aktivno zagovara dominantne nacionalističke teme ekstremista sa zapada zemlje, uprkos činjenici da uopšte nije ukrajinskog porekla. Naime, otac joj je Jermenin, a majka Ruskinja i govori sa jakim ruskim naglaskom. Ukoliko dođe na vlast, verovatno će biti prisiljena da trpi pojedine oligarhe čijim se novcem finansirao Majdan, a zatim će početi da ih se rešava i time sebi obezbedi svu vlast. Viktor Janukovič je i postao predsednik u velikoj meri jer se nametnuo kao jedini političar koji je bio spreman i sposoban da zaustavi Juliju Timošenko u preuzimanju celokupne moći u zemlji. Dakle, želje Julije Timošenko i ukrajinskih oligarha, nakon njene hipotetičke pobede, teško bi se mogli podudarati.
Julija Timošenko nikad nije bila verna i poslušna marioneta Zapada, stoga bi, kao i ranije, pokušala da sedi na dve stolice, spremna da se odrekne svojih zapadnih mentora čim se stvori prilika. Za samu Rusiju Julija Timošenko nije loš izbor, ali ona neće doprineti razvoju Ukrajine. Nema razvojni program niti viziju budućnosti zemlje, i za tu temu se služi oprobanim populističkim frazama. S njom se Ukrajina neće pomaći sa mrtve tačke i pogoršanje socijalne slike sa tako moćnom ženom na vlasti samo vodi u dalju destabilizaciju zemlje.
2. FEUDALNA OLIGARHIJA
Iako obični članovi Evromajdana mrze i žele da unište oligarhiju, oni su takođe finansirani od tih istih oligarha, koji se sad nadaju da će dobiti svoj dio ostvarene pobede. Protesti u Kijevu su kanalizovani tako da su pokušali da reše odnose između običnih Ukrajinaca na zapadu i istoku zemlje, a time su spašeni oligarsi koji su trebali da budu glavna tema, i ne samo to, nego Ukrajina danas poprima feudalni karakter.
Prvi znakovi takvog razvoja su već vidljivi. Neke od oligarha je nova vlada u Kijevu imenovala za guvernere istočnih provincija. Igor Kolomojski – vlasnik agencije Unian, koja je vodila najotrovniju antirusku kampanju – postao je čelnik regionalne uprave Dnjepropetrovska, a Sergej Taruta je istu funkciju dobio u Donjecku iako mu lokalno stanovništvo ne dozvoljava da preuzme mesto. Kako bi se sprečila feudalizacija Ukrajine, vlada privremenog premijera Jacenjuka mora da pronađe novac u inostranstvu, i to za sledećih šest do dvanaest meseci. Međutim, SAD i EU samo daju obećanja, a novca vrlo malo i nedovoljno i za najosnovnije potrebe.
U tim okolnostima Jacenjuku se kao najbolje rešenje činilo da oligarsi i sponzori Majdana dobiju najbolje ukrajinske istočne regije, time će se poravnati računi, oni će uložiti vlastita sredstva u privredu da spreče odvajanje i vrate istok u orbitu Kijeva.
Kolomojski je već pozvao “sve one koji misle na Ukrajinu i njenu budućnost da ujedine svoje napore u očuvanju integriteta zemlje”. Rekao je i da “preduzetnici iz Moskve, ako dođu, mogu da dovedu do raskola u zemlji i građanskog rata s brojnim žrtvama”. U istom govoru Kolomojski opisuje razdoblje pre revolucije “kao produktivni razvoj zemlje s individualnim greškama”. “Dvadeset i tri godine smo ulagali svoje znanje, dušu, snagu, novac i vreme u Ukrajinu kako bi postali istinski nezavisni, ekonomski razvijeniji i politički zrelija i uspješna država”, rekao je Kolomojski. Sada se, prema njegovom mišljenju, dogodila katastrofa ne zbog miliona nezadovoljnih građana i oružanog prevrata, nego “zbog ruske agresije, koja je prekinula progresivni razvoj Ukrajine”.
Sudeći prema njegovom govoru, buduća politika ukrajinskih oligarha (ako ostanu na vlasti) je prilično jasna. Oni će podeliti imovinu na feude i neće trpeti postojanje nijedne druge oligarhije ili spoljno finansiranje u geopolitičke svrhe. To znači nagli pad socijalnih izdvajanja u sledećih nekoliko godina i neispunjena očekivanja za sudionike Majdana.
3. FAŠISTIČKA DIKTATURA
Važno je shvatiti da danas govoriti o fašizmu u Ukrajini nije preterivanje, ali možda ni sasvim tačan naziv. Ukrajina zapravo nema snage koja može stvoriti nešto poput nacističke države i njenih institucija. Profašističke stranke, grupe i njihove paravojne jedinice za to svakako imaju hrabrosti i volje, ali u isto vreme oligarsi ne daju toliko novca i ne sarađuju s Desnim sektorom i Svobodom kao što je u prošlosti režim u nacističkoj Njemačkoj sarađivao s velikim industrijalcima i kapitalistima.
Osim toga, prepreke za stvaranje nacional-socijalističke države je i nacionalni identitet. Uz sve dužno poštovanje prema Ukrajincima, disciplina, red i rad, prema onome što tvrde sociolozi, nisu njihova najjača karakteristika i po tom pitanju uveliko se razlikuju od Nemaca (u čemu nisu jedini, naravno op. a.). Dakle, Ukrajina Dmitra Jaroša i Olega Tjagniboka podrazumeva fašistički režim bez ikakvih izgleda da on uspe, osim u onom najgorem obliku.
Uzmimo još jedan primer za poređenje, a to je Čile i vladavina Avgusta Pinočea. Takva država treba vojnu tradiciju i funkcionalnu birokratiju, a Ukrajina to nema. Bez obzira na sve pretpostavke kako “Ukrajina nije zemlja u kojoj bi mogao zaživeti istinski fašizam”, dolazak na vlast nacionalista na čelu sa Jarošem i Tjagnibokom zemlju najvjerovatnije vodi u diktaturu. Zato jer nezadovoljne radikalne grupe ne bi trebalo da učestvuju u preraspodeli moći i resursa, zbog čega će se osećati prevarenim. Sve do sada se u mogućnost mirnog razoružavanja ozbiljno sumnjalo ne samo u novoj vladi u Kijevu nego i u Evropi. SAD to kao da ne brine previše, a Vašington ionako ima veliko iskustvo u saradnji sa različitim vrstama diktatura.
4. FEDERALIZACIJA ILI KONFEDERACIJA
Ovo bi svakako bilo najbolje rešenje za Ukrajinu i, ukoliko se to dogodi, Kijev više neće morati da čini nemoguće i vodi politiku koja će odgovarati svim globalnim igračima. Do ukrajinske krize je došlo upravo jer se pokazalo da je za razvoj Ukrajine umesto stroge centralističke vlasti bilo nužno stvaranje regionalnih institucija.
Većina Ukrajinaca u stvari veruje da će se red u zemlji uspostaviti samo ako se u svakoj od regija ustroji jaka vlast. Ako se to učini uz međunarodnu podršku, onda ova opcija može biti dobra alternativa feudalnoj oligarhiji. Međutim, regionalne vlasti moraju da budu i politički jake jer u suprotnom oligarsi zbog velikog ekonomskog uticaja neće dozvoliti stvaranje normalnih političkih institucija.
Suprotno mišljenju prevratničke vlade u Kijevu, upravo federalizacija Ukrajini daje bolje šanse za opstanak kao jedinstvene države. Zapadne regije, na primer, moći će da izgrade sopstveni oblik interakcije sa EU i jamče uspostavu jačih kulturnih veza kojima teže, a istočne regije bi imale svoje oblike povezivanja s Moskvom. Istok bi imao svoju profitabilnu politiku prema Rusiji i ne bi se bojao nametanja zapadnjačke ideologije i jezika. Poznato je da su istočni i zapadni ukrajinski dijalekti vrlo različiti i da čak dolazi do problema u sporazumevanju, što nije zanemarnjljivo.
U protivnom će istočni regioni tražiti druge načine za realizaciju svojih interesa i, po svemu sudeći, delovaće po krimskom scenariju.
5. PRIVREMENI GASNI PROTEKTORAT
Obzirom na ulogu Ukrajine u snabdevanju Evrope ruskim gasom, postoji mogućnost gotovo direktne spoljne kontrole koja će da obezbedi tu opskrbu sledećih nekoliko godina, tj, dok ne budu izgrađeni i pušteni u promet alternativni pravci.
Godinama se bezuspešno pokušavao stvoriti konzorcijum za transport ruskog gasa u koji bi bile uključene kompanije iz Ukrajine, Rusije i EU. Sve ove godine zbog nedostatka sredstava i pohlepe ukrajinske političke elite, gasni transportni sistem u Ukrajini nije bio siguran. Danas su svi opskrbni pravci istrošeni i treba ih popraviti. Troškovi tog posla bi, prema ukrajinskim procenama, mogli da iznose 10 milijardi dolara.
Zbog stalne opasnosti od neuspeha opskrbe i krađe gasa, Rusija je donela skupu ali jedinu ispravnu odluku i izgradila obilazne gasovode: Severni tok, Južni tok i Plavi tok. Povećala je obim tranzita preko Belorusije, gdje je gasovod u stopostotnom vlasništvu Gazproma.
Kao rezultat toga, udeo tranzita ruskog gasa koji se Turskoj i EU isporučuje preko Ukrajine smanjen je sa 95 odsto, koliko je iznosio kasnih 90-tih, na 52 odsto u 2013. godini. Ove godine Gazprom planira dodatno da smanji tranzit preko Ukrajine i da prošlogodišnjih 86 milijardi kubnih metara svede na 70 milijardi metara prirodnog gasa.
Očekuje se da će se u skoroj budućnosti taj udeo da nastavi da se smanjuje, pogotovo posle proširenja gasovovoda Severni tok, koji sada radi na 50-60 odsto kapaciteta, i završetkom Južnog toka. Štaviše, prema nekim analitičarima, aneksija Krima će ozbiljno da ubrza primenu tog projekta. Ukrajinski mediji pišu da bi Rusija mogla da izgradi i crnomorski krak Južnog toka u međunarodnim vodama, zatim na Krimu i delom na kopnu. Time će se od trenutne cene projekta koji košta 56 milijardi dolara uštedeti gotovo 20 milijardi.
Kao rezultat toga, Ukrajina bi u određenom trenutku mogla da prestane da bude tranzitna zemlja. „Izgradnja Južnog toka u potpunosti će zadovoljiti potrebe na jugu Europe”, kaže izvršni direktor Nacionalnog fonda za energetsku bezbednost Konstantin Simonov. Postoji još nekoliko zemalja, poput Slovačke, Poljske i Austrije, koje bi se mogle snabdevati gasovodom Yamal-Europe lI i onda će Ukrajina izgubiti svoju tranzitnu važnost, a svoje gasovode pokazivati kao muzejski eksponat. Jedini problem je što će za ovaj projekt trebati još pet godina.
Postavlja se pitanje ko će kontrolisati ukrajinski gasni transportni sistem tih pet e Rusija, ali su tu zato Evropska unija, odnosno evropske kompanije. Ruski analitičar čak pominje i Amerikance, budući da oni zbog udaljenosti ne bi tražili direktni udeo u dobiti od tranzita i kao takvi bi čak mogu biti prikladniji za taj posao. Međutim, ovaj scenario bi trebalo da traje samo sledećih pet godina, a znamo da Amerikanci ne odlaze tako lako iz zemlje u koju jednom uđu.
6. RUSKO-UKRAJINSKI RAT
I to je moguće jer prevratnička vlada u Kijevu još uvijek ne može da prihvati novu rusku politiku na Krimu, ali sada “ne želi da izaziva agresora i da mu argument da zauzme i druge teritorije“. Činjenica je da ukrajinska vojska jednostavno nema snage za to. Moral im nije na vrhu, a i vlasti u Kijevu su sumnjičave u oružane snage.
Posljednjih dana su se pojavili dokazi da u Ukrajinu dolaze strani plaćenici iz BlackWater-a. Osim što se bave zaštitom državnih objekata, oni verovatno uvežbavaju Nacionalnu gardu, jednako kao što su radili u Iraku i Avganistanu, ali to zahteva značajnu količinu vremena i puno novca. Bez značajnih ulaganja u proširenje i modernizaciju flote i vojne opreme, u ratu sa Rusijom sve ostalo ne igra nikakvu ulogu.
Obrada i skraćenja Novi Standard
