U parlamentu više nema ni glasa za otadžbinsku ideju. Ili smo patološki rusofili ili do kraja germanofili
U trenutku kada birokratizovanu megadržavu Evropsku uniju razjedaju sopstvene slabosti i kada je potresa najjača kriza u istoriji, u srpskom parlamentu neće biti nijednog poslanika koji bar sumnja ili dovodi u pitanje dalje evropske integracije.
Taj paradoks je za dramskog pisca Sinišu Kovačevića najsnažniji utisak proteklih parlamentarnih izbora.
Kao bivši funkcioner, a sada samo član DSS, smatra da rukovodstvo njegove stranke snosi najveću krivicu za to što se u Skupštini Srbije više neće čuti glas naroda „kome je na srcu otadžbinska, a ne evrounijatska ideja“.
Kako je uopšte moguće da je, po istraživanjima, oko 50 odsto građana protiv ulaska u EU, a u parlamentu su samo stranke koje vode Srbiju ka Briselu?
— Evroskeptična politika loše se pakovala. Sada je jasno da ju je DSS zastupao na potpuno prevaziđen način, i da je ona bila lišena svake modernosti. Probijala se u narod sporo i na marketinški dosadan način. Sa druge strane, vlast je imala i nož i pogaču.
Kad građani izađu i glasaju, teško je tražiti greške u propuštenim prilikama. Narod je rekao svoju reč…
— A zašto se nije našao kišobran, kohezioni faktor, dobronamerna snaga koja bi sve nacionalne stranke, pojedince, intelektualce, pokrete, okupila pod jedan krov? Sve što se piše sa pridevom – srpski, sada bi bilo u parlamentu i imalo bi dvocifren rezultat. Ta snaga bila bi balast nekritičkoj euforiji prema EU. E, to je bila uloga DSS. Ali, zbog liderske sujete, ona nije ispunjena.
Kako će sada da se artikuliše ta nacionalna ideja?
— Bez učešća u parlamentu, teško. Nekada su Srbi protiv komunističke kominterne pričali na slavama, bifeima, zabranjenim tribinama. Moraće i sada šapatom, vicem da krenu protiv nove briselske kominterne. Problem je što nam prođe vreme i život. Ta strast sa kojom se brani ideja o pripadnosti otadžbini, narodu, jeziku, veri i naciji polako se kruni, ali kod Srba ne može nestati.
Ali, stranke vlasti tvrde da su Srbiji najbolji partneri i EU, i Rusija, i SAD, i Kina, i Japan, i Arapi, pa i zemlje regiona…
— Srbi često nemaju osećaj za meru. Kad smo rusofili onda smo patološki rusofili i pevamo: „Ova mi je pesma najmilija da zapevam živela Rusija“. A kada smo germanofili, onda smo i to do krajnjih i neukusnih granica. Sadašnja vladajuća politika germanofiličnija je od politike kralja Milana. Zato je neophodno da ovde postoji jedna politika koja bi bila balast između tih krajnosti. Bečki valcer i teget odelo ali i ljubav prema otadžbini, nikad ne smeju da izlaze iz mode.
Mogu li evroskeptične stranke, koje su doživele katastrofalan poraz, uopšte da se vrate u igru?
— Mnogo je teže rekonstruisati trošnu kuću koja hoće da se sruši, nego na livadi napraviti novu. DSS je sada dezorijentisana stranka, isvađana, raspolućena i u dugovima. Pitanje je može li se oporaviti ta potonula brodska olupina sa stotinu rupa, kojoj je i kapetan mahnuo i otišao. Ta stranka nema razloga za strah što se tiče ideje. Ali, biće potrebna dvostruko veća energija da se brod izvuče na obalu, popravi i osposobi za plovidbu.
Vidite li i šansu da dominantna politička snaga popravi stanje u zemlji?
— Ne vidim. Ja joj to želim, ali ne vidim ni politički, ni ideološki, ni ljudski potencijal u dominantnoj stranci. Samo smisao za demagogiju i samoreklamerstvo. Ne pamtim da je u Srbiji bila tragičnija situacija. Trideset hiljada ljudi nam više umre nego što se rodi u toku godine. To je cela Ruma ili Paraćin. Mora da se upali alarm svakom pojedincu, a kamoli političarima. Šta će nam stranke ako nas ne bude bilo? Prazna zemlja nije zemlja. Nema zemlje ako za 300 kilometara ne sretneš lovca, lovočuvara, orača, šumara ili pecaroša. Pustara nije otadžbina. Svi ćemo živeti u Beogradu ili „Princ Eugenzburgu“, ako tako više volite, ako se ovo nastavi. Reforme – da, borba protiv korupcije – da, industrijalizacija – da, ali to ne vredi ako ne bude ljudi. Kad nas nema, ničega nema. Pritom je Srbija zemlja bez koncepta, bez vojske, prezadužena, nezaposlena, poluokupirana, u kaljuzi nemorala i korupcije.
Povećanje nataliteta neće pomoći siromašnom narodu. Zar nije ekonomija suštinski prioritet?
— Da, ali ni u ekonomiji ne sme da bude koncept da svi jednog dana radimo u nemačkim fabrikama. Pa to je i Hitleru bila osnovna ideja, koja se sada sprovodi drugim sredstvima. Da li je put da nam deca rade na tuđim njivama? Da li je put da nam deca završe fakultete i da rade kao magacioneri u holandskim ili arapskim latifundijama. Da gledamo kako nam oranice koje su nam dedovi orali sada navodnjavaju Nemci ili Holanđani? Višak prihoda iz nemačke fabrike sigurno neće ići u Lapovo. Srljamo u neokolonijalni model u kome ćemo biti moderni robovi. Srbin ne može da bude rob. Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu. Čak i kad je taj kavez zlatan. Bojim se da se sada radujemo jarmu.
Može li Srbija uopšte da bude neutralna u današnjem svetu koji se vraća „u rovove“ i koji zahteva jasno opredeljivanje?
— Od političke neutralnosti koju je zastupao DSS, bolji je termin – samostalnost. Neutralnost znači nezainteresovan, inertan, po strani. A samostalna država odlučuje da li će, na primer, da u Ukrajini podrži „Desni sektor“ koji ubija svoj narod ili legitimnog predsednika, kakav god da je bio. Samostalna država odlučuje da li će da šalje svoju decu u Siriju ili Ukrajinu i kako će ekonomski da sarađuje sa EU, Kinom, Rusijom, Brazilom…
Konkretno, smatrate li da će Srbija morati da se izjasni – podržava li EU ili Rusiju u ukrajinskoj krizi?
— Na koju Ukrajinu mislite? Onu što je kao i Zagreb i Maribor ’41. dočekala nemačke trupe sa cvećemo, hlebom i solju i koja je danas slično dočekala Nemačku, ili, ako više volite, evrounijsku intervenciju u Kijevu, spremnu da proizvede i građanski rat, ako je to potrebno, da bi se i Ukrajinci poput nas zapošljavali u nemačkim i italijanskim fabrikama, da bi ukrajinske oranice rađale nemačke hlebove. Ili, onu slavljansku, antifašističku ili prorusku Ukrajinu. Mi smo po toj livadi već pešačili i ta situacija nam je i te kako poznata.
Kad su Zapad i Istok u predvorju novih globalnih sukoba, hoće li nam dopustiti da gledamo svoja posla?
— Sigurno je da nam neće dozvoliti da ostaneno šćućureni ispod jorgana. Zapad će nas naterati da se opredelimo. Ne možeš da se raduješ nemačkim investitorima i „mercedesima“, a da u sukobu Merkelove i Putina ćutiš pod perinom. Brisel neće trpeti taj sistem jorgan planine o kome je maštao i Nedić u Drugom svetskom ratu. Koliko sutra, neki Kacin ili Rompej, narediće nam da se izjasnimo i Moskvi uvedemo oštre sankcije.
Gde je izlaz iz velike srpske drame?
— Nemam razlog da sumnjam u vitalitet našeg naroda. Pretekli smo i prošli gora vremena. Za sreću je nužno da radiš posao koji voliš, da provedeš život sa ženom koju voliš, da budeš zdrav i da voliš otadžbinu ili grad u kojem živiš. Peti i neophodni uslov za sreću je da čovek bude slobodan. Slobodan!
APSURDISTAN NAM JE DRUGO IME
Kako to da je Srbija prokazana zbog nacionalizma i navodne preterane rusofilije, a stranke koje vuku ka istoku ne mogu ni do cenzusa da dobace?
— Srbija je zemlja paradoksa, naše drugo ime je Apsurdistan. Istraživanja pokazuju da 80 odsto građana podržava Rusiju, a glavni predizborni aduti pobedničkih stranaka su njihovi susreti sa zapadnim državnicima. Optužuju nas za nacionalizam, a svaka zagrebačka ili sarajevska estradna zvezda napuni „Arenu“, dok naši muzičari ne mogu ni Dom sindikata.
RAZIŠAO SAM SE SA KOŠTUNICOM, A NE SA DSS
Kovačević prvi put otkriva, za „Novosti“, i zašto se na samom početku kampanje razišao sa Vojislavom Koštunicom i delom rukovodstva DSS:
— Odavno je jasno da je stranka u dubokoj krizi i da je loše vođena. Svi su to videli. Celi odbori izlazili su iz DSS i prelazili najčešće u SNS. Napuštali su nas pokrajinski poslanici, potpredsednik stranke i republički poslanik… Od dvanaest lokalnih izbora na devet smo bili ispod cenzusa. Marketinška prezentacija stranke bila je nikakva. Od 50 konferencija za novinare, 46 je posvećeno Kosovu i Ustavnom sudu. Predsednika nije bilo u medijima. Jedina kilometraža koju je prelazio je na relaciji Beograd – Belanovica. U Pančevu i Kikindi ne pamte kad je bio, a u Niš se nije udostojio da dođe ni na 20 godina stranke. Hroničnog predsednika kao, Broza ili Kim Il Sunga, frtalj veka biraju kao jedinog kandidata, a onda on imenuje svoj centralni komitet koji naziva potpredsednicima, komada osam. Farsa je bila i izbor Glavnog odbora u kome se glasalo tako što se nasumično zaokružuju ljudi koje uopšte ne znate i koji su poređani po azbučnom redu, tako da uvek bude više onih iz Alibunara i Aranđelovca nego iz Šapca i Šida…
Stranački Rišelje, siva eminencija koji je formacijski bio šef kabineta, bukvalno se za sve pitao i odlučivao o svemu – od kadrovskih rešenja do slogana u kampanji. O predsednikovim ekspozeima na skupštinama stranke uopšte se nije diskutovalo jer to zabranjuje statut, kao da su ga pisali Bakarić i Kardelj.
Nekoliko ljudi je to sve pokušavalo da nametne kao temu na Predsedništvu, ali se to uvek skrajne, jer, zaboga, važnija je izdavačka delatnost Fonda Slobodan Jovanović od tih trivijalija, kao da je stranka političko krilo tog fonda.
Kada sam na sve to otvoreno ukazivao, izbačen sam iz svih organa stranke, a da pre toga nisam ni obavešten o toj odluci. To se u građanskim kućama ne radi. Lepo se kaže: „Ne računamo više na vas, nemojte nam doći u svatove“.
Autor Predrag Vasiljević
Izvor Večernje novosti, 22. mart 2014.
