DESET GODINA KASNIJE ILI POGROM KOJI NIKAD NIJE PRESTAO

U Kosovu Polju su Zlatibora Trajkovića polili benzinom i zapalili. U Obiliću su obesili svinju u jednoj srpskoj kući. U Lipljanu je na pragu svoje kuće ubijen invalid Nenad Vesić – nije imao ruku. Albanac lomi krst na crkvi Svetog Ilije u Podujevu. Lekari i medicinsko osoblje Doma zdravlja u Kosovu Polju svedoče da su kanistere sa benzinom piromanima iz gomile donosili pripadnici Kosovske policijske službe. Jurišali su na jedinu srpsku bolnicu južno od Ibra da je zapale i unište samo zato jer se u njoj leče Srbi. U Staro Gracko, opština Lipljan, koje je u potpunom albanskom okruženju, karabinjeri su stigli tek 19. marta da ih brane onda kada napada više nije bilo. Dve noći su se Starograđani sami branili kako su znali i umeli. Slavica Delibašić je 18. marta ranjena u glavu, na svu sreću lakše, a samo deset dana posle ranjavanja rodila je zdravog dečaka Aleksandra.

 

Pripadnici KFORa, kao i pripadnici UNMIK policije, nisu prstom makli da zaštite srpski narod, njihove verske objekte i spomenike kulture u martu 2004. godine. Nemci su se u Prizrenu povukli u svoju bazu i ostavili sve srpske svetinje na izvolte rulji koja je uništavala sve pred sobom. Isto su uradili Francuzi u mitrovačkom regionu, Šveđani i Finci u centralnom Kosovu. U Gnjilanu je uništena svaka srpska kuća, zapaljena je crkva, a te kuće i tu crkvu trebalo je da čuvaju Amerikanaci. Srbi su u ta dva dana ubijani širom Pokrajine. Jedino na šta su pripadnici međunarodnih snaga bili spremni jeste da, kada pozovete pomoć, pošalju kamione za evakuaciju. Odmah dođu da vas potovare i isele, tu je sve išlo kao po loju. Sve to i još mnogo drugih slika bilo mi je pred očima dok sam gledala Solanu kako glumata.

 

Havijer Solana, tadašnji visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, došao je nepunih nedelju dana posle martovskog pogroma da obiđe Kosovo Polje, da u Prištini razgovara sa predstavnicima UNMIKa i Albancima u Privremenim kosovskim institucijama. Obilazio je tog dana zapaljenu srpsku školu “Sveti Sava” i gazio preko pepela do temelja spaljene bolnice u Kosovu Polju, razgovarao u naselju Mašinski park sa Srbima koji nimalo nisu bili prijatni. Zahtevali su pravdu, gurali se sa ljudima iz njegovog obezbeđenja. Žene su plakale držeći decu u rukama, govoreći mu kako su im kuće izgorele i kako nemaju gde. U jednom trenutku učinilo mi se da i on počinje da plače onako “potresen” i “besan” zbog svega što vidi i čuje. Njegov razgovor sa Albancima u Prištini trajao je nekoliko sekundi jer je udario rukom o sto, viknuo iz sveg glasa nešto i ljutito izašao napolje. Solanin nastup zaslužuje visoku ocenu, priznajem, ali nije nas ubedio da je stvarno ogorčen. Mi, Srbi, gledali smo ga ravnodušno dok je šetao po Kosovu Polju, napuštao sastanak sa Albancima. Neko je prokomentarisao da je sigurno ljut zbog toga što su im tri dana dali da se reše Srba za svagda, a oni zabrljali. Jer, ako desetine hiljda besnih Albanaca danima juriša na Srbe i sve što podseća na njih, a niko ih u tome ne sprečava, logično je zaključiti da je sve bilo planirano, dobro organizovano i na kraju dozvoljeno da urade to što su uradili. 

 

Kako da verujemo čoveku i instituciji koju je predstavljao, kada je njegovim naređenjem počelo bombardovanje 1999. godine? Izmislili su masakr u Račku nazvavši to srpskim “etničkim čišćenjem” Albanaca. Pred sobom je imao posledice stvarnog etničkog čišćenja i šta je drugo mogao nego da glumi da je ljut. Politika je to, zakon jačih, zakon sile, pa zato i mogu da umesto kazne za počinjeni zločin ekstremne Albance nagrade “državom” četiri godine posle pogroma.

 

Nisu ih još iskoristili do kraja i pravdaće svako njihovo zlodelo, jasno je to nama. Ali, samo zato što su jači ne znači i da su u pravu. Zbog svega što su nam uradili i još uvek rade, nikada ih nećemo smatrati prijateljima. Nikada!

 

Samo nekoliko meseci posle pogroma, kada smo se uverili da se zdušno radi na tome da se i ovo najnovije zlodelo Albanaca zataška, a tek poneki učesnik pogroma simbolično kazni, mnogi Srbi su rešili da napuste Kosovo i Metohiju. Opet smo prolazili kroz agoniju gde vam prijatelji odlaze a vi sami sebe pitate: Da li grešim što ostajem? Nismo ih krivili što odlaze jer su karte davno pre 17. marta bile otkrivene – što se uloge međunardne zajednice tiče. Srpska vojska i policija su nas i definitivno uverile da nemaju nameru da nas u skorije vreme zaštite. Od političara nismo mnogo očekivali, oni su uvek igrali po tuđim notama. 

 

Tokom proteklih deset godina bili smo svedoci pogroma koji se nastavljao. Na prste se mogu nabrojati Srbi koji su se usudili da se vrate u svoje obnovljene kuće. Niko od njih nije bio zadovoljan kako je obnova tekla, ali kome da se žale? Nema obnovljene kuće koja nije bila obijena, vrata i prozori pokradeni. Krpili su ih po nekoliko puta, ali uvek su iznova obijane i pljačkane. I sada se mogu videti prazne, demolirane, kako u korovu sablasno stoje. Obnavljanje crkava je posebna priča. Onako obnovljene, hladne i bez ikonostasa više liče na katoličke hramove. Nije to slučajno, a mi smo na to pristali. 

 

Deset godina posle, mi i dalje verujemo da se talas nasilja iz marta 2004. godine može već koliko sutra ponoviti. Mi živimo sa tim strahom. Zar nisu pre godinu dana rušili spomenike na grobljima, na stotine srpskih grobova je oskrnavljeno – šta je to ako nije novi pogrom? Nema dana a da se ne zabeleži neko nasilje nad Srbima. Imovina nam se uzurpira, preoravaju nam se njive, ide se do te mere da se kao vlasnici srpskih imanja u Metohiji javljaju Albanci sa kompletnom dokumentacijom. Reč je o falsifikatima, ali kako će Srbi tu pravdu da isteraju kada su nas gurnuli u “državu Kosovo”? Zar Albanci nisu ubili Mirka Komatinu u Peći, jer ih je zatekao kako mu ograđuju i otimaju imanje? Dotle se ide. Jednog dana ćemo da se probudimo i nigde neće pisati da smo Srbi. Od oštrog protesta, a to je jedino što Kosovo i Metohija može da očekuje od zvaničnog Beograda, mi nećemo imati nikakve koristi.

 

I sve se, i dalje, Albancima prašta. Za sve što urade pronađe se opravdanje. Jedini problem je sever Pokrajine – ostali delovi Kosova su valjda sređeni poput Švajcarske, samo Srbi to ne vide. Nebuloza do nebuloze, nepravda kakve u svetu nema, ali tako je kada licemerje vlada.

 

Zato se deset godina posle martovskog pogroma samo božijem čudu nadamo. Posle potpisivanja Briselskog sporazuma, zvaničnom Beogradu ne verujemo. Ne verujemo im kada kažu da je garant opstanka Srba na Kosovu i Metohiji Zajednica srpskih opština (ZSO). Da li je ZSO ili Briselski sporazum garant opstanka srpske države na Kosovu i Metohiji? To nas muči. To je temelj našeg nepoverenja u zvanični Beograd i njegovu politiku. Znamo da jasan odgovor nikad nećemo dobiti, i strah nas je onoga što sledi. Zato će mnoge porodice do kraja godine napustiti Pokrajinu.

 

Kao što rekoh, pogrom Srba na Kosovu i Metohiji i dalje traje i trajaće još dugo, sve dok su Evropskoj uniji i Americi Albanci potrebni ovakvi kakvi jesu. Mi smo navikli da budemo žrtve za koje nikoga nije briga. Baš nikoga – do Boga jedinoga.