Da bi ta eventualno novo-stara patriotska priča imala uspeha mora biti drugačija i modernija, a ipak dosledna u odbrani nacionalnog interesa
Izbori su često, a naročito protekli, neka vrsta sudilišta na kojima dobijamo presude građana prema kandidovanim ljudima, politikama i strankama. Da li su izbori pravedni sudija, teško je reći, sve zavisi od slučaja do slučaja. Jasno je da na izbore utiču značajno količina novca, medija, podrške moćnika iz zemlje i sveta, ali ipak se na kraju krajeva pitaju i građani. Oni jednostavno u nekom prepoznaju nešto što ih ujedinjuje i pokreće ili toga nema. Možete imati najbolji program, koji je i realan i ostvariv a sa druge strane privlačan javnosti ako nemate ljude ili čoveka koji ga može izneti ili pak koji ostavlja utisak onog kome možete poverovati da ono što govori i nisu samo reči (iako je politika dobrim delom sačinjena od prazne retorike).
Šta se desilo sa strankama kojima daju epitet patriotski, nacionalni ili desni, na izborima kad ni jedna od njih nije uspela da pređe cenzus? Najlakše je optuživati nekog drugog za takav debakl DSS, Dveri i radikala. To može da bude strani faktor koji nije želeo parlamentarno prisutvo stranaka nacionalne orijentacije ili konkretnije onih koji su protiv ulaska u EU i NATO. Isto tako se često za ovakve rezultate na izborima (kao i za tek za nijansu bolji rezultat 2012) optužuje narod koji nije bio dovoljno samosvestan ili patriotski orijentisan, ili je bio u boljoj varijanti zaplašen i izmanipulisan od medija. Naravno i ovaj faktor je verovatno uticao na rezultate izbora ali nije sigurno u toj meri da ni jedna lista ne dobije ni pet posto podrške birača koji su izašli na izbore. Naime i pre pet šest godina smo imali sličnu situaciju u medijima, i sa novcem u politici i sa uticajem stranaca, pa su ove stranke imali višestrukov više glasova no danas.
Ono što želimo da analiziramo jeste uticaj internih faktora na debakl na izborima, koji su po nama presudni za ovakva izborni rezultat. Prvo što se pominje je nesposobnost stranaka slične orijentacije da se ujedine pred izbore i da zajedničkim naporom, ne samo preskoče cenzus već i da ostvare sinergetski efekat, a to znači bolji zajednički rezultat no što bi bio puki zbir pojedinačnih izbornih rezultata. Svaka od tri izborne liste ili političke opcije je imala određene nedostatke koji bi se u zajedničkom naporu premostile. No ponovila se suštinski situacija iz 2012, kada su tzv. desne stranke išle u tri kolone i kad su, umesto 16 ili 18 posto, imali u parlamentu samo sedam posto DSS. Sada nije prošla ni jedna, ali kakva bi razlika za ideje nacionalne i desne bila i da je DSS dobio nešto više od pet posto. Mala jer bi oni malo ili nimalo uticali na kreiranje politike.
No za razliku od nekih koji vide problem samo u toj nesposobnosti da se ujedine u predizbornu koaliciju i na taj način taktički preskoče cenzus, verujem da su problemi i nedostatci ovog dela srpske političke scene dublji i strukturalni. Zamislimo opet scenario da su DSS, Dveri i radikali išli zajedno na jednoj listi i da su osvojili nešto oko 10 posto. Da li bi to promenilo srpsku politiku, da li bi to uticalo na formiranje vlade ili na neke značajne odluke? Ne bi. Dakle, nije dovoljno da se neke stranke mehaničke udruže i da onda zaobilazeći cenzus uđu u skupštinu a onda opet svako na svoju stranu, već da se stvori novi kvalitet ujedinjavanjem. To znači formulisanje nove politike koja bi imala uporište u njihovim idejama i uverenjima ali i u realnosti, isto tako to znači i formulisanje nacionalnog programa koji bi privukao i više od tih deset posto. Na kraju to znači i da treba iznedriti lidera ili tim koji bi najbolje predstavio te ideje i program. Tek posle toga dolaze na red nimalo beznačajna pitanja organizacije, medija, novca i kampanje.
Pokazalo se na ovim izborima da je veliki broj stranaka koji nisu prošli cenzus (kako onih patritoske tako i onih „građanske“ orijentacije) imali jedan zajednički nedostatak – nisu imali nešto što bi privuklo i ujedinilo ljude u dovoljnoj meri. Neko nije imao lidera koji uliva poverenje ili nadu, ili pak su imali lidere koji su potrošeni, drugi nisu našli ideju i program koji bi ljudima izgledao i privlačan i realan. Sve neuspešne stranke povezuje to da nisu nekako bile „u toku“, da su nekako zaglavljene u ovoj ili onoj prošlosti i da ne korenspondiraju sa onim danas i sutra. Kada se sve sabere, i uticaj medija i nedostatak novca i međusobne podele i zavade i nepostojanje novih i svežih ideja i ljudi, onda je nekako rezultat i bio u okvirima „logično“ očekivanog.
Šta će se dalje dešavati na ovom delu političke scene? To nije lako predvideti, ali ono što je svima očito je da je ovim izbornim cunamijem otvoren prostor na „desnici“ ili među „patriotama“. Da li će se od postojećih stranaka formirati nova politička opcija teško je reći iako se čini da ni sada posle izbora nema sklonosti kao objedinjavanju. Naime svako tu ima svoju logiku: „jedni kažu nećemo sa ovima njihovo je prošlo, a mi smo mlađi i mi ćemo zauzeti njihovo mesto“, drugi „mi smo ozbiljniji što bi smo se mi ujedinjavali sa ovima koji nisu ni stasali ili sa onima koji su se raspali“. No takav sektaški pristup naravno nikom pa ni njima neće doneti ništa dobro.
Druga opcija je da se pojavi neko drugi ko bi na neki način preuzeo vođstvo na ovom delu političkog spektra. To naravno ne može biti sasvim neko nov i nepoznat, već neko ko ima rejting među ljudima koji sebe doživljavaju kao patriotske orijentisane. Isto tako je moguće da taj i bude iz redova postojećih patriotskih stranaka ili pak da nije u njima ali ima patriotski imidž. No, bilo kako bilo, očigledno je da se na patriotskoj političkoj sceni dešavaju promene i tumbanja koje mogu imati i za posledicu rađanje nečeg potpuno novog.
Da bi ta eventualno novo-stara patriotska priča imala uspeha mora biti drugačija i modernija, a ipak dosledna u odbrani nacionalnog interesa. Ako pak na tom vitalno važnom delu političke scene bude vladala neorganizovanost, rascepkanost, sektaštvo, radikalizam, nerealni zahtevi i neostvarive ideje ona neće imati šansu da se profiliše kao realna politička opcija, a kamoli alternativa sadašnjoj ili nekoj budućoj vladi. Onda će neko sa sasvim druge strane artikulisati socijalno i nacionalno nezadovoljstvo građana u Srbiji, a to će gotovo sigurno biti kukavičije jaje poput obojenih revolucija koje su obeležile prethodnu epohu. Najgore je kad vam patriotske i socijalne proteste opozicije organizuju stranci – što je naravno oksimoron – ali i istorijska činjenica o kojoj treba razmišljati da nam se ne bi (opet) desila.
Izvor Vidovdan, 22. mart 2014.
