15 GODINA KASNIJE ILI NEMA OPRAVDANjA, NEMA PRAŠTANjA!

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                   

 

Na osnovu javno poznatih činjenica i svedočenja, NATO bombardovanje 1999. se u kontekstu tadašnje situacije nije moglo izbeći osim ako rukovodstvo SRJ nije bilo spremno da prihvati faktičku vojnu okupaciju zemlje. Prethodno su od početka 90-tih, sistematski rušeći posleratni međunarodni poredak, zapadne sile postepeno stavljale prostor bivše Jugoslavije pod svoju kontrolu: Sloveniju, Makedoniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu. Milošević je od zapadnih sila naizmenično bivao proglašavan ili za balkanskog kasapina ili za ključnog faktora mira u regionu, zavisno od trenutnih taktičkih potreba Zapada – ali i zahvaljujući Miloševićevom prihvatanju te igre. Jer sada se sa sigurnošću može zaključiti da, ako je Milošević grešio igde – a svakako jeste – njegova najkrupnija greška ležala je u tome što je i za trenutak pomislio da može da se trajno nagodi sa hladnoratovskim pobednicima koji nisu imali nijednog strateškog suparnika tokom više od jedne decenije posle pada Berlinskog zida. Bar ne od onog trenutka kada su na njega natakli crni šešir negativca.

 

Nikada nećemo moći sa sigurnošću da odgovorimo na pitanje: da li je Milošević ipak mogao da izbegne tu etiketu negativca, da postane „zapadni čovek“ da je nekako uspeo da se uklopi u novi poredak koji je Zapad nameravao da uspostavi posle 1989. godine. Šta bi bilo da je sam ponudio, kao što bi njegov prethodnik Stambolić možda učinio, da bude jedan od protagonista talasa „demokratizacije“, koji je zapljusnuo sve bivše komunističke zemlje tokom i posle raspada Sovjetskog Saveza? Da je ponudio da postane „srpski Havel“ (možda pre Klaus), Valensa, pa čak i Jeljcin? Da je prvi krenuo u osporavanje komunističkog nasleđa SFRJ, prvi tražio raspisivanje višestranačkih izbora i u Jugoslaviji i u SR Srbiji, da je preoteo oreol „zvezda demokratije“ od Kučana i Tuđmana, da se nametnuo Amerikancima na način na koji su se ovi prethodni nametnuli Nemcima? Da je prvi prihvatio nova neoliberalna pravila igre?

 

Suštinski, ovo su pitanja koja nas vraćaju u koren spora onih iskrenijih propovednika tzv. prve i druge Srbije (dakle, nepopravljive antisrbe, mondijaliste i profesionalno angažovane „demokratizatore“ isključujemo): da li je Srbija mogla da izbegne sve što joj se desilo 90-tih, uključujući i bombardovanje i potonji 5. oktobar da je samo od početka prihvatila nova pravila igre, tj. prilagodila se vladajućem duhu vremena, kojem su se prilagodili praktično svi drugi, pa i Rusija i na svoj specifični i inteligentni način Kina? Da li je npr. američko taktiziranje i uzdržanost po pitanju podrške secesionističkim pokretima u SFRJ sve do prvih meseci 1992. zapravo značilo da je još postojao prostor za Srbiju da nađe zajednički jezik sa tadašnjom vašingtonskom elitom, koja još uvek nije bila pod dominantnim uticajem neokonzervativnih neotrockista, uništitelja nacija, mrzitelja Rusije i hrišćanstva? Da li bi onda Srbija dobila taj ključni američki vetar u leđa koji bi joj omogućio, ako ne da povuče liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, a onda makar da u punom kapacitetu zaštiti sve Srbe koji bi ostali izvan granica avnojevske Srbije? Ili je sve bilo „unapred određeno“, Srbija je jednostavno markirana kao nepopravljivi proruski bastion s kojim se treba konačno i trajno obračunati dok je Rusija na kolenima, i tu nikakvih šansi za nagodbu jednostavno nije bilo?

 

Ono što se može primetiti je da Milošević nikada javno nije ni pokušao da vodi takvu politiku. Držao je do titoističkog nasleđa u meri većoj od ostalih republičkih lidera, koji su se nametnuli Zapadu. Njegova javna politika je bila takva da je sebe izlagao kritici i antikomunističkog Zapada i antikomunistički nastrojenih nacionalista i pristalica zapadne parlamentarne demokratije u Srbiji (a i u Jugoslaviji). Uz to, njegova sporost u odricanju od komunističke simbolike i ikonografije iritirala je i jedne i druge, i davala povod zlonamernijim među njima da ga satanizuju mimo svake objektivne mere, što je u duhu tadašnjeg vremena nažalost nailazilo na vrlo plodno tlo. On nikada sebe nije smatrao nacionalistom. No šta mu je to donelo? Zapad ga je ipak etiketirao kao nacionalistu, pa i gore od toga – novog Hitlera, fašistu, genocidnog manijaka itd. 

 

S druge strane, antikomunistički nacionalisti su ga smatrali izdajnikom koji ne ume da brani srpske nacionalne interese protiv povampirenih ustaša, balista, handžarovaca, i sličnih, dok su ga antikomunističke demokrate, kao i „reformisani“ komunisti smatrali nedemokratom, pa i diktatorom. Istina, on jeste pobeđivao na izborima, ali je njegova popularnost tokom ratnih i sankcijama okovanih 90-tih postepeno padala. Mnogi će reći da ni na izborima ne bi dobijao, bar ne tako ubedljivo, da nije kontrolisao ključne medije i da ljudi bliski njemu nisu kontrolisali ključne finansijske i privredne tokove u zemlji. Uz to, onog trenutka kada je počeo progon srpskog naroda na praktično svim teritorijama izvan Srbije (bez KiM) i Crne Gore, bilo je prirodno da se narod većinski okupi i homogenizuje oko tadašnjeg nosioca vrhovne vlasti, što se skoro uvek i dešava u krizna i ratna vremena, bar u početku. Dakle, imao je i pomoć od Zapada u tom smislu. Neki kažu nenamernu, dok drugi čak ni u tom pogledu nisu sigurni. To je objektivna situacija.

 

Hajde ipak, za potrebe izoštravanja slike, da prihvatimo onaj najstroži sud za Miloševića, po meri njegovih najvatrenijih iskrenih kritičara: da je bio političar koji nije shvatio duh vremena, koji mu se nije prilagodio, koji nije imao dovoljno jaku ideju oko koje bi uspeo da okupi i homogenizuje naciju, koji je, uprkos svom javnom zalaganju za socijalizam, omogućio postavljanje temelja za tajkunizaciju Srbije i koji povrh svega nije obezbedio nijednog jakog strateškog partnera u svetu na kojeg su on ili Srbija mogli da se oslone.

 

Da li to opet na bilo koji način opravdava zapadnu politiku na prostoru bivše Jugoslavije u poslednjih dvadesetak godina? A, pogotovo – da li opravdava bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije pre petnaest godina?

 

Da smo živeli u nekom drugom dobu, odnosno svim onim navodno mračnim dobima koja su prethodila „zlatnom dobu demokratije“ krajem 20. i početkom 21. veka, mogli bismo hladnokrvno da zaključimo da su se zapadne sile na Balkanu ponašale onako kako su se ponašale sve druge sile u svetskoj istoriji, dok bi za Miloševića mogli da nedvosmisleno utvrdimo da je pao na ispitu. Ali – zašto da primenjujemo standarde primerene „mračnom dobu“, kada navodno uživamo u blagodetima „zlatnog“? I, zašto je toliki broj inače pristojnih ljudi, poput talaca zahvaćenih helsinškim sindromom, nesvesno spremno da prihvati tu vrstu kriterijuma, po kom se prihvata zdravo za gotovo da je prihvatljivo za današnje „demokrate“ da se ponašaju po obrascima mračnog starog doba realpolitike, kada su gola sila i interesi rešavali sve? Nije li dolaskom Fukujaminog kraja istorije trebalo odbaciti sve nedostatke i ograničenja nazadnog nedemokratskog čoveka i zajednice i početi delovanje po novim pravilima? Nije li to novo zlatno doba trebalo da označi i novu vrstu ponašanja, gde bi istinski dijalog zamenio brutalno projektovanje sopstvenih sebičnih interesa, a iskreno traganje za istinom gebelsovsku propagandu kontrolisanih medija?

 

Ako je taj isti Zapad bio spreman da krši teškom mukom uspostavljene norme međunarodnog prava, ako je bio spreman da pokrene svoju moćnu medijsku mašineriju u cilju satanizacije jednog celog naroda, prekrajanja i izmišljanja istorije, ako je bio spreman da uništava čitave privrede zarad sopstvene dobiti i da stvori tvorevinu poznatu pod nazivom Haški tribunal i to nazove „sudom“ – s kakvom mi to onda „civilizacijom“ uopšte imamo posla?Da li je najavljeno zlatno doba slobode, demokratije i mira na bilo koji način moglo da opravda paktiranje samozvanih zlatnih dečaka demokratije sa ustaškim elementima u Hrvatskoj i islamskim teroristima u Bosni i Hercegovini, sa narkomafijom i trgovcima ljudskim organima na Kosovu i Metohiji? Zašto su jednostrano priznate Slovenija i Hrvatska i zašto je to bio uslov da navodno napredna i demokratska Nemačka pristane na EU u današnjem obliku? Zašto niko ni reč nije rekao Tuđmanu kada je Srbe izbacio iz ustava i sveo ih na nacionalnu manjinu? Zašto je Zimerman ohrabrio Aliju Izetbegovića da odbaci Kutiljerov plan, koji je mogao da obezbedi mir u BiH? Zašto niko sa Zapada nije pritiskao Rugovu da se uključi u parlamentarni život Srbije? Kako je uopšte bilo moguće – osim čistim lažima – opravdati NATO bombardovanje Jugoslavije i potonje korišćenje zabranjenih kasetnih bombi i projektila sa osiromašenim uranijumom, od čijih posledica na desetine hiljada umire svake godine? Kako je taj navodno civilizovani Zapad uspeo da iznedri lažove i krivokletnike poput Šarpinga, Šeja, Kušnera, Blera, Kembela, Klintonovih? I ne samo da ih iznedri – već i da im prepusti glavnu pozornicu?

 

Čak i da je Milošević bio čudovište kakvim su ga prikazali – a sada bi bar trebalo da bude jasno da nije – kakvo opravdanje ima Zapad za svoje ponašanje prema Srbiji posle Miloševića? Za svoju ciničnu podršku pljačkaškoj privatizaciji, daljoj tajkunizaciji privrede, deindustrijalizaciji zemlje? I zašto stati sa Srbijom? Kako je prošao običan narod vođen velikim zapadnim saveznicima u ostatku bivše Jugoslavije? Ima li iko, osim povlašćenih zapadnih klijenata i nikad jače mafije, razloga za zadovoljstvo?

 

Kakav su trag zapadni navodni prosvetitelji ostavili na drugim mestima? Na šta sada liči Libija? Sirija? Irak? Avganistan? Koga to Zapad podržava u Ukrajini? „Demokrate“ iz Desnog sektora? Deklarisane antisemite i neonaciste? I zašto sada pokušava da satanizuje Rusiju na isti način na koji i Srbiju novim lažima i zamenama teza, usput gazeći dogovore koje je sam sponzorisao?

 

Možda smo mogli bolje da prođemo tokom 90-tih. Neki smatraju da je trebalo da ratujemo punom snagom, kad smo već krenuli, drugi da uopšte nije trebalo da ratujemo. Više nije moguće dokazati ko je u pravu. Ali ono što se sigurno može reći je da ne postoji opravdanje za zločinački čin koji je započeo 24. marta 1999. u 20:05 i trajao još 78 dana. Videli smo tada, ako već nismo pre toga, s kim stvarno imamo posla. Videli smo u šta se pretvorio Zapad. A možda i njegovu pravu suštinu, koju je prethodno vešto skrivao. Niko sa Zapada ko je bio tada na vlasti ili je sada – ne kaje se zbog te zločinačke agresije. Naprotiv – iz petnih žila pokušavaju da je opravdaju, istim naporom kojim pokušavaju da nas ubede da 2+2 ipak nisu 4 da su deklaracije nezavisnosti prištinske mafije „u skladu sa međunarodnim pravom“, dok iste deklaracije Krimljana, čija su demokratska i jezička prava kijevski pučisti preko noći ukinuli – to nisu. Da 2+2 mogu da budu i 5 ako oni kažu – ali samo oni.

 

Možda su naši gresi u odricanju od države 1918. bili isuviše veliki da bi tek tako lako povratili državu kada nam je životno trebala početkom 90-tih. Ali možda ipak nisu bili toliki da nam dozvole da budemo usisani ili, ako hoćete, integrisani u jedan u suštini zao, lažljivi i pljačkaški poredak, koji sada ide pod firmom EU i NATO. Možda bi nam dugovi sada bili kao Grčki, a naši vojnici udarne igle NATO agresija širom sveta. Možda bi prozapadna Srbija 90-tih dobila oblike Jeljcinove Rusiju, za koju znamo da se vrlo dopadala zapadnim demokratama. A možda se i sama Rusija ne bi šokom bombardovanja prijateljskog naroda i zemlje na vreme probudila i iznedrila Putina. Možda ne bi toliko efikasno danas delovala da nije imala srpski primer da izvuče odgovarajuće pouke. Jer Rusi danas shvataju, poučeni primerom Srba ostavljenih van avnojevskog rezervata, šta se sprema njihovim sunarodnicima tamo gde Zapad čvrsto stane iza ekstremista i proglasi ih za demokrate. I zato veliki broj Srba može bez muke da shvati da su svi potezi koje danas Rusija povlači isključivo odbrambene prirode. I da prepozna u rukopisu snajperista iz Kijeva rukopis sa metaka sa sarajevskog Holidej ina, na granatama iz Vase Miskina i Markala, prikrivenim obdukcionim nalazima iz Račka…

 

Gledajući i slušajući neprevaziđenu zapadnu hipokriziju u vezi sa Krimom i Ukrajinom, sabirajući sva ostala zapadna zlodela tokom poslednje dve decenije (da ne idemo dalje u kolonijalnu prošlost), kada su prokockali najbolju priliku koje je čovečanstvo imalo za dugotrajniji mir možda još od vremena Pax Romana-e, biće ipak da nisu napadali Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije, kao što su napadali i Čaveza zbog Venecuele, a danas Putina zbog Rusije. Možda je Milošević mogao da bude bolji, ustvari zasigurno jeste – ali oni očigledno nisu. I zato im bombardovanje i žrtve nećemo oprostiti. Em se ne kaju, em su nastavili istim putem. Taj put ne može da bude i naš.