Na dosadašnjim izborima zastupnici koncepcije i Evropa i Kosovo zapravo su uvek pobeđivali (DSS, DS i kasnije SNS i SPS)
Časni, dostojanstveni i gospodstveni odlazak Vojislava Koštunice, bez kojeg ne bi bilo petooktobarskog pokreta, simbolički je potvrdio činjenicu da taj pokret više u suštini ne postoji. Koštunica je bio autor koncepcije koja je objedinjavala proevropsku i patriotsku orijentaciju i stoga je imao daleko najveći rejting unutar nekadašnjeg DOS-a. Na dosadašnjim izborima zastupnici te koncepcije (i Evropa i Kosovo) zapravo su uvek pobeđivali (DSS, DS Borisa Tadića i kasnije SNS i SPS). Druga je stvar kako su se njeni nosioci ponašali posle izbora. Ali činjenica je da je ta koncepcija najviše doprinela proevropskoj orijentaciji stanovništva.
Predstavnici tzv. druge Srbije, koji su odmah istupili sa sloganom „Kosovo je faktički nezavisno, te ga Srbija treba odmah i formalno priznati zarad bržeg ulaska u EU”, imali su permanentno marginalan uticaj u biračkom telu i otuda nisu nikad mogli da imaju dominantnu poziciju u vlasti, što im je onemogućavalo da se intenzivnije uključe u proces približavanja Srbije EU. O tome plastično svedoči neuspeh LDP-a Čedomira Jovanovića da pređe cenzus na poslednjim izborima. Krah LDP-a je zapravo krah ideja druge Srbije. Ma koliko to na prvi pogled izgledalo apsurdno, za većinsku proevropsku orijentaciju srpskih građana najmanje su zaslužni oni koji su se zalagali za brzi i bezuslovni put u Evropu. Razlog tome je veoma jednostavan: nisu imali nikakav patriotski kredit. Oni su ispoljili krajnju političku naivnost, jer nema te zemlje, ni na zapadu ni na istoku, u kojoj takva politika može imati veću podršku građana.
I pored odlaska, Koštunica će ostati zabeležen u istoriji kao legendarna ličnost petog oktobra i kao neko ko se nije mogao pomiriti s gubitkom Kosova. Ali čini se da je protok vremena pokazao da mu se njegovo napuštanje koncepcije, čiji je bio rodonačelnik, vratilo kao bumerang. Naime, od tog momenta njegov rejting je počeo ubrzano da opada, da bi na kraju otišao ispod cenzusa. Možda bi bolje po njega i Srbiju bilo da je ostao veran svojoj izvornoj formuli, vodeći konkretnu politiku u skladu sa uvidom da je Evropi potrebnija Srbija nego Srbiji Evropa, ako ni zbog čega drugoga ono zbog toga da ne bi otišla u ruski zagrljaj. Takva politika ne bi možda morala da načini toliko mnogo ustupaka koliko je inače učinjeno. U situaciji u kojoj je bilo očigledno da Rusija neće da zarati sa Zapadom zbog Kosova, kao što je sada jasno da Zapad neće da zarati s Rusijom zbog Krima, teško da je bilo moguće naći neko efikasnije rešenje.
Bilo kako bilo, partije koje su na ovim izborima bile protiv ulaska u EU doživele su pravi debakl, jer će u budućem parlamentu sedeti samo one koje su proevropski orijentisane. Sa ovim poslednjim možemo se slagati ili ne slagati, ali to je naprosto izraz većinske narodne volje. Realnost se, posebno u politici, ne sme ignorisati.
U petooktobarski pokret polagane su velike nade, ali treba otvoreno reći da su te nade izigrane. Jedan od ključnih razloga za to je neuspeh ovoga pokreta da stvori uslove za uspostavljanje pravne države, što je za posledicu imalo kancerozno bujanje korupcije i kriminaliteta. Ovo poslednje je pak u nemalom delu stanovništva izazvalo nevericu u parlamentarni sistem kao takav, ma koliko da je taj sistem nužni uslov za postavljanje pravne države.
Inicijalni izvor korupcije i sprega između državnih struktura i kriminala nalazi se u našem ustavnopravnom poretku jer on ne pruža dovoljna institucionalna jemstva za podelu vlasti, to jest za nezavisnost sudstva. Sve dok mu ustavnopravni poredak ne bude garant njegove nezavisnosti, naše sudstvo će imati podređenu ulogu u procesu podizanja optužbi i hapšenja. Sada se jasno vidi kolika je bila šteta što pobednici petog oktobra nisu mogli da uspostave konsenzus da se organizuje održavanje ustavotvorne skupštine.
Taj tip skupštine izraz je ideje da u procesu donošenja ustava ne treba da učestvuju ni vlast ni opozicija. Jer ako vlast ima dovoljnu (dvotrećinsku) većinu, onda će ona ispoljavati sklonost da ustav u određenoj meri prilagođava svojim interesima (recimo, da sam ustav implicira dominaciju izvršne nad sudskom vlašću). Ako je pak neophodno da se, pošto vlast nema dovoljnu skupštinsku većinu, u taj proces uključi i deo opozicije, onda zajednički interes ove dve strane može isto tako biti uspostavljanje uslova za dominaciju izvršne vlasti, jer i opozicija može polaziti od pretpostavke da će i ona jednom doći na vlast.
Direktor međunarodne filozofske škole „Feliks Romulijana”
Izvor Politika, 22. 03. 2014.
