ROMAN ŽELjKA PRŽULjA O SARAJEVSKOM ATENTATU: MLADA BOSNA NIJE POSTOJALA

Posle 100 godina se ne zna puna istina o atentatu Kompanija „Novosti“ uskoro će...

Posle 100 godina se ne zna puna istina o atentatu

Kompanija „Novosti“ uskoro će objaviti knjigu Željka Pržulja „Ruka anđela“. Tema romana su Sarajevski atentat i događaji koji su usledili posle Principovih hitaca, u Prvom velikom ratu. Gavrilo Princip, Apis, vojvode Stepa i Živojin Mišić, atentat na prestolonaslednika, Cerska i Kolubarska bitka, odbrana Beograda, jezivi događaji u logorima za Srbe u Doboju, precizno su opisani u istorijskim koordinatama. Istovremeno, ti događaji su kulise na kojima su „strašne godine“ presrele živote običnih seljaka iz familije Vujičić.

Pržulj se čvrsto držao istorijskih činjenica i sleda, ne dozvolivši da zbog romaneskne strukture, umetnička sloboda pobedi istoriju.

Radili ste deset godina na knjizi. Istraživali Sarajevski atentat i Prvi svetski rat, pričali sa potomcima aktera događaja. Šta se tačno dogodilo pre 100 godina u Sarajevu?

— Prava istina o samom atentatu verovatno se nikada neće saznati. Tačno je da je Gavrilo Princip pucao i istraga je ustanovila da je ispalio dva metka. A ubio je Ferdinanda i Sofiju, ranio Poćoreka, plus se jedan metak zario u drveni krov otvorenog automobila. Ferdinand je stradao od metka u vrat, a na njegovoj uniformi su nađene još dve rupe od hitaca, od kojih ga je jedan pogodio u nogu.

Istovremeno, pored mladobosanaca u Sarajevu se, po istom poslu, nalazio meksički plaćeni ubica koji je prethodno u Londonu iz Rotšildove banke podigao 10.000 američkih dolara. Kao i tri ugarska plemića za koje su pretpostavlja da su u grad na Miljacki došli da ubiju prestolonaslednika.

Ustanovljeno je i da Princip nije pucao iz pištolja koji mu je dao major „crnorukac“ Voja Tankosić, a zna se i da je Apis stopirao planove atentata, procenjujući da bi šteta po Srbiju bila ogromna. Srbija je i zvanično preko ambasadora Jovana Jovanovića obavestila Beč o mogućnosti atentata prilikom posete Sarajevu. Ipak on je stigao u Sarajevo i dogodilo se ono što je pokrenulo lavinu događaja.

Zar je moguće da posle 1918. godine u Sarajevu niko nije sproveo pravu istragu o atentatu, budući da su se na samom suđenju 1914. javile brojne nelogičnosti?

— Istrage nije bilo. Posle rata je stvorena Kraljevina SHS, koja je naizgled bila srpski interes, dok su glavni akteri atentata već umrli, odnosno bili obešeni. Njihove sudije, pa i dželat, nastavili su službu u novoj državi. Predsedavajući sudskog veća se, doduše, zamonašio odmah posle rata u katoličkom samostanu. Ostale sudije iz Veća nastavile su da sude u Sarajevu sve do trenutka kada je Rudolf Cistler, jedini advokat koji je zaista branio okrivljene u atentatu, nije podneo žalbu i na njihov rad, te su oni uklonjeni iz sudske prakse. Interesantno je da je dželat koji je vešao Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i druge punoletne „zaverenike“ nastavio sa dželatskom službom u Kraljevini SHS, sve do penzionisanja.

O atentatu su objavljene mnoge knjige i naučni radovi. Ali, kako se bliži stota godišnjica, čini se da da su otvorene još mnoge dileme?

— Najkvalitetnije delo o Sarajevskom atentatu, prema oceni svetske stručne javnosti je „Sarajevo 1914.“ Vladimira Dedijera, na koju sam se i ja najviše oslanjao dok sam pratio sudbine atentatora. Knjiga je nastala po narudžbini za 50. godišnjicu od sarajevskih pucnjeva, a napisana je, kako je Dedijer rekao, na „obali reke Čarls, iza kapija univerziteta Harvard“. Dedijer se služio svim dostupnim istorijskim dokumentima o svetskoj društveno-političkoj sceni u vremenu koje je prethodilo atentatu, a bila su mu dostupna i sva dokumenta vezana i za sam čin atentata. I taman kada se poverovalo da su poznati krivci za Prvi rat, u predvečerje obeležavanja stote godišnjice, javile su se drugačija tumačenja istorije prema kojima su Srbi označeni kao pokretači jedne od najvećih svetskih nesreća. Mladobosanci se danas u pojedinim svetskim medijima opisuju kao preteča „Al kaide“, a Apis je za takve tumače istorije ono što je bio Osama bin Laden, dok ga nisu ubili.

Vi opet tvrdite da organizacija „Mlada Bosna“ nikada nije postojala i da je to mit.

— Nijedan dokument iz tog vremena, nijedan zapis sa sastanka, nijedan pečat organizacije „Mlada Bosna“ ne postoji. Nema ni svedoka da su se zaverenci okupljali pod tim nazivom. Ukratko, u Bosni, među slovenskim življem, ali i među muhamedancima, bilo je podjedanko onih koji su pozdravili aneksiju iz 1908. godine i onih koji su bili za sveslovensku državu. Srbija je tada za mlade iz Bosne bila lučonoša slobode na Balkanu i zato su od nje tražili pomoć. Apis i „crnorukci“ bio je njihov slobodan izbor.

Upravo Apis, ali i četničke starešine Tankosić, Vemić, Vojvoda Vuk, Kosta Pećanac… su ličnosti o kojima pišete sa divljenjem. Veličate njihovo junaštvo i stavljate ih uz bok Mišiću, Stepi, Depreu.

— Ova knjiga je pisana iz vizure bosanskog Srbina. Mnogi Srbi iz Bosne borili su se u srpskoj vojsci u Prvom ratu, ali budući da nisu imali državljanstvo niti bili u vojnoj evidenciji Kraljevine Srbije služili su u četnicima. Do rasformiranja četničkih odreda, do Solunskog procesa, ove jedinice su imale 95 odsto gubitaka u ljudstvu. Recimo, da nije bilo Rudničkog četničkog odreda koji je zaustavio Poćereka pred Cerom, Stepa ne bi stigao da pregrupiše armiju i napravi manevar koji je uništio Poćerekovu vojsku. Oni su probili Solunski front…

SOLUNSKI PROCES

Slično Sarajevskom atentatu, u romanu je praćen i Solunski proces Apisu i drugovima.

— Srbi iz Bosne i „crnorukci“ su bili vezani čudnim nitima tokom Prvog rata. Borili su se iz ideala i nisu žalili živote. U atentat na generala Živkovića u Solunu umešani su Srbi iz Bosne, takođe oni su učestvovali i u neuspelom pokušaju ubistva grčkog kralja i kraljice u tamošnjem pozorištu. Za ove atentate „crnorukci“ su i te kako imali razloga jer su, recimo, zbog špijunskih igara grčke kraljice najviše ginuli Srbi u prvim rovovima Solunskog fronta.

Apis je rehabilitovan 1953, ali i pre toga se znalo da on nikada nije planirao ubistvo regenta Aleksandra zbog čega je pogubljen – kaže Pržulj.

KONCENTRACIONI LOGORI

U Srbiji se ne zna, ili se malo zna da se od Cerske do Kolubarske bitke i te kako ratovalo u Bosni i da je srpska vojska došla do Sarajeva – ističe Pržulj.

— Nije napisano da su u Bosni Austrijanci formirali prve koncentracione logore na tlu Evrope, identične kasnije Hitlerovim, gde je, recimo u Doboju, do pred kraj rata bilo zatočeno oko 50.000 Srba. Čitava sela i porodice su robovale širom Podrinja. Niko nije pomenuo ni da je ognjem i mačem Podrinje od 1914. godine čišćeno od Srba. Zna se da je Srbija od 1914. do 1918. godine imala 1,2 odnosno 1,4 miliona žrtava, ali nigde niko nije izbrojao koliko je stradao srpski narod u Bosni.

Autor Dragan Vujičić

Izvor Večernje novosti, 22. mart 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u