KOŠTUNICA I PROBLEM SUVERENOSTI NARODA

  DRAGOLjUB J. KEČKIĆ   Zašto su se Koštuničini nazori da će suveren narod...

 

DRAGOLjUB J. KEČKIĆ
 
Zašto su se Koštuničini nazori da će suveren narod izraziti svoju volju putem opšteg prava glasa pokazali anahronim

 
 
Posle ovogodišnjih izbora, čijim se rezultatima niko, ni pobednici ni poraženi, nije naročito obradovao, iz politike se posle dve i po decenije aktivnog učešća povukao Vojislav Koštunica. Ni tome se niko nije preterano obradovao. Čak su i njegovi najljući protivnici primili vest sa dozom sete, sluteći, možda neosnovano, u njegovom odlasku kraj petooktobarske Srbije i kraj građanske ideje.
 
Ljudi će Koštunicu pamtiti različito i vezujući ga za različite trenutke njegove političke karijere. Najčešće, verujem, kao prvog i jedinog koji je u neposrednom duelu porazio Miloševića, koliko svojom ličnošću, toliko i širokim frontom opozicionih stranaka koje su stale iza njega. Pamtiće onaj sugestivni plakat sa pogledom u krupnom planu za koji se pričalo da je, iako crno-beli, imao blago kolorisane oči. Neki će pamtiti kako je poneo imidž metiljavog kabinetskog političara, uvek istog pospanog i umornog lica. Drugi će se setiti njegovog briljantnog političkog driblinga s proleća 2007, kada se okoristio radikalima da bi izvukao što više u pregovorima sa demokratama. Za jedne je to bio dokaz da je on ipak „pokvarenjak“, za druge dokaz da je, pored sve učmalosti koja ga je pratila, pokazao da ima više okretnosti i snalažljivosti od ostalih, a za treće to je bio potez više, koji pleni publiku, ali ne dobija utakmicu. Setiće se ljudi i nekih nedokučenih momenata njegove političke biografije, na primer fotografije sa Kosova sa automatskom puškom ili Momira Gavrilovića, radnika državne bezbednosti koji je upucan neposredno pošto je napustio njegovu kancelariju…
A125Ali to nije ono o čemu želim da pišem, o svemu tome pisaće drugi, pozvaniji, oni koji su ga lično poznavali ili bili bolje upućeni u zbivanja. Reći ću nešto o svom poimanju Vojislava Koštunice i njegove politike, i o tome zašto se vredi zapitati da li se iz politike povukao prekasno i zašto bi možda bolje za sve nas bilo da je to učinio ranije.
 
DVE KOŠTUNIČINE PREMISE
Koštuničina politika zasnivala se na dve bazične premise – na dubokoj veri u demokratiju, u pravo suverenog naroda, i na beskrajnom rodoljublju, ljubavi prema sopstvenom narodu. Te dve premise, međutim, suštinski su oprečne jedna drugoj dokle god se pravo suverenog naroda tumači na uobičajen način, a to je da narod svoju suverenu volju izražava na opštim izborima ili na referendumu. A, ako se suverenost naroda svede, a to je većinom tako u savremenom svetu, na opšte pravo glasa zasebnih jedinki ne uzimajući u obzir i čak namerno zanemarujući organske veze među njima, onda nemamo posla sa narodom kao subjektom politike, već sa skupom pojedinaca od kojih svako vuče na svoju stranu, često rukovođen nekom prizemnom potrebom – jedan da kupi plazma televizor, drugi da ode na more, treći komšijinu ženu, četvrti da pojede prase itd. I uvek kada se narod shvata kao skup jedinki čiji je jedini zajednički imenitelj to što poseduju državljanstvo iste države, rezultanta njihovih želja izražena putem opšteg prava glasa odlazi nekuda u sedamnestu dimenziju i nema nikakve veze sa narodom kao celinom. 
 
Takvo shvatanje volje naroda izrođava se u sopstvenu suprotnost i za posledicu ima rastakanje narodnog bića i narodnog jedinstva. Proces kojim se dolazi do rezultante sadrži dosta slučajnih uticaja, ali se u osnovi njime lepo može upravljati putem političkog marketinga, pa narod ima samo formalnu suverenost, a stvarnu bogataši i razne međunarodne vaninstitucionalne komisije, grupe, trustovi i drugi centri moći. U tako nešto ogrezla je većina zapadnih zemalja danas. Na njima jasno vidimo koliko su rodoljublje i suverenost naroda u pomenutom tumačenju kontradiktorni.
 
Međutim, moguće je i drugačije shvatanje suverenosti naroda – da ono što bi bila narodna volja najpre bude oblikovano saglasjem svih ili bar većine delatnih političkih činilaca u društvu, a tek potom potvrđeno na izborima i/li referendumu. To bi značilo da glasanju prethodi oblikovanje narodne volje, a da ontološki narodu kao skupu jedinki bude pretpostavljena narodna ideja. Kada je Koštunica pristupao pojmu suverenog naroda na ovaj drugi način, tada je i ostavio svoj najveći legat, važeći ustav Srbije, zajedno sa kosovskom preambulom, koji je, iako uzdrman, i dalje najveća smetnja našim dušmanima. U isto vreme, istim putem ocrtao je politiku evropskih integracija uz poštovanje teritorijalne celovitosti Srbije, politiku koju i dalje veliki broj političara zadržava kao predizbornu frazu, ali politiku koju je pregazilo vreme, i koju je sam Koštunica revidirao po odlasku u opoziciju.
kostunicaodlazak
SUŽAVANjE POLITIKE
U isto vreme, treba reći, Koštunica je politiku sveo u uske sfere ustavnog prava i spoljnih odnosa, zanemarivši mnogo toga. Recimo, privredu je prepustio Labusu i Dinkiću, medije stihiji, pravosuđe, zdravstvo i školstvo inerciji. Sve to je vrlo razarajuće delovalo na spone i međusobne veze pojedinaca našeg naroda. Naročito mediji, koji u savremenom tehnološkom okruženju imaju ulogu mesta javnog okupljanja.
 
Posle toga, Koštunica se odnosio prema pojmu suverenog naroda na onaj prvi način; mislio je da je višepartijski sistem dovoljan okvir za narodnu politiku – da je dovoljno da partije predstave svoje programe, a onda će narod izraziti svoju volju putem opšteg prava glasa. Nastupio je tako kada je „vratio mandat narodu“ 2008. godine, nastupio je isto tako na izborima 2012, i naročito na izborima ove godine. U međuvremenu skupljao je potpise za referendum o (ne)pristupanju evropskoj zajednici. Odgovor naroda nije bio onaj koji je priželjkivao. 
 
Već pre dve godine zapazio se zanimljiv trend. One stranke koje su imale jasan i određen program ili nisu prešle cenzus ili su ga neznatno prešle. To su stari radikali, Dveri, DSS i LDP. Veliko poverenje birača osvojile su ili stranke koje uopšte nisu imale program, poput naprednjaka, ili im je program bio besmislen i protivrečan, kao program o četiri stuba spoljne politike Tadićevih demokrata, ili pak potpuno divergentan, kao kampanja Dačićevih socijalista, koji su istovremeno namigivali i na Tita i na Slobu, i na Ruse i na Evropsku zajednicu. 
 
Posle poslednjih izbora sve pobrojane stranke jasnog programskog opredeljenja ostale su izvan parlamenta. U skupštini sada imamo naprednjake, čiji je program šareniš izlizanih fraza, socijaliste, koji su odustali od svakog programa, Đilasove demokrate, čiji šef nalazi da je u politici važan menadžment, a ne program, i Tadića, kome se ukazala vizija za koju verovatno ni on sam ne zna šta tačno podrazumeva a još manje oni koji su glasali za njega. Drugim rečima, u situaciji gde se od javnosti skrivaju bitne stvari, razgovor i polemika sprečavaju, a zauzvrat joj se potura ono nevažno, narod je odbio da bude suveren i predao je svoju suverenost onima za koje je, s manje ili više prava, ocenio da će se najbolje nositi sa izazovima koje donosi sutrašnjica.
 
Besmisleno je odgovarati na pitanje da li je i koliko je više mogao da učini Koštunica, ali je sigurno da, ograničen suverenitetom naroda, odnosno skupa pojedinaca, nije mogao previše. Kako god, i to što je učinio za narod u ovim teškim vremenima veliko je kao Olimp, zamajavalao je i usporavalo naše neprijatelje, odložilo je mada nije i zaustavilo naše propadanje i porobljavanje. Koliko je to bilo dovoljno, pokazaće tek potonja vremena.
 
DA LI JE OTIŠAO PREKASNO?
Koštuničini nazori da će suveren narod izraziti svoju volju putem opšteg prava glasa pokazali su se anahroni jer u postojećem okruženju volja naroda ne može da se oblikuje i artikuliše i ona ostaje samo apstraktan pojam bez ikakvog stvarnog značenja. Dok je bilo Koštunice, bilo je i nade da se izborima, u parlamentu i u strankama može promeniti nešto, bilo je i nade da će se narod kao skup nezavisnih pojedinaca sam od sebe osvestiti i iskazati neku volju, makar i lošu. Koštuničinim odlaskom otišle su i sve te nade. Zato ne treba žaliti za njim. Njegov odlazak otvara nam mogućnost da prevrednujemo pojam suverenosti naroda tako što ćemo ga tumačiti kao suverenost narodne ideje, a ne kao suverenost skupa nezavisnih i međusobno nepovezanih jedinki koji imaju državljanstvo Srbije. Tek narodna ideja, u našem slučaju srpska ideja, može da oblikuje volju naroda. I u tom oblikovanju, vrlo je važno pomenuti, većina pojedinaca ne mora da učestvuje. U ovom konkretnom trenutku većina i ne može da učestvuje jer je javni prostor okupiran. I ne samo da ne može, ona to i neće, što je nedvosmisleno pokazala na poslednjim izborima. Stoga se narodna volja mora oblikovati bez učešća masa, to jest samo uz učešće onih pojedinaca koji su imali dovoljno mudrosti da razumeju gde se to nalazimo. I ne samo mudrosti već i dovoljno volje da ljude sličnog kova pronađu negde na medijskim marginama. Tek tada predstoji teška borba za osvajanje javnog prostora, a tek na samom kraju dolaze kutije i listići.
 
Ukratko, Koštuničin odlazak je kraj jednog doba kada smo imali iluzije da narod kao skup pojedinaca može biti suveren sam od sebe. Odlazak Koštunice, odlazak je i jedne velike zablude, a to nas oslobađa i pruža nam nove mogućnosti, mogućnosti suverene srpske ideje. Zato vredi zapitati se: Nije li se ipak Koštunica povukao prekasno?

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u