Stranci će teže uticati na jednog većeg igrača no što je do sada bilo kad su vladu činile brojne i heterogene koalicije
Na izborima je trijumfovala SNS, sa skoro pola glasova onih koji su izašli na glasanje. Zapravo ovo je pobeda Aleksandra Vučića. Srbija je glasala za Vučića mnogo više no za njegovu stranku, jer on u ovom momentu artikuliše nadu zemlje da se nešto može promeniti. Ovakav rezultat nije viđen u novijoj parlamentarnoj istoriji Srbije i sam po sebi je značajan i znakovit. On je poruka običnih građana da žele prave promene i da te promene, koje bi zemlju izvukle iz bede, treba da pokrene Vučić.
Ovaj rezultat je velika nagrada, ali i još veći kredit koji je dobio lider naprednjaka od srpskih birača da u narednom periodu, pre svega u narednih godinu-dve, počne da radi na suzbijanju siromaštva i nezaposlenosti koja guši Srbiju. Ako u tom periodu ne bude značajnih pomaka, ili barem svima vidljivih, Vučić će se naći u teškom i opasnom problemu. A sa njim i cela zemlja, naravno.
Srbija je na ovim izborima rekla dve stvari – prva je „Hoćemo Vučića“ i druga „Dosta nam je starih političara i stranaka“. Tako je Vučić dobio i rekordan broj glasova, ali mu se nadodalo i mnogo glasova stranaka ispod cenzusa. Garniture starih stranaka koje nisu prošle cenzus dodatno su u parlamentu ojačale Vučića i dovele ga do neverovatnih (za proporcionalni izborni sistem) 156 poslanika.
Zašto se dogodio potop dobrog dela opozicije? Svaka od tih stranaka koje predvode već godinama i decenijama poznati lideri jeste slučaj za sebe, ali, u celini gledano, one su se istrošile u politici i nisu nudile nešto novo i privlačno biračima. Neke od njih su postepeno gubile i izgubile podršku, jer su učestvovali u privatizacionoj pljački ili trijumfu korupcije na Balkanu ili su jednostavno izgubile osećaj za realnost. Nisu uspele da se objedine, pa makar sa ciljem da samo prežive politički naprednjački cunami. Snage su trošile u „međusobicama“ i na taj način demotivisale sopstvene birače da ih podrže.
Realnost da Vučić nema organizovanu i artikulisanu opoziciju se materijalizovala u izbornom rezultatu, koji je počistio male stranke i koje očigledno nemaju snagu da budu alternativa novoj vlasti. Tako će parlament činiti, pored naprednjačke dominantne većine, izdržljivi socijalisti i dve frakcije demokrata – koje su jedva prešle cenzus. To znači da Vučić zasad neće imati organizovanu opoziciju, a to naročito važi ako jedna ili dve od tri stranke budu uključene u neku vrstu koalicije ili partnerstva u novoj Vučićevoj vladi. U tom smislu, problem nije toliko što su neke od starih stranaka propale na izborima, već što se stvorila neravnoteža u parlamentu. Naime, u Skupštini će biti zastupljene samo stranke proevropske orijentacije, a neće biti nijedne koja bi predstavljala evroskeptične ili anti-NATO orijentisane građane, te tako ostajemo bez skupštinskih predstavnika patriotskog i nacionalnog bloka. Da li će se postojeće stranke koje su ostale ispod cenzusa transformisati ili formirati novu političku opciju koja bi artikulisala ovaj pol na srpskoj sceni, teško je sada predvideti, ali će se sigurno dešavati turbulencije i zanimljive promene.
Zašto su ovi i ovakvi rezultati pozitivni po politički život Srbije? Prvo, konačno smo dobili jasnu političku situaciju u kojoj se zna „ko kosi a ko vodu nosi“. Srbija je dobila Vučića za lidera kroz izborni trijumf, a on je dobio potpunu odgovornost za sve što se dešava u zemlji. Podrška koju je dobio pre svega Vučić, a ne njegova stranka, daje mu mandat da pravi vladu širu od stranačke, koja bi kombinovala političare i stručnjake i koja bi imala ulogu vlade nacionalnog koncenzusa, jer je zemlja u izuzetno teškoj socioekonomskoj situaciji.
Neće biti moguće, kao u prethodnim vladama, da se manji koalicioni partneri izvlače kao zec iz rukava kad je potreban alibi za neuspehe ili nečinjenja. Sistem u kome imate mnogo stranaka u parlamentu i vladi je inertan i skup. Male stranke su dosad bezbroj puta ucenjivale one velike, pa je poznato i da je postojala tarifa kod nekih za svaki zakon u skupštini da se namakne većina. Isto tako se na taj način smanjuje i uticaj tajkuna na politiku vlade. Poslednje, ali ne i najmanje bitno jeste to što će stranci teže uticati na jednog većeg igrača, no što je do sada bilo kad su vladu činile brojne i heterogene koalicije.
Autor je politički analitičar
Izvor Danas, 19. 03. 2014.
