DMITRIJ MININ
Nastupa peti talas nacionalnog samoopredeljenja u Evropi, koji nije tako žestoko povezan sa usputnim ratovima
Situacija oko Krima koja je nastala posle njegovog ulaska u sastav Ruske Federacije, uz svu njegovu današnju međunarodnu oštrinu, ne predstavlja nešto potpuno neverovatno za evropski deo sveta. Već u skorijem vremenu pažnja svetske javnosti može se prebaciti na druge možda još glasnije i neočekivanije događaje po pitanju samoopredeljenja naroda koji je naseljavaju.
Tako se desilo da su se glavni procesi stvaranja nacionalnih država u Evropi dešavali posle velikih ratova: sedamdesetih godina 19. veka tako su stvorene Nemačka i Italija, nikle su nove države na Balkanu. Potom su došli burni procesi stvaranja država i preraspodela granica posle Prvog i Drugog svetskog rata. Od 1989. do 1992. godine odigrao se četvrti i, kako je tada izgledalo, poslednji talas izgradnje nacionalnih država u Evropi, podudarajući se sa završetkom hladnog rata i raspadom niza federacija koje su ulazile u svetski socijalistički sistem. Na tom geografskom prostoru gde su se 1989. godine nalazile tri države (Čehoslovačka, Sovjetski Savez i Jugoslavija) sada postoje 23, a sa Kosovom 24 države. Kompletan slovenski svet je, na primer, prošao kroz proces pretvaranja u nacije-države. Sada ih je tačno 13, broj koji slovi za nesrećan, što daje osnova nekim stručnjacima da čak uvećaju taj broj na račun poslednjeg slovenskog naroda lišenog sopstvene državnosti i nacionalnog izraza – zakarpatskih Rusina.
HIROVI DEMEZIDE
Četvrti talas uveliko je bio inspirisan grupom zapadnih država, na čelu sa SAD i drugim zemljama NATO pakta, koje su energiju nacionalizma iskoristile za slabljenje svog geopolitičkog protivnika. Međutim, osobenost te energije je takva da ona rađa lančanu reakciju, koju je potom krajnje teško zaustaviti. Za proteklih dvadeset i više godina ona nije ugašena, nego je polagano tinjala i čekala svoj trenutak. Ranije su prolazila 2-3 pokoljenja pre nego što bi počela nova teritorijalna preraspodela, a evo u novoj eri, bilo je dovoljno jedno. Nastupa peti talas nacionalnog samoopredeljenja u Evropi, koji nije tako žestoko povezan sa usputnim ratovima. Istovremeno taj talas deluje u različitim pravcima. Neki narodi, ovaj put na samom Zapadu, nastavljaju da se dele, a drugi suprotno, počevši od Rusije, počinju da se ujedinjuju. Pritom je Krim uglavnom odjek nezavršenih procesa iz devedesetih godina, a glavni događaji će, kao što vidimo, početi da se odigravaju u samoj “ujedinjenoj” Evropi. Premda referendum na Krimu ovde može poslužiti kao određeni katalizator, u suštini će to biti povratni talas onih procesa koje je svojevremeno pokrenuo sam Zapad. Takvi su hirovi Demezide, boginje odmazde.
Pre svega, ponovo se zaoštravaju ionako neokončani nacionalni problemi u onim zemljama Evrope koje danas pripadaju zapadnoj sferi uticaja i poput nekog tereta pritiskaju Brisel. Oni su opasni jer je u njima najveća pretnja nasilnog razvoja događaja. Hrvati u Bosni i Hercegovini maštaju o stvaranju svoje Herceg-Bosne, nacionalne države iz vremena rata, ili o prisajedinjenju sa Hrvatskom. Srbi uopšte nisu odustali od svojih planova da Republika Srpska postane nezavisna ili da uđe u sastav Srbije. Muslimani iz Bosne, koji već nekoliko meseci protestuju na socijalnoj osnovi, ne ističu samo ekonomske zahteve nego takođe smatraju da ni njihovo nacionalno pitanje nije do kraja rešeno. Sa druge strane u Raškoj oblasti (tzv. Sandžaku) između Crne Gore i Srbije, regionalni muslimanski pokret za autonomiju rado bi se ujedinio sa svojom religijskom severozapadnom sabraćom i stvorili svoju Veliku Bosnu. Srbi u Kosovskoj Mitrovici posebno su osokoljeni time što se desilo na Krimu i nameravaju da značajno pojačaju svoj pritisak na Beograd da ih ne ostavi pod kontrolom Prištine. Albanci u zapadnoj Makedoniji su još 1990. godine proglasili Republiku Ilirida, koja sada insistira na dobijanju federalnog statusa. I u Bugarskoj jačaju raspoloženja po kojima veliki deo istočne Makedonije pripada Bugarima. Istovremeno, dok je Rumunija fokusirana na apsorpciju Moldavije, u njoj su se ozbiljno aktivirali Mađari “sekelji”, koji uglavnom imaju mađarske pasoše i traže samoopredeljenje znatnog dela Transilvanije, razumljivo kao prvog koraka na putu ka ujedinjenju sa maticom. Slične ambicije Mađari iskazuju i prema Slovačkoj i prema srpskoj Vojvodini. U Poljskoj su zvanični krugovi, koji navodno bespogovorno podržavaju današnje vlasti u Kijevu, na ekspertskom nivou već pokazali pretenzije povodom toga, da je došlo vreme za povratak u Reč Pospolitu ”istočnih kresov” (Zapadne Ukrajine).
RASPAD VELIKE BRITANIJE
Separatizam u Zapadnoj Evropi manifestuje se u dva oblika: prvi oblik predstavlja neprihvatanje postojećih državnih granica (u Belgiji, Španiji, Velikoj Britaniji, Italiji, Francuskoj, Danskoj, Nemačkoj), a drugi oblik je neprihvatanje same Evropske unije. Anketa javnog mnjenja koja je sprovedena u Velikoj Britaniji u novembru 2012. godine, pokazuje da bi značajna većina (56 odsto) radije izašla iz EU. Premijer zemlje Dejvid Kameron je već izjavio da će se referendum po tom pitanju obavezno održati. Sličnu sliku imamo na sličnoj anketi u Nemačkoj: 49 odsto anketiranih Nemaca smatra da bi im bilo bolje bez EU. Svaljivanje na Evropsku Uniju novih sve većih obaveza po pitanju spasavanja Ukrajine, koja se topi, očigledno će samo pojačati slična raspoloženja. A eventualno potpuno uvođenje sankcija protiv Rusije, dovešće do opšteg pogoršanja ekonomskih prilika u Evropi i apsolutno će ovu zajednicu dovesti do ivice raspada. Prema nekim scenarijima, budućnost EU će biti u jednoj saveznoj državi sa 75 nacionalnih država. U osnovi tog modela leže ideje nemačkog političara iz partije Zelenih Danijela Kon-Bendita (Daniel Cohn-Bendit) i bivšeg premijera Belgije Gija Verhofstada (Guy Verhofstadt), autora jednog od najpopularnijih manifesta o stvaranju jedinstvene Evrope.
Na nivou pojedinačnih država, kako mnogi veruju, u prvom redu je neizbežan raspad Velike Britanije. Prema mišljenju Sajmona Tomasa, jednog od partijskih lidera u Velsu, referendum o nezavisnosti Škotske, predviđen za 2014. godinu, predstavljaće ledolomca koji će proći po svim istorijskim provincijama Ujedinjenog Kraljevstva. “Proglašenje nezavisnosti označiće raspad Velike Britanije, onakve kakvu je danas poznajemo. Škotska je najočigledniji primer. Međutim, ništa manje nije interesantna budućnost Severne Irske i Velsa”. On smatra da će, u slučaju izlaska Velike Britanije iz EU, Vels morati da ostane deo ujedinjene Evrope. Do škotskog referenduma o nezavisnosti, predviđenog za 18. septembar, nije ostalo previše vremena. Tamo se pažljivo prati šta se dešava na Krimu. Ali umesan je i recipročni interes. Zašto je nešto dozvoljeno jednima, a nije drugima?
Nemačka je zasad zalemljena inercijom nedavnog ujedinjenja, no u nešto daljoj perspektivi ni ona neće biti imuna od raspada, pošto je skrojena od isuviše različitih delova, govorni dijalekti se više razlikuju jedni od drugih, nego na primer ruski i ukrajinski jezik. Sve više stanovnika Bavarske i Baden-Vitemberga ne žele da hrane “ilegalce” iz subvencionisanih nemačkih zemalja. Tako je visokorangirani član vladajuće Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Vilfrid Šarnagl izdao senzacionalnu knjigu u kojoj pokušava da “probudi bavarski politički establišment, koji već odavno u potaji mašta o nezavisnosti”.
ITALIJA, FRANCUSKA, ŠPANIJA…
U Italiji od 1960-1970. godina Liga Severa prikuplja snagu i njene pristalice maštaju da ostave “južne neradnike, mafijaše i hedoniste”, a da se sami ujedine u Padansku republiku vrednih severnjaka. Takve ideje posebno su postale popularne sa početkom krize, kada je centralna vlada zatražila od regiona stezanje kaiša i pomoć prezaduženim južnim pokrajinama. Separatističke težnje rastu i u alpskoj regiji Alto Adiđe (Južni Tirol), koja je naseljena pretežno Austrijancima i koja je posle Drugog svetskog rata prisajedinjena Italiji. Venecija, pozivajući se na tradiciju svoje srednjevekovne državnosti, već sprovodi referendum o stvaranju nove države Veneto.
U Francuskoj na Korzici i u Bretanji, Alzasu i drugim provincijama, sve češće se čuju razgovori o autonomiji pa čak i deobi od Pariza.
U Španiji se kretanje Katalonije ka nezavisnosti pažljivo prati i sa strane Galicijske i Baskijske teritorije. Katalonski referendum o samostalnosti održaće se 4. novembra ove godine, bez obzira što su centralne vlasti u Madridu izrazile neslaganje sa tim. Barselona ne namerava da odustane. To je, uzgred, još jedan presedan za Krim.
Izgleda da su pokušaji da se Flandrija i Valonija održe zajedno u Belgiji, osuđeni na propast. Prestonica EU Brisel rizikuje da se nađe u tvorevini sa nejasnim suverenitetom.
Oni koji su daleko od evroazijskog kontinenta, sa druge strane okeana, doprineli procvatu te energije samoraspada država koje se ovde nalaze, rukovodili su se potpuno očiglednim i kao svet starim principom zavadi pa vladaj. U SAD, naravno, hteli bi da vide razjedinjenost kontinenta i na istoku i na zapadu. To da se iznenada može početi raspadati samo zapad Evroazije, a istok se iznenada počne kretati u suprotnom smeru, izgleda nije ulazilo u njihove planove. Međutim, u Vašingtonu jednu stvar nisu uzeli u obzir. Pravo nacija na samoopredeljenje ne predviđa samo razjedinjenje naroda koji ne žele da žive zajedno nego i ujedinjenje onih koji to hoće. Rusija, prebolevši negativnu energiju koju su joj nametnule dezintegracije, na kraju je počela da se kreće u novom pravcu, izabravši konsolidaciju. Eto zbog čega nailazi na tako žestoko protivljenje Bele kuće ovo što se sada događa oko Ukrajine. Ruši se strateški plan “velike igre kontinenata”. A cela istorija nam govori da je Krim samo prva lasta.
