ČETIRI FAKTORA I JEDNA PORUKA VUČIĆEVE POBEDE

PETAR ISKENDEROV Svetska istorija poznaje mnogo primera slične narodne konsolidacije oko jedne političke snage...

PETAR ISKENDEROV

Svetska istorija poznaje mnogo primera slične narodne konsolidacije oko jedne političke snage

Uspeh jedne političke partije bez presedana u novijoj srpskoj istoriji zahteva da se maksimalno ozbiljno razmisli o razlozima, okolnostima i posledicama te činjenice. Spolja gledano, isuviše je oštar kontrast između pogoršanja socijalno-ekonomskih pokazatelja srpske ekonomije praćenog neumoljivim rastom spoljnjeg duga države (62 odsto ukupnog bruto-nacionalnog dohotka), stopom nezaposlenosti od 30 odsto i prognoziranim deficitom budžeta za 2014. godinu od 7-8 odsto BND (najgori rezultat na Balkanu), sa jedne strane – i sa apsolutnom pobedom vladajuće koalicije, koja bi trebalo da je odgovorna za ovakvu situaciju, sa druge strane. [1] Međutim, ovaj paradoks je čisto spoljnji. U stvarnosti ova pobeda koalicije na čelu sa SNS na samom početku nije bila povezana sa socijalno-ekonomskom slikom i u svojoj osnovi je imala nekoliko faktora, koje su srpsko rukovodstvo i njegovi savetnici i saveznici besprekorno iskoristili.

Prvi faktor: u ovom trenutku maksimalno moguće iskorišćen i mobilisan propagandni resurs koji se bazirao na tezi “tvrđave pod opsadom” sa spoljnjim (počevši od svetske krize i završavajući sa Rusijom) i unutrašnjim (korupcionaši) neprijateljima. Pobeda SNS praktično predstavlja trijumf jednog čoveka – Aleksandra Vučića, koga po njegovoj harizmi možemo porediti samo sa mladim Slobodanom Miloševićem iz 1989. godine. Tada su vlasti uspešno zaigrale na nacionalno-patriotsku kartu. I laiku je jasno da danas tu kartu predstavlja borba protiv korupcije i – kao protivteža ranijim sankcijama i izolaciji – put u Evropu. Kao rezultat toga, čak i tako široko prikazane karakteristike Vučića u francuskoj informativnoj agenciji AFP – Najuticajniji političar u Srbiji koji po svim pitanjima ima poslednju reč u Srbiji – uopšte ne izgledaju kao preuveličavanje. [2]

Jasno je da ovakva situacija na samog Vučića stavlja “neograničenu odgovornost”. Međutim, u sledećih nekoliko godina on će imati “neograničena” ovlašćenja . [3]

Drugi faktor: vešta politika SAD i EU u kontekstu pregovora sa Kosovom. Zapadna diplomatija je vešto koristila metod štapa i šargarepe, dobijajući maksimalno moguće ustupke od vlasti u Beogradu, pritom pažljivo izbegavajući da od njih traži de iure priznanje nezavisnosti Kosova. To je omogućilo vladi Ivice Dačića da izjavljuje kako državna politika prema Kosovu nije izmenjena, a istovremeno da se pozicionira u svojstvu realiste sposobnog da izvuče maksimalno moguće u krajnje nepovoljnim spoljnopolitičkim okolnostima.

tvrdjava

Treći faktor: praktični raspad opozicionog bloka. Vešta propagandna kampanja vlade zajedno sa protivrečnostima u redovima opozicije razorila je donedavno moćnu DS, izbila je temelj ispod nogu DSS i završno sahranila SRS (u svakom slučaju, u njenom tradicionalnom vidu). Očigledno da sama koncepcija partijske izgradnje na bazi nacionalno-patriotskih ideja u današnjoj Srbiji zahteva duboko prestrojavanje sa mogućim prelaskom na šira nadpartijska udruženja tipa narodnog (nacionalnog) fronta.

Ovakva situacija potpune političke superiornosti jedne političke snage nad njenim oponentima koji nisu bili u stanju da se dogovore, već je postojala u Srbiji na početku 20. veka, u vreme tada svemoćnog premijera Nikole Pašića. Međutim, Prvi svetski rat nije omogućio da se konačno odgovori na pitanje o scenariju daljeg razvoja zemlje u sličnim uslovima.

Četvrti faktor: psihološke okolnosti su odigrale svoju ulogu – a to je težnja društva da se u određenim nepovoljnim uslovima konsoliduje oko jedne sile. Umorni od unutarpolitičkih tumbanja prethodnih godina, našavši se sa tim istim socijalno-ekonomskim problemima zajedno sa praktičnim gubitkom Kosova, srpski birači su očigledno napravili jednodušan izbor u korist vlade koja bi ih mogla makar formalno izvestiti o konkretnim dostignućima (uključućujući i početak pregovora sa Briselom o pristupanju Srbije EU, kao i korupcionaške procese protiv visokorangiranih funkcionera i biznismena) koji zahtevaju nastavak i konsolidaciju. Međutim, čak i ti rezultati su bili dovoljni da bi naprednjaci, socijalisti i njihovi saveznici dobili od birača kart-blanš za novi mandat, a opozicija se lišila argumenata za sopstvenu propagandu.

Svetska istorija poznaje mnoštvo primera slične svenarodne konsolidacije oko jedne političke snage. Istina, takvi procesi u ogromnoj većini slučajeva su u svom ishodu dovodili do duboke društveno-političke krize i do silaska te snage sa društveno-političke scene (dobro je, kad se to desi bez svetskog rata). Međutim, u ovoj etapi srpske istorije, upravo su naprednjaci bili ta sila u kojoj su svoje ovaploćenje našle najrazličitije snage i pokreti u Srbiji – od radikala do konzervativaca, od pristalica evrontegracija do pobornika iste te teorije o oslanjanju na četiri stuba (Rusija, SAD, EU, Kina) a la Boris Tadić.

„Nama je neophodna razarajuća pobeda“ da bi otvorili nova radna mesta, da bi odlučno nastavili reforme, da bi se punom snagom borili protiv korupcije, izjavio je Aleksandar Vučić pred svojim pristalicama na poslednjem predizbornom mitingu. [4] Vladajuća koalicija sada ima takvu pobedu…

_________

Napomene:

[1] RIA NOVOSTI 17/03/14 05:05 17.03.2014 05:07

[2] AFP 171032 GMT MAR 14

[3] AFP 171022 GMT MAR 14

[4] AFP 160218 GMT MAR 14

Fond strateške kulture 

Politika
Pratite nas na YouTube-u