dajana-dzonston00

DAJANA DžONSTON: SAD I EVROPSKI SATELITI NEĆE PRIZNATI GREŠKU IZ 1999. GODINE

Amerika ideologiju ljudskih prava koristi kako bi se strane intervencije prikazale kao krstaški pohod...

Amerika ideologiju ljudskih prava koristi kako bi se strane intervencije prikazale kao krstaški pohod i da bi pridobila evropske saveznike

Pozivanje zapadnih zemalja na bombardovanje SR Jugoslavije kao na uspešan obrazac delovanja bez mandata UN ne treba da čudi jer je upravo postavljanje takvog presedana bio jedan od motiva za agresiju NATO. Zemlje koje su učestvovale u intervenciji nikada neće priznati da nisu bile u pravu jer je to za njih bio uspeh, kaže za „Politiku” američka novinarka Dajana Džonston. O dešavanjima na Balkanu devedesetih godina prošlog veka pisala je na način dijametralno suprotan uvreženoj matrici u zapadnom javnom mnjenju. Autorka je knjige „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada”. Ovih dana u Beogradu učestvuje u obeležavanju 15 godina od agresije NATO-a.

Šta vas je nagnalo da o bombardovanju pišete drugačije od većine vaših kolega na Zapadu?

— Svojevremeno sam, kao student ruskih studija, provela nekoliko meseci u Jugoslaviji, živeći u studentskom domu u Beogradu, gde sam stekla prijatelje. Njima sam se obraćala za mišljenje radije nego izvorima koje su konsultovali zapadni izveštači. Takođe, ceo život sam zainteresovana za američku spoljnu politiku. Istraživanje jugoslovenskog konflikta počela sam čitanjem ključnih dokumenata, kao što su Miloševićevi govori, dokumenti SANU i radovi Alije Izetbegovića, i primetila sam netačnosti u načinu na koji su predstavljeni u zapadnim medijima. Nikada nisam primala uredničke instrukcije i oni su uskoro prestali da objavljuju moje članke. Međutim, nisam bila jedini iskusni posmatrač koji je isključen iz medija na Zapadu.

Koja je glavna svrha proglašavanja takozvanih humanitarnih intervencija? Da li se time više cilja na domaće javno mnjenje ili na partnere u međunarodnoj zajednici?

— Ideologija ljudskih prava služi istovremeno domaćim i globalnim ciljevima. Za Evropsku uniju to znači „meki” evropski nacionalizam. Za SAD, koje direktnije od današnje Evrope govore o svom nacionalnom interesu, ideologija ljudskih prava koristi se kako bi se strane intervencije prikazale kao krstaški pohod i da bi pridobile evropske saveznike i prevashodno njihovu intelektualnu elitu. Takođe, cilj je i da se pridobije anglofoni svet uopšte, posebno Kanada i Australija. To je danak koji porok plaća vrlini, da citiram Larošfukoa.

U tom svetlu koristite izraz „Amerika i njeni evropski sateliti”?

— Da, kao što su nekada zemlje Varšavskog pakta kao sateliti pratili odluke Moskve, tako je danas sa Vašingtonom i zemljama članicama NATO-a. One to čine čak i kada Amerika, kao sada u Ukrajini, ide direktno protiv evropskih interesa.

U jednom tekstu postavljate pitanje uloge Međunarodnog krivičnog suda u slučaju Libije, što vas, kako kažete, podseća na odnos Haškog tribunala i Jugoslavije…

— U trenutnom odnosu moći na svetskoj pozornici Međunarodni krivični sud, kao i „ad hok” tribunali, mogu jedino da služe kao instrumenti američke hegemonije. Funkcija tribunala je da žigošu protivnike SAD, dok je glavna uloga Međunarodnog krivičnog suda dosad bila da opravda ideološku pretpostavku da postoji nepristrasna „međunarodna pravda” koja zanemaruje nacionalne granice i treba da sprovede ljudska prava. Kao što je primetio britanski novinar Džon Laflend, pravi sud bi morao da bude izraz želje jedne zajednice koja je spremna i da osudi svoje članove. Štaviše, ovi sudovi nemaju sopstvenu politiku i moraju da se oslanjaju na snagu SAD, NATO-a i njihovih klijenata, koji su automatski izuzeti od procesuiranja od strane ovih, navodno „međunarodnih”, sudova.

Kako komentarišete trenutna dešavanja u Ukrajini, naročito u svetlu američko-ruskih odnosa?

— Američko-ruske odnose najpre određuje trenutno američko neprijateljstvo prema Rusiji, koje je jednim delom stvar navike ili inercije, a delom realizacija strategije Zbignjeva Bžežinskog o podeli Evroazije kako bi se zadržala američka hegemonija u svetu. Neprijateljski odnos, sem toga, određuje bliskoistočna politika prema Siriji i Iranu, u kojoj je značajnu ulogu igra Izrael.

Između dve najveće nuklearne sile očigledno je jedna koja je agresor i druga koja trpi agresiju. Na agresoru je da donese odluku o promeni kursa ako želi da odnosi budu normalni.

Na šta konkretno mislite?

— Evo jednog primera. Da li Rusija ohrabruje Kvebek da se odvoji od Kanade kako bi se ta provincija pridružila vojnoj alijansi koju predvodi Moskva? Očigledno ne.

To bi moglo da bude poređenje, istina veoma blago, s američkim potezima, koje je prva povukla Viktorija Nuland, a čiji je cilj bilo privlačenje Ukrajine, sa glavnom ruskom vojnom bazom,u zapadnu orbitu. Suština ove političke orbite je NATO, koji se od raspada Sovjetskog Saveza sistematski širio prema Rusiji. Postavljene su raketne stanice čija je jedina strateška funkcija da hipotetički omoguće SAD da izvedu prvi nuklearni udar. NATO je redovno sprovodio vojne vežbe uz rusku granicu, a Rusija ne zastupa neprijateljsku ideologiju i samo traži normalne odnose sa Zapadom. Šta još mogu da urade? Na Amerikancima je da se prizovu pameti.

Autor Dragan Vukotić

Izvor Politika, 24. 03. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u