SLOBODAN VLADUŠIĆ: DECA

Neka čudna nelagodnost me obuhvata dok gledam te fotografije američkih bračnih parova i njihove...

Neka čudna nelagodnost me obuhvata dok gledam te fotografije američkih bračnih parova i njihove ukrajinske dece

Ima neke čudne simbolike u dve slike koje se objavljene na sajtu „Mashable” (www.mashable.com) pre nešto manje od mesec dana. Na slikama se nalaze američki bračni parovi sa po četvoro usvojene ukrajinske dece: najmlađe ima osam godina, najstarije sedamnaest. Tekst sa tim slikama objavljen je 25. februara ove godine i govori o tome kako su se oba para zaglavila u Kijevu u kome su u to vreme trajale demonstracije. Ta zaglavljenost je glavna tema teksta. Pri kraju je citirana jedna od Amerikanki koja je kazala: „Mi želimo samo da našu decu odvedemo kući, na sigurno.” A onda je dodala: „Molimo se za mir u ovoj zemlji.”

Neka čudna nelagodnost me obuhvata dok gledam te fotografije američkih bračnih parova i njihove ukrajinske dece, koja su ili nasmešena, ili se smeju, ili deluju pomalo zbunjeno. Nelagodno mi je zato što se u legendi ispod tih slika prezimena te dece – mislim na bivša, ukrajinska prezimena – ne spominju. Ona su zauvek izbrisana i više se, verovatno, nigde i nikada neće pojaviti. Tu su samo imena – Tatjana, Ala, Oleksandrija, Natalija – čiji mi je zvuk, kada se izgovore, blizak iz mojih ranijih putovanja u Ukrajinu. Iza imena dece vidim broj njihovih godina u zagradama. Nelagodno mi je valjda zato što predajem srpsku književnost, što me čini osetljivijim na veze između literature i života nego što mi je to potrebno.

Sećam se tako početka romana Na Drini ćuprija koji započinje opisom danka u krvi. Neko će primetiti da ovo usvajanje ukrajinske dece nije nikakav danak u krvi. Verovatno nije. Nečija dozvola je tražena, i data je. Nema majčinskih suza, nema uplašene dece koja idu u nepoznato, ali gotovo da nema ni šanse da će neko od te dece postati veliki vezir u Americi, niti će odatle poslati čoveka nazad sa naredbom da podigne most. Možda će umesto mosta izgraditi neki šoping mol ili neku fabriku, kojoj će zgodno pasti liberalan zakon o radu, jeftina radna snaga i poreske olakšice zemalja koje vapiju za stranim investicijama.

Možda. I dalje mi je nelagodno, i to ne samo zato što u toj deci vidim i neku ovdašnju decu, koja odlaze, ili će odlaziti tamo negde, u „sigurnost”, dok se oni koji ih odvode mole Bogu da nama ovde bude bolje. Nelagodno mi je i zato što sam za vreme svog poslednjeg boravka u Ukrajini, sedeo sa jednim svojim prijateljem, piscem, gledajući odrednicu o Ukrajini na „Vikipediji”: tu smo videli da se od 1991. godine, kada je Ukrajina postala nezavisna, pa do sada, broj stanovnika ove zemlje smanjio sa 51 milion na 45 miliona. Optimisti bi kazali da je 45 miliona i dalje mnogo. I dalje je ostalo mnogo Ala, Tatjana, Natalija… Pesimisti bi kazali da se taj broj smanjuje i dalje.

Iako ne volim da koristim korporativnu terminologiju, sada to moram da učinim: deca su ljudski resurs od koga zavisi opstanak jednog naroda i njegove države. Oni su kao voda, kao obradiva zemlja. Ako ih prodaš, više te nema. Ako ih nemaš, takođe te više nema. Zato države na dva načina rešavaju taj problem, ako ga rešavaju: ili decu uvoze, ili podstiču svoje stanovništvo na povećani natalitet. Trećeg nema. Treći ne rešavaju problem. Neko će reći da preterujem i da je moja nelagodnost glupa. Toj deci će tamo biti bolje. To je jedino važno. Možda. Možda će im novi roditelji kupiti „ajfone” i možda će sa njima snimati Klunija ili Bijonse, na udaljenosti od deset metara, vrišteći kao u transu. Možda je to najveća ljudska sreća. Možda. Ipak mi je i dalje nelagodno.

slobodanvladusic.net

Izvor Politika, 19. 03. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u